ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА – из књиге ПРАВА ЉУБАВ – тајне љубави пре брака и у браку

Бајка уместо љубави

Цео свој живот сањала сам о правој љубави: била сам сањалица и наивна девојка која је желела да поред ње буде њен вољени, који ће је спасти од свих невоља и бити увек ту.

Упознали смо се случајно – он је возио леп ауто са отвореним кровом, угледао ме је, окренуо се и пришао. Упознали смо се и родила се љубав. Био ми је први мушкарац и безумно сам га волела. Много тога ми је обећао, а ја сам му слепо и наивно веровала, јер је мој живот пре њега био никакав, тужан и досадан, а он ме је водио по свим скупим местима у граду и упознао са свим богатим људима нашег малог града. То је била бајка, а не живот. Али, након пола године моја бајка се завршила, сазнала сам да се он већ две године виђа с другом девојком, док сам ја служила само за разоноду.

Било је јако болно и мислим да ће ме разумети они који су доживели нешто слично. Растали смо се, али ја сам све време мислила на њега. После њега нисам имала везу, јер сам била опустошена. Месец дана се нисмо видели ни комуницарили, а онда је он почео да ме зове, звао ме је „маче“, тражио да се видимо и то је трајало два месеца. Након одређеног времена моја осећања према њему су нестала, чак је и огорченост на њега ишчезла.

Живот је био предиван. Међутим, једног лепог дана ме је позвао и предложио да се видимо. Пристала сам зато што сам била потпуно уверена да га више не волим  и да су сва осећања према њему нестала. Када смо се видели, схватила сам ужасну ствар – да га волим, да не могу без њега, сва моја осећања према њему су се опет појавила, то је била нека врста лудила. Почела сам да схватам да желим да будем само с њим, што је било немогуће, јер никако не желим да у његовом животу заузмем место које ми је он наменио – место љубавнице.

Када сам се вратила кући после тог ужасног сусрета, у грудима ми је био као неки грумен, безнадежност, желела сам само једну ствар – да умрем… Доживела сам нервни слом, уништила сам целу собу. То је био очајни крик душе у безизлазној ситуацији,  јер сам се цела дала човеку, признала му своју љубав, док је он био хладан. Нисам му била потребна и, поред свега, била сам огорчена на све: код њега је све у реду, а ја патим и мој живот је никакав. Затим сам узела таблете које су ми пале под руку и попила их…

Мислила сам да ћу заспати и више се нећу пробудити. Међутим, задесиле су ме снажна вртоглавица и мучнина и већ сам била зажалила због учињеног. Осећала сам да је крај близу. Зазвонио је телефон и када сам видела да на њему пише МАМИЦА, бризнула сам у плач, ставила два прста у уста, почела да пијем воду и изазивам повраћање. Тог тренутка сам схватила да је једина особа коју волим моја мама, да је то особа коју треба да волим и памтим увек. Хвала Богу што је све прошло – остала сам жива!

Сада, након неког времена, схватила  сам многе ствари, између осталог – да то није била љубав, јер љубав не може да уништава душу; да он није вредан моје смрти, чак ни погледа, сусрета, ничега мог он није вредан; да треба живети за себе и у минутима очајања пронаћи у себи веру и наставити живети! А љубав? Љубав уздиже.

                        Полина, 21 година

Непрестано плачем“

Упознала сам га прошле године, трећег марта, а већ петнаестог јула ме је оставио. Од тада не живим. У очајању сам ишла и код врачара које су ми обећавале да ће га вратити док си рекао „кекс“. Наравно, ништа од тога…

Схватам да се налазим у најужаснијој љубавној зависности. Када је он поред,  искључујем телефоне, мењам све планове и у потпуној сам еуфорији. Ретко се срећемо. За њега је то једноставно опција за кревет (иако он има пуно девојака за такве састанке, даје им  комплименте и диви им се…). За мене је то – ваздух, не могу да живим без њега, непрестано плачем, изгубила сам посао и многи пријатељи су ми окренули леђа, јер сам постала повучена и агресивна и не личим на себе. Њему ништа не значим, неретко слушам разне псовке на свој рачун, али у ретким тренуцима када је љубазан и дружељубив, заборављам и опраштам му све… Претворила сам се у животињу која зависи од „свог господара“, која трпи ударце, батине и пљување… и увек га с радошћу дочекује машући репом…

Потребна ми је помоћ… Све је отишло предалеко.

Оксана, 24 године

„Умирем од своје љубави“

Никад нисам осећала да ми недостаје љубави, али сам увек тако желела да волим. Но, мислила сам да не умем…

Када сам га видела први пут, помислила сам – он је тај кога сам тако дуго чекала. Чинило се као да смо створени једно за друго. Био је странац, озбиљан, пристојан и веровала сам му као себи. Нисмо се раздвајали јер нисмо могли ни дана једно без другог. Било је и свађа и углавном сам ја била иницијатор са својим каприцима, а он је долазио, звао по сто пута и ноћивао пред вратима.

Након неког времена, почела сам да љубоморишем без разлога, рекло би се да сам једноставно осећала нешто унутар себе, да није потпуно мој, иако у његову љубав нисам сумњала. Напетост је расла, а ја нисам желела да му буде непријатно са мном и одлучила сам да се променим. Почела сам да се мењам, да газим своју гордост, свој тврд карактер и, пошто сам на крају крајева пронашла јаког мушкарца, чак сам пожелела да будем слаба поред њега.

Видео је то, али је реакција била супротна очекиваној: код њега се појавила раздражљивост и почео је вербално да ме напада. После једне крупне свађе, увредила сам се и нисам подизала слушалицу. Звао је и звао, можда сто пута и више. Након тога, написао ми је писмо у ком је писао о томе како ме воли и како не може да замисли живот без мене, али да мора да отпутује у домовину и живи с мајком, јер му је отац умро; да мора да се ожени девојком његове националности и да за нас нема будућности; написао је и како му се срце слама и још много тога. Умрла сам тада… Схватила сам, а и он је то потврдио, да су чак и наше свађе биле због тога што је он подсвесно увек хтео растанак и борио се сам са собом, а то што ме је тако снажно заволео га је плашило. Позвао је након сат времена и дошао.

И почело је… Две недеље смо се растајали. Болно. Мучно. Плакао је, клечао, грлио ме и говорио да не може да живи без мене, а ја сам га прихватала, он је опет одлазио и долазио изнова, изнова и изнова. Две недеље пакла. Бол ме је гушила чак и тада када смо били једно поред другог. Нисам могла више тако. Написала сам „збогом“ и отишла. Није одговорио. Прошле су већ три недеље. Лудим од бола, огорчености, разочарења, немогућности да нешто променим, немогућности да будем с њим и без њега. Све разумем. Заиста, разумем да будућности нема, али ја умирем због своје љубави и знам да и он такође пати. Написао ми је писмо за рођендан у ком пише како непрестано мисли на мене и да жели све да остави и буде са мном, али треба издржати, „треба издржати, драга моја, докле год можемо“. Ја њега и волим, али и мрзим због слабости, неодлучности и страха. Молим се. Постојим. Само сам желела да будем срећна. Како бити срећан?

Милана, 26 година

Љубав не изазива патњу

Ако неко тражи корист за себе у вези, то онда није љубав већ једноставно једно искрено воли, а други му то дозвољава. Тај који дозвољава, највероватније ту везу користи с неким циљем, али такве везе нису дуговечне и болан растанак није далеко.

Љубав је када ти живиш за другу особу, живиш његовим животом, цениш сваки минут проведен с њим и с њим ти је увек добро, чак и када ради нешто што ти није по вољи.

Љубав све покрива, све мане. То није осећај, јер осећај увек пролази, привремен је,  није трајан, а љубав је вечна. И вечна је само онда када обоје воле. Да, то је наука над наукама, а најважнији је рад на себи и рад на константном развоју односа. То није лењо препуштање стихијском току догађаја  где долази до „цурења“. У истинским односима љубав неретко може да се скрива, па, ако се то не увиди на време, и да оде, заборављена иза ужурбане свакодневице. Рекла бих чак да се љубав једноставно успава. Љубав је куцање једног срца у складу с тактом другог, док све остало значи заустављање.

Када волиш, видиш особу на потпуно другачији начин, па и она сама открива себе на други начин. Заиста, само љубав чини свет лепшим и ако је такав свет код тебе у породици, чак и после тридесет година заједничког живота, он ће и на друге људе остављати утисак и терати их да се замисле. Ако постоји љубав, онда ће и свега осталог бити, јер с особом коју истински волиш, теби ће бити добро и пријатно било какве да су околности.

Љубав не узрокује патњу, она чини људе срећним и међусобно захвалним за стрпљење и поштовање у таквом несебичном подвигу који они, руку под руку, носе заједно кроз живот. И заиста, љубав је подвиг, зато што морате увек бити спремни, ма шта да се догоди, да наставите да волите.

Осећања нису нешто што је увек стабилно. Пролазна су и временом, у тешким животним околностима тако лако нестају, као што су се изенада појавила, остављајући непријатну тежину на души. Љубав, насупрот томе, у тешким условима ојачава, јача карактер обе особе и помаже заједничкој изградњи једног пута и то је пут којим, заједно ступивши на њега, двоје иду заједно само напред – заувек.

„Заувек“ и „заједно“ – те речи су и страшне и имају велику моћ, као што је и велико достизање неугасиве љубави. Као што ватру, да би непрестано горела, треба све време штитити од ветра, тако и у љубави, треба увек штитити то крхко огњиште породице од грубе речи и бити у стању на време се зауставити не прелазећи линију. Лако је идући улицом насмешити се као одговор познанику и ако сретнете даље још некога, такође, пријатно му климнути главом. А ти пробај кући, кад је тако тешко трпети мане другог, насмејати се искрено и не љутећи се рећи: „Ја, ипак, волим!“

Моје лично искуство је такво. Први пут у свом животу, рекавши човеку преко телефона увредљиве речи, ја сам га истог тренутка поново позвала и тражила опроштај, јер сам осетила његову бол као своју. Упознавши тог јединственог, пожелела сам да постанем другачија, да се мењам и изнутра и споља, тј. да искореним свој егоизам. И немојте другу особу мењати према себи и стварати то што ви желите у њему да видите (модерну фризуру, доброг бизнисмена, галантно и беспрекорно понашање и тако даље). Не говорите: „Ето, то ми се свиђа код њега и то прихватам, а то не“, нити му држите моралне придике, чак ни у некој блажој форми. Зашто градити фиктиван идеал, да би потом с ужасом схватили да то није то?

Не, ако га волиш ти ћеш га прихватати са свим врлинама и манама и сама ћеш се мењати. На крају крајева, ни ви, такође, нисте идеални… Ја сам осетила да је то тај човек с којим бих желела да проживим цео живот и видим њега као свог мужа и оца наше деце. Жртвујте своје инетересе и жеље и гледајте тај филм, који је он изабрао, а не тај који се вама свиђа. Рекло би се да је то ситница, али пробај, почни од те ситнице и видећеш како бива тешко сложити се и пристати на компромис.

Нас није зближила физичка привлачност, већ то што се назива духовним јединством: заједнички интереси, ставови и, пре свега, искрен и радостан осећај тога да ми је лепо и кад само шетам с њим држећи га за руку. И када се он љути или је тужан, ја размишљам како да га охрабрим и развеселим, тј. мени је важно његово расположење, његова осећања и да ли се добро осећа.

Мислим да се у љубави човек истински мења, отвара, постаје много ближи и упознајеш га боље. Постаје ти важан он, који те је освојио поклонивши ти своје срце, а ти ћеш, као чувар највреднијег поклона, до краја ваших дана пажљиво чувати ту искру коју ћете, упаљену, заједно носити кроз буру породичних и животних околности.

Јулија Гагинскаја, 25 година

Љубав је када волиш човека с његовим манама

Концепт љубави обухвата много ствари. И стрпљење и опраштање и узајамно поштовање. Узајамно поштовање је неопходно, јер у супротном љубави неће ни бити.

Имала сам једног пријатеља сликара. Шармантан и диван човек. Жена му је веома добра, радила је у окружној администрацији и често ме је звала у госте. Била је мајка и жена пуна љубави. Муж је пио, варао је и непристојно се понашао као што често и бива с уметницима. Последњих десет година његовог живота су биле веома тешке – имао је прелом врата, потом рак мозга, постао је као биљка. Она је напустила посао и неговала га, продала је књиге, посуђе, ништа у кући није остало. Касније је на њене руке пала и његова мајка. И о њој је бринула. То уопште није био онај човек за кога се она удала. Али, она је пребирала фотографије и говорила: „Моја половина је отишла. Како ћу даље живети без њега?“ Није рекла: „Хвала Богу, решила сам се муке!“ То по мени и јесте љубав!

Љубав није када ти волиш некога јер је леп, исправан, не пије, не пуши, јер је ситуиран, већ када једноставно волиш. Љубав не види мане.

Љубав је када волите и мане другога човека. Ако ти се особа чини лепом, паметном или талентованом, то није обавезно и љубав. Друга је ствар ако ти знаш да волиш и његове мане.

То нисам ја приметила, већ мој муж. Мој карактер није баш најбољи на свету и ако ми одмах ствари не иду од руке, дешава се да своје лоше расположење искалим на ближњем. Мој муж с осмехом све трпи, трпи, а онда каже: „Ма, нема везе. Схватио сам да те волим, волим те чак и када се љутиш“.

И он зна како све да промени, да штетно расположење нестане, да се брзо смириш, дођеш себи и схватиш да изгледаш јако смешно.

Када волиш некога, ти у много чему себе ограничаваш, не живиш више за себе да би постао неко, да би нешто постигао и стекао, већ за другу особу. Ти бринеш за њено здравље, размишљаш о њеном психолошком стању, како се она осећа, како јој иде каријера… И она исто тако брине о теби…

Ја сам још од тинејџерских дана имала идеју да морам срести свог, посебног човека. Имала сам тринаест или четрнаест година и шетала сам пса кроз парк, када сам срела један пар, који је имао нешто мање од деведесет година. Они су шетали држећи једно друго под руку и очигледно су цео живот проживели заједно. Притом су они тако нежно и с таквим разумевањем гледали једно на друго! Гледала сам и мислила: желим исто. Желела сам да упознам такву особу с којом ћу исто тако шетати, руку под руку, нека будем и стара, ту није реч ни о каквој лепоти, већ да мени с том особом буде лепо.

И мој муж има исти став. Он такође, говори да жели да и са седамдесет-осамдесет година будемо заједно.

Дмитриј Семеник

Лепота, страст – то је све лепо, али шта ако се одједном разболиш или доживиш несрећу и лепоте и здравља више не буде? Неће свако хтети да те води у купатило или да дежура крај кревета. Јер унаоколо, као и пре, има пуно здравих и лепих жена и мушкараца.

У мом животу су били такви тренуци када сам била на граници живота и смрти. И схватила сам да сам се удала за човека коме сам потребна у било каквом стању да се налазим. С многим људима је добро док нема проблема. Али, ако вам се догоди нека невоља, ваша особа треба да буде таква, да вас не изда. Твој човек је твој оснонац, твоја леђа, твоја заштита. И ти си, такође, његов ослонац и леђа и он осећа да га нећеш издати, да га кући увек чекају, да ту може да се опусти, ослободи стреса и напетости од спољашњег света, да ће му ту бити добро, јер је психички заштићен.

            Олга Мотовилова–Комова

1 thought on “ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА – из књиге ПРАВА ЉУБАВ – тајне љубави пре брака и у браку

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.