Како преживети растанак са вољенoм особом

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника.

            У животу скоро сваког човека, пре или касније, дође до растанка. Чак и више пута. Растанак је веома важан догађај и иако само с једне стране представља крај нечега, много је важније то што растанак представља моменат избора и почетак нечег новог. Ако је избор исправан, растанак постаје почетак новог, бољег живота и правилнијег схватања љубави. Огромном броју људи је управо растанак помогао да стасају у зреле и срећне људе који знају да воле.

            На самом почетку разговора о томе како се растајати правилно, испричаћу вам причу Алике – девојке која је успела да преживи растанак и из тог искуства усвојила неке важне поуке.

Не вреди убијати себе због оних који нас не воле

            „Заборавила сам била како је живети без њега. Растопила сам се у љубави, као у сумпорној киселини. А када је он упознао другу, мој свет се срушио.

            Била сам у Петербургу, на службеном путу, када ме је позвао и рекао да је све готово… Пред очима ми се појавила слика како нас двоје лети сакупљамо камилице и љубимо се… Осуђивала сам себе, размишљала сам шта сам то погрешно урадила, рекла. Затим сам испушила пола кутије цигарета, а пошто нисам имала ваздуха приближила сам се прозору хотелскe собe; светлост ме је на моменат заслепила; доле на улици људи су кретали као у цртаном филму, а сама улица се некако нереално приближавала. Имала сам осећај као да живимо у паралелним световима, ја и људи око мене. Постало је веома болно, у грудима ми је била огромна рупа и живети ми је изгледало неподношљиво.

            У том тренутуку је зазвонио телефон. Био је то мој друг с којим сам раније радила. Једноставно ме је позвао после пола године и питао: „Како си?“ Нисам могла да говорим, плакала сам… Рекао је да ће одмах доћи код мене, сјуриће до железничке станице и доћи ће. Одговорила сам да нема потребе, јер знам да кући има бебу. A онда сам се сетила догађаја из детињства када сам с мајком била у цркви и гледала Казанску икону Мајке Божије, како ми је у том тренутку пришла жена која је радила тамо и рекла: „Девојчице, ако се у твом животу догоди нешто лоше, дођи Мајци Божијој, она ће ти помоћи.“

            Изашла сам из хотела јер ми је било тешко да дишем, а Петербург уопште не познајем. Пришла сам првом аутомобилу који је стајао и замолила да ме одвезе до било које цркве. Возач ми је прво помогао да седнем, потом истрчао из кола, купио воду на киоску и рекао: „Хајде, причај“. Испричала сам му о мом животу у последњих неколико година, о лудој заљубљености, о камилицама, да ми је веома болно, хладно и неиздрживо. Одвезао ме је до цркве и чекао док сам плакала крај иконе Божије Матере, а служитељи цркве су ме попрскали освештаном водом, разговарали са мном и пружали ми подршку.

            Настала је тишина. Схватила сам да сам ја плод љубави својих родитеља. Моја мајка ме је носила испод свог срца и маштала како ћу ићи и осмехивати се сунцу, дивити се дуги, волети и љубити своју децу. Онда сам ја као мала, невина девојчица, машатала о истинској љубави, тој правој љубави, до краја, и у добру и у злу… И ево, ја ћу сада убити ту девојчицу, убити, и ништа од тога се неће остварити…

            Схватила сам да ЈА ТО НЕЋУ УРАДИТИ. Ако та љубав хоће да ме убије, значи да то није она истинска љубав, није та коју сам чекала. И тај човек није мој, већ туђи, док моја половина мене тражи и пролази свој пут. Љубав не може да убија, она треба да рађа и ствара.

            И до сада, већ скоро годину дана, ја радим на себи и учим се да поново живим како сам живела и пре њега. Учим да решавам своје проблеме сама и с пријатељима, као и раније. Тешко је, али нећу одустати, јер заслужујем боље, зато што је мој свет огроман, много већи од те мале повезаности која је хтела да ме убије. Нисам нашла своју половину и још увек је болно, ја сам још увек његова половина, али учим да живим изнова.

            Биће ми драго, ако ова моја неповезана прича неком помогне. Уразумите се, не предајте се. Не вреди умирати због оних који нас не воле. Морамо живети, макар ради тога да још једном видимо залазак сунца. Једноставно издржите, а касније ће бити лакше. На крају крајева, ми смо се радовали и пре свега тога што се збило, значи да ће радости бити и убудуће“.  

            И ја сам преживео растанак с вољеном особом. Није толико важно под којим околностима се то догодило, али је важно да је тај ударац за мене, као и за већину људи у сличним ситуацијама, био веома тежак…

            Били смо већ довољно одрасли људи, а међу нама је све тек почињало. И почело је све светло и чисто. Имајући иза себе разне грешке, нисмо их понаваљали у нашем односу и према браку за који смо се одлучили односили смо се озбиљно. Припремили смо родитеље. Све што је било потребно за свадбу и венчање било је урађено  и организовано… Међутим, недељу дана пре свадбе, све се изненада завршило на иницијативу младе.

            Каква су била осећања? Отприлике оваква. Кренуо си возом на путовање. Путовање на цео живот – тешко, али лепше од свега што се до тада дешавало у твом животу. И у тренутку када је воз достигао пуну брзину, налеће на гранитни зид. И тебе засипају огромни блокови тог зида.

            Осећај монструозне напетости. Рој опсесивних мисли. „Тако добру, као што је она, више нећеш срести“. „Никог више нећеш моћи волети“. „Никад нећеш имати децу“. „Таквог, као што си ти, немогуће је волети“. И тако даље…

            Организам такву напетост не може да издржи. Пада имунитет, појављују се здравствени проблеми којих никада раније у животу није било, a већ трећи дан је потребно обратити се лекару-специјалисти. Радећи свој посао, лекар, старији и искуснији, који зна како да утеши, говори: „Не брини, већ за годину дана ћеш престати да плачеш. А после две године почећеш и да се смејеш“…

            Он није знао за духовна средства за превазилажење кризних ситуација, која сам ја познавао. Почео сам да се смејем већ после месец. А два месецa након тога сам се осећао боље него пре целе те приче. У то време сам упознао девојку која је због раскида везе покушала да се отрује, уништила је своје здравље, а у тренутку познанства толико је била слаба да не може чак ни на улицу да изађе. Схватио сам да је тај проблем широко распростањен, да многи не умеју да се носе с њим, а неки чак долазе и до тога да размишљају о самоубиству.

            Тако се и родила идеја за први сајт – „Пережит.ру“, који је и покренут три месеца касније. Искуство са сајта, који дневно посећује неколико хиљада људи, показало је да та техника помаже свима. Особе које пре тога неколико недеља или месеци нису осећале олакшање користећи се саветима пријатеља и психолога из женских часописа, често „оживљавају“ после само једне посете сајту. Да све ово не би подсећало на рекламу још једног у низу „чудотворног лека“, нагласићу да се сав посао обавља без икаквог материјалног интереса.

            Високо квалификовани психолози и православни свештеници, који учествују у раду сајта, помогли су да се прошири и продуби методологија описана у даљем тексту. Та методологија се не односи само на ситуације растанака, већ се уз мања прилагођавања може применити и на већину кризних ситуација – то јест, онда  када вам је јако лоше.

Наставиће се…

Куповином наших књига ви помажете наш пројекат. 

Хоћу поручити књигу

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.