Сазависници имају своје „кризе“

Како делују православне групе подршке сродницима наркозависника (зависника од ПАС)? Зашто су „спасиоци“ и „саучесници“ једно те исто?

Четрнаест жена различитих година старости седи за столом. Испред њих су чај, мармелада, колачи. Једна другој пажљиво пуне пластичне чаше врелом водом за чај, служе се. Неке од њих се међусобно добро познају, друге су дошле први пут и посматрају из прикрајка, покушавају да схвате.

Ове жене уједињује заједничка мука – свака од њих имa сина, ћерку или мужа, зависника од наркотика. То је група подршке сродницима наркозависника која је активна при московском храму прп. Марона Пустињака.

У Русији постоји на десетине таквиг група, а у Москви их је 13. Неке од њих су веома мале, од по 3–4 члана, а постоје и велике које броје до 25 чланова. О њиховом деловању људи обично сазнају са обавештења истакнутих у храмовима, или телефонским путем, контактирајући црквени Координациони центар за борбу против наркоманије на бројеве 8–499–704–61–69 или 8–968–712–30–30. Програм обично спроводе психолог или консултант стручњак за хемијске зависности.

„Углавном долазе маме. Понекад заједно са њима долазе и очеви, што је озбиљан показатељ да ће бити успеха јер постоји узајамно разумевање међу родитељима, они су у сагласју“, говори Максим Багодатских, координатор црквеног система помоћи наркозависницима, protivnarko. ru.

„Мој задатак је да изградим атмосферу поверења у групи, како би људи могли да поделе своју муку и своје искуство. Има момената када могу да делим савете и као психолог – рекла је Наталија Ишченко, руководилац неколико православних група подршке сродницима и ближњима наркозависника. Али главна помоћ је ипак група, и то се јасно види када на пример, нека од чланица групе објашњава захваљујући којим корацима је њен син сада на рехабилитацији.

Од чега „оздрављају“ ближњи наркозависника?

У првом реду блиски наркозависника би требало да се избаве од „патолошке потребе да живе живот другог човека“.

Уобичајена грешка чланова је уверење да долазе на групу да би сазнали како да спасу ближњега.

„Човек може нешто да промени само у сопственом животу. Уплитати се у туђи живот, па чак и у живот најблискије особе, човек нема право – истакао је Максим. Он може да измени свој однос према ономе што се догађа у његовој породици, као и своје понашање – може да почне да поступа исправно. Основни циљ посећивања групе јесте да се доведе у ред сопствени живот. Првенствено је неоподно да учесник научи да се дистанцира од проблема“.

У крајњој линији, управо то ће и помоћи наркозависнику.

По мишљењу Наталије Ишченко, сродници често долазе на групу са очекивањем да им препишу неку чаробну пилулу, таблету, рецепт и да сви буду срећни. А уколико им пође за руком да наркозавиника упуте на рехабилитацију, живе у нади да ће се он вратити препорођен и њима не остаје ништа него да примају свеке „дивиденде“ као награду. Међутим, зависност је често последица лоших, дисфункционалних односа у породици.

Многи сродници ни сами немају јасан циљ у животу и јако се изненаде када их о томе питаш. „Како то? Мој животни циљ је да он престане да се дрогира, одговарају они“.

У својој пракси сам имала случај да је муж престао да пије, почео да се бави спортом, кренуло му на послу, а његова жена се почела жалити да је њено стање као код зависника када престане да користи супстанцу – криза. Осећа се као да су је претукли палицама, не може да нађе себи место, не схвата како даље да живи.

Она сада не треба да се узнемирава када ће он стићи кући и у каквом стању ће доћи. Често је сродницима тешко да живе свој живот. Зато није чудно кад чујемо: „Било је боље док је пио“ – каже Наталија.

„Ми не дајемо инструкције“

Састанак почиње молитвом „Царе небески, утешитељу…“, затим се сви представљају и износе разлоге свог доласка. Новопридошлима се омогућава да причају дуже, јер њихови проблеми још никоме нису познати. Други деле с групом своје бриге преживљене током протеклих недељу дана, мада то нису обавезно конфликтне ситуације. Неки су доживели и успехе, а неко је сазнао за добру изложбу и жели то да подели са осталима. Тема и садржај тог кратког излагања у целости зависе од жеље онога ко говори. Забрањене теме су једино политика, разне рекламе и расправе о духовним питањима.

„Многи мисле: никоме није занимљиво да слуша о мојим проблемима и о томе како са њима не могу да изађем на крај. Међутим, и негативно искуство је такође искуство“ – говори Максим Благодатских.

Заиста, чланови групе са огромним инересовањем слушају приче из живота других учесника, постављају питања, деле сопствена запажања. Сагласно правилима групе, све што је речено на групи остаје између четири зида, где се одвија састанак. Критичко оцењивањње других на групи је такође неприхватљиво.

„Не дајемо им никакве савете и инструкције. Људи су дужни да самостално просуђују и налазе за себе решења, зато што су све ситуације различите“, –  да  објашњава Максим.

После разматрања ситуација чанови група прелазе на тему дана. Руководиоци групе имаји састављен одговарајући списак тема предвиђен за групе. „Како да се понаша сазависник, када осети да се приближава рецидив код блиског човека-зависника? Како успоставити „границе“ у свом животу? Како конципирати разговор са зависником када он тражи помоћ, жели разговор? Да ли је могуће човеку да не греши? Шта треба радити када се чини да се више ништа не може урадити? Како сачувати љубав према ближњем и дозволити му да преузме личну одговорност за своје поступке?“

Пред сам крај састанка, закључни део: сваки учесник говори о томе шта је сазнао, о чему је размишљао и какве је утиске стекао. На крају се чита молитва „Достојно јест…“.

Помаже или не помаже

Како схватити да је посета групи помогла? Жене за време чаја износе своју животну причу, испољавају различита осећања. Једнима се виде сузе у очима, друге су спремне да се нашале. Неко одважно цитира програмску литературу, а неко безнадежно понавља „Уопште нисам задовољна собом“.

„Показатељ ефикасности групе је стабилна животна позиција човека. У почетку он долази на групу у сасвим лошем стању, не схвата шта се дешава. А када му се пруже неопходне информације, када добије подршку, добија снагу да нешто мења“, – да објаснио је координатор црквеног система подршке наркозависницима.

То је видно чак и по спољашњости – човек боље изгледа, смје се, постаје комуникативији. Али, свако има свој „темпо“.

„Једна жена посећује групу неколико година, али на њој се не примећује никакав помак. Она је цело време у унинију, депресивна, не говори о себи, упорно говори о сину. Теоретски она све разуме, правилно расуђује, али не успева да нешто промени“, – каже Максим.

„Друга увек долази на групу радосна. Спремна је да шири свој оптимизам и увек орасположује друге чланове. Иако говори о стварима због који би, чини се, требало да буде веома тужна: њеног сина-наркозависника су ухапсили и стрпали у затвор. Међутим, она сматра да ће он у затвору да се суочи са проблемом, могуће је да ће тамо почети да посећује црквене службе. Она је спремна за нове ударе судбине и подноси их прилично достојно“.

„Дешава се,такође, да мама посећује групу месец-два, чита литературу, контактира са стручњацима и члановима, учи како да се понаша правилно, и одједном њен наркозависи сродник који није хтео да чује ни речи о његовом проблему сада по сопственој жељи одлази у црквени рехабилитациони центар“.

Зашто су „спасиоци“ – „саучесници“?

Проблеми зависника и сазависника су веома слични, сматра Максим: „Сазависан човек такође губи мир, сан, почиње да се изолује од друштва, скривајући породични пробем, муче га страхови, паничи, не види излаз.

Он себе види као „спасиоца“, јер свог сродника спашава од полиције, плаћа његове дугове и упорно га шаље на лечење против његове воље. Другим речима, он уместо њега, који злоупотребљава наркотике, решава гомилу проблема, тако да зависник губи осећај за реалност и не осећа на себи последице своје злоупотребе. Чини му се да никаквог проблема и нема“.

Наталија Ишченко назива такво понашање „саучестништвом“. “На пример, зависнику су одузели дозволу због саобраћајног прекршаја, вожње у пијаном стању. Шта чине ближњи? Иду тамо-амо, распитују се како да ‘сред’ тај проблем. Или други пример. Зависник одлучи да мора да оздравља, и да је неопходно је да се обрати наркологу за помоћ. Шта раде ближњи? ‘Јеси нормалан?! Бићеш обележен заувек и нико те неће хтети примити на посао’, – Управо то и јесте саучесништво.“

Четири савета: како помоћи наркозависнику почевши од себе?

Како би требао да се понаша сродник да би заиста могао да помогне наркозависнику, а да не буде доживотни „спасилац“?

Као прво, требао би да се обрати за помоћ стручњацима. Често људи дуго времена то не чине, страхујући од осуде околине. Узгред, јављањем у црквену организацију могуће је добити информацију не само о православним, него и о светским рехабилитационим центрима који заслужују поверење.

Као друго, треба престати окривљавати себе због настале ситуације.

Као треће, треба схватити да је немогуће контролисати зоупотребу наркотика друге особе. “Ако сродници почну упорно да загледају у зенице, претурају по џеповима, хватају га у лажи, то ће само трајно нарушити њихове међусобне односе“, –  рекао је Максим Благодатски.

Као четврто, треба омогућити особи да се суочи са последицама злоупотребе наркотика.

У свету постоји неколико различитих приступа на основу којих делују групе подршке зависним и сазависним особама. Најпознатије од њих чине удружења Анонимних Нарконама (НА), Савез крста (Kreuzbund), породични клубови и друштва трезвености. Православне групе подршке представљају још релативно „младу“ технику социјалног рада са наркозависницима и блискима, али се у данашње време веома активно развијају у разичитим регионима Русије.

Руска православна црква координира оснивањем сличних група, ослањајући се на своју вишевековну традицију, као и на савремена истраживања природе хемијске зависности. Правосавна група увек предстаља део оне парохије за коју је организована, она делује по правилима парохије и не може да постоји независно од ње.

Активностима у борби против наркотика црквеним организацијама управља Координациони центар за борбу против наркоманије Синодског одела за добротворне сврхе. У данашње време под управом цркве налази се више од 70 рехабилитационих центара, десетак пријемних кабинета рехабилитационих центара, а такође и група подршке наркозависнима и њиховим ближњима.

Аутор: Нина Кајшаури

Превела Светлана Продановић

https://www.miloserdie.ru/article/u-sozavisimyh-svoya-lomka/

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.