Како преживети растанак са вољенoм особом – други део

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника.

Како преживети растанак са вољенoм особом – први део

  1. Ставитe тачку

Ако је до растанка дошло, пре свега је потребно прихватити ту чињеницу као реалност. Ако је особа отишла – пустите је. Неопходно је ставити тачку на те односе који су прошли.

Приче могу бити разне. Дешавају се, нажалост, и растанци у супружничким односима. Зато, када кажем да је неопходно ставити тачку, не мислим: чврсто закључати врата, сахранити човека и избрисати га из свог сећања. Не! Често се мужеви и жене враћају с покајањем и онда их можете прихватити. Али, овде се ради о нечему другом. Помирити се с растанком – значи пустити човека: признати његово право на такву одлуку, чак иако сматрате да  је она погрешна. Престати задржавати га.

Теоретски је могуће да се кроз неко време ви обоје промените, затим поново упознате и као нове особе формирате хармоничније односе.

Али ти људи, какви сте ви сада, не могу бити заједно. Пут којим сте ишли дошао је до ове тачке. И с том тачком се завршава. Ви, као особа каква сте сада, то морате да разумете и прихватите.

Ако у себи имате бар мало љубави према том човеку, разумите његово право да буде слободан. Пустите га и благословите га.

Реците за себе, обраћајући се тој особи: „Пуштам те! Иди с Богом!“

Престанак покушаја враћања те особе и престанак надања на његов повратак је неопходан услов за преживљавање растанка. Неки се вежу за другу особу и то траје месецима и годинама. И све док су везани за ту особу, они се муче и остају у том стању.

Често се љубавници (посебно они који пате од љубавне зависности) растају и опет састају по неколико пута. И што дуже то траје, то је мањи квалитет њихових односа. Они тиме уништавају себе, своје односе, учвршћују навике тога како не треба живети, а смањују шансе за изградњу нових, здравих односа. Постоји златно правило: „Ако одлазиш – одлази!“

И знајте да ваше везивање не повећава љубав и поштовање према тој особи за коју сте везани, већ све супротно томе.

  1. Победите опсесивне мисли

У већини кризних ситуација ми не патимо због саме ситуације, већ због лажних, опсесивних мисли о датој ситуацији. Навео сам већ мисли које су ме нападале, тачније, један типичан скуп таквих мисли. Навешћу још неколико таквих типичних мисли за ситуације растанка: „Ја више никог нећу тако волети“ (обично код девојака, 15-18 година), „Немам више због чега да живим“. Такве мисли нас готово физички повређују и  бацају у очајање.

Условно говорећи, 10% наших патњи је због саме ситуације –  због немогућности да видимо вољену особу, да будемо с њом и др…, а 90% је због тих лажних мисли. Дакле, чим успемо да превазиђемо и победимо те мисли, престаћемо да патимо. А превазилажење опсесивних мисли је могуће прилично брзо.

Пре свега, морамо те мисли да схватимо као спољашњу, непријатељску силу која преваром покушава да нас баци у очајање и убије. Али, те мисли нису ваше, нисте их ви изнедрили! Оне су дошле споља да би вам нанеле зло. У нашој је власти да ли ћемо их прихватити или не. Ако их прихватимо и почнемо их „преживати“, онда оне постају наше. Раније смо већ детаљније говорили о изворима опсесивних мисли и мехнизму њихових утицаја у поглављу „За сваку навику има одвика“.

Шта саветују психолози женских и популарних психолошких часописа у сличним ситуацијама? Удаљити се. Наћи неку занимацију, која ће вам помоћи да скренете пажњу са тешких мисли. То је толико „мудро“, као савет војнику на линији фронта да oкрене леђа непријатељу да не би видео његову непријатну физиономију и да се бави нечим другим. Ако га не видиш, онда га ни нема.

А шта ако он у том тренутку испали метак теби у леђа?

Мој савет је јасан – окрените се лицем према непријатељу и борите се. То је једина реална могућност суочавања са непријатељем. Мисли су такве ствари од којих не штити ни тренинг, ни базен, ни прсти козметичара или масера, ни нови љубавник. Мисли могу бити побеђене само мислима!

Како победити?

Расправа с непријатељским мислима је бескорисна. Неки се надају да ће дискусијом са мислима које су овладале њима нешто проанализирати, расудити и донету неку одлуку. У оштрој фази кризе, у првој или другој недељи, нису могућа никаква разумна расуђивања и исправне одлуке. Прво је неопходно довести себе у здраво и трезвено стање, јер у оштрој фази кризе ми имамо само један циљ, а то је да пронађемо трезвен поглед на ствари уз помоћ борбе са опсесивним мислима.

Једини начин да се такве мисли победе јесте супротставити им правилне и добре мисли, обучене у силу молитве.

Зато је неопходно, пре свега, непрестано конролисати која је то мисао која вас мучи. Управо то ја зовем – гледати непријатељу у лице.

Друго, тој мисли треба супротставити одговарајућу молитву, тј. молитву чији је смисао супротан тој мисли која вас мучи у датом тренутку. Три или четири молитве ће бити довољне да се изборите са већином опсесивних мисли након растанка.

Ако вас муче мисли самосажаљења, мисли унинија (очајања), ропота и страха

Типичне такве мисли су: „Ја више никог нећу волети“, „Ни са ким ми неће бити тако добро“, „Мој живот више нема смисла“, „Како ћу ја, јадница, сада да живим?“. Наш најопаснији непријатељ је, управо, самосажаљење. Са таквим осећањима је неопходно борити се немилосрдно.

Молитве које се користе против таквих мисли су: „Слава Богу за све!“, „На све воља Твоја. Нека буде онако како је Теби угодно!“.

Смисао таквих молитви је да препознамо да ништа што се десило није случајно и да схватимо, ма колико то било болно, да је то за наше добро. Ми, на тај начин, изражавамо своје поверење Богу, Који нам жели добро и увереност да ће тај догађај служити побољшању нашег живота и бити на корист нашој души. С обзиром на то да добробит души подразумева повећање љубави у њој,  сасвим је могуће да ћемо још и заволети некога и то још савршенијом љубављу.

Ако вас муче мисли о особи с којом сте се растали или о ономе ко је „украо“ ту особу

Типичне мисли су: „Он је најбољи, такву особу више нећу срести, „Не могу да живим без ње!“, „Како да га вратим?“, „Подлац један! Како је могао да ме превари?“, „Мрзим је, вештицу, што ми га је украла. Како да јој се осветим?“.

Ако нас муче мисли о било којој особи, такве мисли поништавамо једноставном молитвом: „Господе, благослови тог човека!“. Смисао који стављамо у ту молитву јесте да желимо добро тој особи.

Психолошко објашњење је следеће. Ствар је у томе, да је суштина опсесивних мисли, које нас муче – зло и агресија. То је или увређеност или жеља да ту особу лишимо слободе, везавши је за себе против његове воље, или жеља за осветом или, пак, жеља да је стигне несрећа због тога што је урадила. Све је то супротно од љубави. И управо, када таквим злим мислима супротставимо добре, тада те зле бивају побеђене.

Постоји и дубљи ниво схватања. Ако признамо да су извор наших злих мисли мрачне силе, онда бива јасно да је њихов циљ, управо, зло. И резулатат такве молитве није једно, већ два добра, јер добијате и ви корист од тих молитви, али и та особа за коју се молите. Наравно, природно је да резулатат таквих интервенција не одговара мрачним силама и оне одлазе од вас. Многи су потврдили делотворност таквог поступања!

Ако вас муче агресивне мисли упућене себи самима

Лажне мисли су: „Немогуће је волети некога као што сам ја, ја сам губитник“, „Ја сам крива за све, да нисам направила ту грешку…!“

Молитва: „Слава Богу за све!“. А ако сте заиста криви нешто: „Господе, помилуј!“, „Господе, опрости ми!“.

Молитва „Слава Богу за све“ је универзална. Она садржи у себи, између осталог, и прихватање себе и захвалност Богу за то добро које је у нама.

Покајне молитве „Господе, помилуј!“, „Господе, опрости ми!“ изговарају се без напрезања, равним и бестрасним тоном. Ако се почнемо претварати, ни ми сами нећемо приметити како смо се уместо на покајање, сконцентрисали на униније и самосажаљење. „Ох, како сам ја несрећан, сажалите се на мене!“. А то само штети, јер када се човек истински каје, он чврсто верује у то да му Бог опрашта и сваког минута му је све лакше.

Наглашавам: тон свих молитви требало би да буде раван, без обзира на то какве буре бесне у нама!

Постоји још неколико правила које треба узети у обзир када се молите.

Као прво, треба контролисати свој однос према Томе, Коме се молите. Запамтите да вам Бог ништа не дугује. Он није крив за то што је вама сада лоше, док сте ви највероватније у великој мери криви пред Њим. Стога, неопходно је да се понизно молите, јер се само таквом молитвом постиже циљ. Молитвом, у чијој је дубини увреда према Богу или арогантно требовање, нећемо ништа добити.

С друге стране, не сматрајте себе за потпуног странца и оног ко нема право да се моли. Ви се не обраћате равнодушном службенику, већ милосрдном Оцу који вас воли. Он жели да вам да све што желите, чак и више од тога.

Као друго, верујте у то да вас чује, да вам може помоћи и сигурно ће вам помоћи. Бог је свемогућ – па он је ни из чега створио овај свет. Бог чује сваку вашу реч (коју и ви сами чујете) и ниједна од ваших речи није изговорена узалуд.

Као треће, пожељно је да што боље знате Тога, Коме се молите. Неки мисле да је Бог „виши ум“. Али у дефиницију „вишег ума“ у потпуности спада и сатана. Стога, ако сте блиски хришћанству, пробајте да читате Јеванђеље да бисте схватили ко је Он – Бог. Само не замишљајте Бога током молитве визуелно, јер је то веома опасно. (Поглед на икону Исуса Христа не значи визуелно замишљање Бога и то је безопасно.)

Молити се треба исто онолико времена, колико траје напад опсесивних мисли. Неки прочитају молитву неколико пута, а потом кажу: „Покушала сам да се молим и није помогло!“. То је смешно. Замислите да седите у рову и непријатељ пуца на вас са свих страна. Ви испаљујете три метка ка непријатељу и наравно –  на вас и даље настављају да пуцају. Затим очајни одлучујете да се склоните на дно рова и оставите митраљез јер он, наводно, не помаже.

Где је ту логика? Сила акције мора бити једнака сили реакције! Када сам ја био у тој ситуацији, првих пет или седам дана сам се молио скоро без престанка, понављајући речи молитви по хиљаду пута. Пажљиво сам посматрао које ме мисли у том тренутку нападају и против њих сам користио одговарајуће молитве. Држао сам се молитве, као дављеник појаса за спасавање, јер, наравно, ако бих пустио појас пошао бих ка дну.

Зато немојте бити лењи, не окрећите леђа, не одустајте! Борите се из све снаге!

  1. Опростите себи и другом човеку

Уобичајни проблеми у ситуацији растанка су или осуђивање других људи или окривљавање себе. Оба поменута начина размишљања нам сметају да се у потпуности опоравимо.

Друга особа може бити крива за нешто пред нама, али свеједно јој морамо опростити из два разлога.

Као прво, ми не знамо тачно зашто се то десило и не знамо степен сопствене кривице. Грешке једног од двоје људи могу бити очигледне (пијанство, суровост, превара, потрошачки однос на материјалном новоу), док грешке другог могу бити скривене (потрошачки однос на духовном нивоу, љубомора, непоштовање, еманципација). Притом, прво може бити последица другог. Управо из тог разлога се каже да су обоје криви. Међутим, свако има своју истину и ви, знајућу само своју истину, а не и истину оног другог, немате право да му судите.

Као друго, ваша увређеност вас везује за ту особу, као што окови држе осуђенике. Раскидајући ланац увређености, ви не пуштате само њега на слободу већ и себе. И свако од вас са собом носи свој део ланца – свој део одговорности.

Како опростити?

Реците му у мислима: „Опраштам ти!“. То не значи да ви одобравате то што је урадио или да преузимате на себе пуну одговорност за оно што се десило. Не, он одговара и одговараће у потпуности за своје грешке, али ће ту одговорност сносити сам, без вашег учешћа.

У случају да опсесивне мисли увређености наставе да вас прогоне, употребите, горе поменуто, оружје – молитву: „Господе, благослови га!“.

Ако, пак, кривимо себе, неопходно је да разумемо наша осећања и одвојимо рационално од ирационалног.

Рационално – то су чињенице конкретног вашег греха: преваре, грубости, издаје, љубоморе, тежња жене да буде изнад мужа и тако даље.

Ирационално –   комплекс мање вредности, иза кога не стоје чињенице већ убеђења: „Ја сам лоша“, „Ја не ваљам“, „Нисам вредна љубави“ и тако даље.

Рационално се лечи покајањем, преузимањем одговорности на себе и уздржавањем од самооправдавања. Тражите опроштај од човека вербално или мислено. Замолите и Бога за опроштај. А затим, наставите да радите на себи, да бисте постали други човек који убудуће неће тако поступити.

Ирационално је опсесивна лажна мисао и лечи се молитвом и добрим делима.

  1. Извуците корист, радите на себи

Позната изрека каже да било која тешка ситуација или криза није „несрећа“ већ испит. Тај испит нам је послат одозго, прецизно одмерен према нашим потребама и способностима да узрастемо, како бисмо направили корак ка личном савршентсву и бољем животу. Прилика за узрастање је тако важна и вредна за нас и неправилно је да то називамо несрећом, јер узрастајући, ми постајемо срећнији.

Треба напоменути да узрастање не следи одмах након испита, јер као што је већ речено, тест је прилика. Ако ми будемо само жалили себе, кривили друге, очајавали, гунђали, значи да нисмо прошли тест и нисмо искористили прилику за узрастање. А ми треба да растемо и стога ће следећа лекција бити још тежа.

Да бисмо прошли испит неопходно је, пре свега, смирити се. Када смо се ви и ја, превазилазећи у себи тежњу ка очајавању, жаљењу себе и гунђању, молили „Слава Теби, Господе!“ –  то је била школа смирења. Захаваљујући тој школи, при следећем испиту нећемо бити тако узнемирени. Смирење нас чини јачим и стрпљивијим и то је наш најважнији „приход“ од сваког испита.

Сада, када је прошла оштра фаза кризе, дошло је време да трезвено анализирамо узроке онога што се десило.

Прво: разматрати какве су биле компоненте ваших односа – колико је у њима било љубави, зависности, а колико физиолошке страсти и код вас и код партнера.

Друго: анализирати који су били прави циљеви, ваши и вашег партнера у том односу – породица, задовољство, меркантилни прорачун. Колико су ти циљеви достојни вас и да ли су вам потребни?

Треће: ако је циљ био достојан (права породица) –  колико сте ви и тај човек одговарали једно другом и том циљу? Да ли је било могуће достићи тај циљ с тим човеком? Да ли сте га довољно упознали да бисте му дозволили тај степен блискости који сте му дозволили? С каквим човеком је могуће остварити тај циљ? Каква особа вам највише одговара? Која особина вам недостаје да бисте остварили овај циљ? Јесте ли ви зрела личност или сте склони зависности? Које штетне, а које корисне навике сте донели из родитељске породице и међусобних односа, а које су претходиле тој вези?

Четврто: ако је циљ и био достојан и људи били достојни циља, које грешке сте направили током процеса достизања тог циља? Како би требало да поступите да би резултат био успешнији?

Током процеса такве анализе записујте на папир све што би требало да промените код себе. Ту спадају ваше грешке за које се морате покајати, недостатке које морате исправити и добре особине које треба да развијате. Овај списак ће вам бити други „приход“ од тог испита.

Да бисте добили трећи „приход“ од тог испита требало би да пређете с речи на дела и почнете да радите на себи. У овој књизи се доста говори о томе како треба радити на себи.

Пре свега, ради се о унутрашњем раду на себи, о превазилажењу зависти, страсти, неговању љубави и целомудрија. Такав рад на себи учиниће вас другим човеком.

Ако сматрате да је неопходно да радите и на свом телу и вежбате, то је у сваком случају корисно. Физичке вежбе повезане с превазилажењем става „не могу више“, неће утицати само на то да ваше тело изгледа млађе и привлачније, већ ће ојачати и вољу која има огроман значај када говоримо о постизању успеха у животу.

Веома је важно у овој фази поставити пред себе праве циљеве за следећи сегмент живота. Ваши циљеви треба да буду, управо, усавршавање себе као личности, неговање љубави и уклањање мана, а не нова веза и враћање оног који је отишао.

Штавише, пожељно је да се уздржите најмање годину дана од било каквих односа који личе на љубавне, чак и ако су целомудрени. У супротном, тај однос ће бити изграђен на непоузданом темељу. У прво време након растанка ми потцењујемо себе, али већ након неког времена рада на себи можемо и да преценимо себе. И једно и друго нам смета да трезвено проценимо партнера. Осим тога, познат је ефекат супституције, када ми несвесно тражимо замену за парнера који нас је оставио. Односи који почну да се обликују пре времена, биће крхки.

Стога, немојте се фокусирати на тему љубавних односа! Не брините због тога што немате где да упознате доброг човека. Све ће се десити у своје време. Када будете спремни за стварање породице, права особа ће се појавити. Чим ви постанете принцеза, ваш принц ће дојурити на белом коњу. Чак и ако будете седели кући по цео дан због болести, он ће погрешити врата или број телефона и доћи ће к вама. А ако нисте спремни, чак и у великом кругу пријатеља, никога нећете моћи да изаберете.

Ако вам године остављају мало наде за стварање породице, свеједно човеку остаје једно поље активности – његова душа. Или можда, постоји неко о коме требате да се брините –  и то је вредан животни задатак, иако је ипак рад на себи далеко важнији, јер само човек који воли, може истински да брине о другима.

  1. Ми немамо права да будемо несрећни

Многи од нас се несвесно, у стању „ја сам јадан, несрећан, нико ме не воли“, осећају комфорније него у стању „ја сам рођен за срећу и од мене зависи да ли ћу бити срећан или не“. То се објашњава инфантилношћу, тј. неке фазе у развоју нису превазиђене. Ми не желимо као одрасли људи, да преузмемо одговорност на себе за своје поступке. Из тог разлога, иако се бојимо невоља, када оне ипак дођу, ми се за њих буквално закачимо и не желимо да их пустимо.

Што је особа инфантилнија, то ће дуже остати у стању преживљавања негативних емоција. Као што је неко, док је ишао у школу и био болестан, волео да лежи у кревету, да самосажаљева себе и да други саосећају с њим, тако и сада он ужива у свом самосажаљењу. Коначно је пронађен неки оправдан разлог за самосажаљевање и човек, ако то жели, годинама након растанка може бити у таквом стању. Али, има ли то смисла?

У ствари, не постоји ниједан оправдан разлог за такав „луксуз“. Одрасле, ментално здраве особе, никада не беже од  одговорности ни пред собом, ни пред другим људима. На крају крајева, ми смо потребни другима, али и сами себи и то не само здрави и способни за рад, већ и јаки, весели, и кадри да подржимо и обрадујемо људе око себе.

Из тог разлога одрасли, ментално здрави људи, не западају у такво стање, чак ни након озбиљне трауме као што је смрт блиске особе, јер никоме, осим нашим непријатељима, нису потребне наше сузе, физичке и психичке болести и самоубиства. Запамтите да смо свима око нас потребни снажни и радосни.

Стога је наш задатак да се радујемо. Али, не једном касније, када све буде у реду, када оснујемо породицу са неким од наследника британске краљевске породице. Сада, овог тренутка се морамо радовати, јер нема ниједног основаног разлога да не буде тако. Живи смо, радно способни, можемо да волимо, Бог нас воли и Он нам је дао многе способности и сада је најбоље време да их искористимо.

  1. Чините добра дела

Посебан значај у раду на себи имају добра дела. Ако вам је криза помогла да идентификујете у себи сколоност ка љубавној зависности, потцењивању себе, егоизму или повлачењу у себе, онда је за вас најбољи лек чињење добих дела. Али, није свако „добро дело“ истински добро. О томе, која дела су добра, читајте у поглављу „Добро мора бити истинско“.         

Као закључак дате теме навешћемо још једну животну причу.

Аномална заљубљеност

„Имала сам 20 године и одавно сам маштала о љубави, а ње није било… Била сам веома тужна због тога. Али, одједном –  све се променило. Упознали смо се преко СМС– чета за упознавање. У почетку је све било добро, он се распитивао и сазнао о мени све што га је занимало, док ми на крају није подишао као змија-кушач. Поклекла сам и за трен је ишчезла чистота душе, а населила се похота… Када се довољно забавио са мном, постало је јасно да он није ни планирао да дође да се видимо. Таквој лакомисленој, истина, није ни вредело долазити…

Како је он све преживљавао ја не знам, али знам да  сам ја скоро две године буквално силазила с ума. Нисам могла да поверујем да све може тако да се заврши, срце ми се кидало колико сам плакала. Како сам само патила! Почеле су да се појављују и суицидалне мисли…

И покушала сам да се убијем, нагутавши се таблета. Испрали су ми желудац и целе ноћи су ме мучили јаки болови. Ништа добро нисам пронашла у процесу умирања, било је болно и страшно…

Вратила ми се жеља да живим, а онда је опет наступила непрегледна туга, још већа него раније. Мисао о самоубиству ме је прогањала и нисам знала шта да радим! Једноставно сам чекала, ни сама не знајући шта… И дочекала сам: након месец дана почела сам да силазим с ума. Занела сам се кришнаизмом и почело је „просветљење“. Лежала сам месец дана у психијатријској болници. Страшно место…

Након отпуштања из болнице била сам у ужасном стању, није ми се живело ни на секунду! Али, чекала сам, ни сама не знајући шта… Након пола године страшних душевних мука (није чак ни суза било, само празнина), дошла сам у цркву. Пре одлучујућег корака у непознато, желела сам да погледам шта они тамо у храму раде, чиме се баве, како живе, дишу. За умирање увек имам времена, хоћу прво да проверим има ли Бога. Живећу мало духовним животом, а горе него што је сада, не може бити.

Исповедила сам се и причестила. И постепено је почео да се мења и мој живот. Одмах ми је било лакше. Али, најважније што сам сазнала јесте да пакао заиста постоји, јер ако постоје демони, мора постојати и њихова резиденција… Сада разумем да ми је Бог показао велику милост да видим демоне, јер нисам достојна да видим анђеле.

Ево, већ је прошло годину и по од како сам почела да идем у цркву. Хвала Богу за све! Сада се с осмехом сећам своје старе заљубљености, очигледно аномалне. Сада живим целомудрено, не допуштајући више себи прељубништво у свом срцу. „Просветљења“ се, такође, више не догађају.

Да, живи у мени тај сан о љубави, али га више не мешам са краткотрајним лудилом. Понекад је веома чудно људима са стране како то да сам ја, тако лепа и паметна, сама. Али, они ме нису видели после болнице: ни лица, ни коже, ни косе…

Како је рекао Соломон: „Све пролази, проћи ће и то“. Све сам поднела и преживела захваљујући Богу. Сада, ма како да ми буде тешко, ја ћу живети! Верујте ми да вреди. Тешко је, али је зато и јако занимљиво, под условом да не седите кући и силом терате себе да нешто урадите, јер се тако ништа неће променити“. Катја, 24 године.

Advertisements

2 thoughts on “Како преживети растанак са вољенoм особом – други део

  1. Dalibor

    Добар текст! Хвала Дмитрију, преводиоцу и свима који су учествовали да нама буде доступан! Потражио сам књигу Испуни живот љубављу на нету на србсом језику у продаји, али је нисам нашао. Хоће ли се то у скорој будућности изменити?
    Хвала! Далибор

    Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.