Зависност – замена љубави. Из књиге ПРАВА ЉУБАВ – тајне љубави пре брака и у браку

Разговор са психологом Наталијом Домкин

            Сви ми тражимо љубав. Ступајући у везу са човеком и осећајући нека јака осећања према њему – ми мислимо да волимо. Ако нам ти односи често причињавају бол, ми стичемо представу да је љубав мучење, скоро као болест.

Заиста је могуће је да је ваша веза за вас болна. Само, највероватније је да њено право име није „љубав“ већ „зависност“.

Појава зависности у односима

Зависност у вези подразумева константну усмереност мисли на „вољену“ особу и зависност од те особе. Зависан однос у значајној мери одређује емоционално и физичко стање човека, његову радну способност и односе с другим људима. То у суштини значи да се читав живот зависног човека одређује тим зависним односима који углавном негативно на његов живот и чине човека више несрећним, него срећним.

А с обзиром на то да није био у потпуности срећан у самоћи, човек управо у ту везу улаже све своје наде на срећу! Надао се да ће све његове душевне патње, недостатак самопоуздања и сви његови комплекси, бити излечени љубављу. И у почетку се можда и чинило да је тако, али то није потрајало дуго. Почели су конфликти, неспоразуми, незадовољство предметом „љубави“ и собом. Не примећујући то, човек пати још више него што је патио док је био сам, а испред њега је још и неизбежан растанак и нова већа бол.

Зашто се то дешава одређеној особи и притом се историја понавља са сваком новом везом?

То се дешава зато што је човек на датој етапи свог живота – зависан.

Упознали су се још у школи у старијим разредима и маштали да се венчају. После школе живели су у „грађанском браку“. Он је за њу био све. Волела је да црта и то је радила добро, стога је желела да буде дизајнер. Али није се уписала на даље школовање, јер је за то било потребно да се усредсреди и  припреми, а то би је одвлачило од њега. На крају крајева, он је био најважнији у њеном животу, он је био циљ и смисао њеног живота и она је живела за њега. Почела је да ради, јер су морали да живе од нечега. Он је уписао престижни универзитет. Тако су живели око седам година, она је радила, а он студирао на том универзотету, а потом негде другде. Она се бринула о њему, обезбеђивала му највећи могући комфор и у томе видела смисао свог живота. Он је завршио школовање и нашао добро плаћени посао и након месец дана ју је оставио. За њу је то било као гром из ведра неба јер – све је било супер! Затим је уследио покушај самоубиства, али неуспешан. Спасли су је. После отпуштања из болнице, живот јој је био сив, непотребан и ништаван, јер није било њега. Све се добро завршило, али не одмах. Био је то дуг пут, али изгубивши њега, свог дечка, она је на крају пронашла веру и себе…

            Суштина зависних односа је у томе што се зависна особа осећа инфериорном и мора некако да испуни себе другом особом, за њу је то питање живота или смрти. Она је спремна да толерише било какав однос према себи, само да не буде одбачена и усамљена. У зависним односима, љубав је начин да се компензује лична непотпуност, а супружник је објекат који попуњава празнине до целовитог ЈА.

„Ја не осећам да живим када нисам у љубавној вези с њим (њом)“.

            „Ја се не осећам као потпуна личност без њега (без ње)“. Тако говоре зависне личности.

Али, таквим начином се никада не постиже циљ, зато што је на такав начин то у принципу немогуће постићи. Зависне односе одликује незасићеност. Задатак „испуњења себе“ помоћу друге особе је немогућ; наиме, унутрашња целовитост се постиже само као резултат развоја интраперсоналних ресурса и развоја личне везе с Богом. Постављање друге особе на Божије место и несебично служење њему, не ослобађа од осећаја сопственe недовољности. Није узалуд речено у Библији: „Не прави себи идола!“. Зависност је негирање и себе и Бога.

У таквим односима, психолошка територија једне особе се апсорбује у психолошку територију друге особе, губећи свој суверенитет. Таква особа не живи својим животом, већ животом „вољене“ особе, притом скоро да уопште не остаје места за слободан развој личности.

            Међутим, дужност сваке особе је непрекидан и обавезан развој личности. Бог дарује човеку јединствене способности које га разликују од свих других субјеката и својим развијањем стварају „симфонију“ – кохерентно, високо друштво међусобно комплементарних људи. Дужност човека пред Богом, самим собом и ближњима је да те способности, таленте развија у себи и правилно употребљава.

Зависници често говоре: „ја живим само ради њега“, „ја сам све чинила за њега“. Притом, они не схватају да другој особи није потребна таква жртва, зато што она не задовољава његове духовне потребе из разлога што није изазвана љубављу, већ жељом да онај који се жртвује сам буде вољен.

У зависним односима нема истинске блискости између супружника и нема истинског поверења. Притом, односи могу бити веома емотивно засићени, те се стога могу представљати као љубав: „Љубоморан је – значи воли“. У зависним односима, људи користе једно друго зарад задовољења својих несвесних потреба и потреба своје душе. Али, те потребе и даље остају неиспуњене. По правилу, зависни односи се развијају по неколико сценарија.

  • Одрицање сопственог суверенитета и стапање своје „психолошке територије“ са територијом партнера – Особа у потпуности живи за инетерсе партнера – „ја постојим да испуним његове (њене) жеље“. Одговорност за свој живот се, такође, потпуно предаје у руке партнеру. Заједно с тим, особа одустаје од својих жеља, циљева и тежњи. У датом случају, „вољена“ особа игра улогу родитеља.
  • Апсорпција „психолошке територије“ партнера, лишавање његовог суверенитета – У овом случају, улогу родитеља игра та особа која тражи љубав. Она руководи партнером и контролише га на исти начин као што то чини с дететом. У основи тога су „добри“ мотиви – „он (она) се без мене не може снаћи, он (она) без мене неће преживети, ја знам како треба, ја живим за њега (њу)“. Одговорност за живот „вољене“ особе, у потпуности преузима на себе.
  • Апсолутно поседовање и уништавање психолошке територије објекта љубави – Потпуна власт над партнером као над предметом, омогућава особи да се осети јаком и значајном. Одговорност за живот партнера се декларише, али се не спроводи – партнер се само искориштава. На њему се проверава сопствена способност да се влада, контролише и управља, не само поступцима, већ и осећањима.
  • Рефлексија у „вољеној“ особи – Бира се такав партнер који ће ми све време показивати да сам ја изузетна особа. Он мора да ми се диви, изражава своју љубав према мени, испуњава све моје жеље и да се сваког дана труди да придобије моју наклоност. Партнер мора да докаже да сам ја боља/-и од других и да је достојан/-на љубави. Ако партнер престане да служи као „огледало“ – тражи се други партнер.

У свим овим моделима нема места за истинску блискост, одговорност и љубав.

Наталија Домкина

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.