„Желим и бићу“, или „Ја мрзим Лабковског!“

Недавно је по интернтету кружила лоша вест – ученик старијих разреда након што је прочитао књигу Патрика Зјускинда „Продавац парфема“ извршио је низ убистава с предумишљајем. Управо због тога су ту књигу забранили да се чита у школи. Да књига говори о љубавној зависности, удесеторострученој, о шизоидности, пограничном растројству и осталим занимљивим стварима – то ви и ја разумемо. Али то могу разумети само зрели мозгови, довољно развијени за критичко и аналитичко мишљење. Зоскиндова књига је прелепа. Али зар се може правилно оценити њена лепота, буквално схватајући написано у њој?

Психолошка литература се разликује од класичне књижевности. У њој све мора да буде без метафора и алегорија. Приступачно и јасно. Идеално за читаоца – некако „инструкцијски“. Да би радили по њима и уживали у резултатима. Али и овде постоји иста замка. Корист и штета од прочитаног директно зависи од тога у чије руке ће доспети књига „инструкција“.

„Утичите, молим вас, на моју жену“, тихо је замолио Виталиј, погледавши у под. „Она, откад је прочитала ту књигу, као да су је заменили! Говори да ме више не воли и да не мора ништа да ради по кући, са децом може и дадиља, а она, каже, има гомилу својих жеља. Може ли се с тим нешто урадити? Не, ако она стварно жели отићи ја нећу држати, али зар је то ненормално… Имамо двоје деце, никад није радила, помагао сам јој по кући и сви наши рођаци су помагали и излазили у сусрет: деца, тешко јој је, и одједном из ведра неба – разводим се! Зашто, који је разлог? Како мрзим тог Лабковског[1], откуд се само та књига створила!“

Виталиј је био узнемирен и расејан. Стварно је мислио да ја могу утицати на понашање његове жене, као да је она мало дете. Делимично је то и била, иако је код мене у кабинет ушла на високим потпетицама.

Михаил Лабковскиј

Јулија је села насупрот мене.

– „Реците му да ја хоћу да се разведем. Не видим смисао да настављамо наше однос без љубави. Ја сам само једну књигу прочитала и схватила сам колико сам несрећна. Ја уопште не радим ништа од онога што желим! Ја патим. Знам да чим одем од њега, одмах ће ми бити боље.“

– „То јест, Ви желите од мене да добијете дозволу за развод?“ – питам ја.

– „Ма не. Просто желим да попричамо, можда је муж у праву и стварно се не би требали разводити.“

– „Јулија, што за вас значи – љубав?“ – питам ја.

Чувши моје питање Јулијино лице је почело да се преображава.

– „Па, то је… Када стално желиш секса, желиш да будеш поред њега, за све имаш воље, да се сређујеш, да се шминкаш. То је такво узбуђујуће, срце ти скаче у грудима, нестаје ти даха…“

– „Јел код Вас, с мужем, тако било?“

– „Не. Тако је било само у другом средње. Било је супер, у глави ми се вртило од пољубаца. А после не, никада више! И, ако не одем од мужа, онда се неће ни догодити.“

– „А како сте се ви удали? С каквим осећањима?“

– „Па, имали смо и сада имамо о чему да попричамо. Он је паметан, пажљив, добар, с њим је мирно, безбедно. Нисам љубоморна на њега – није ми дао ни једног повода за то. Воли мене и децу. Даје новац. Добро би било више, али други и толико немају, што ја имам – ауто, дадиља, тако да га ја и не нападам нешто због тога. Просто сам схватила да не желим с њим да живим и готово. Нисам ни дужна.“

– „Јулија, а Ви желите – шта?“

– „Желим да радим.“

– „Шта?“

– „Не знам. Немам неку професију.“

– „На пример, у којој сфери, шта вас занима?“

– „Ма ништа нарочито. У ствари, ја не желим да радим. Желим да путујем. Просто да путујем светом, правећи одличне фотографије за часописе.“

– „Ви се бавите фотографијом?“

– „Не, али то је сигурно занимљиво.“

– „Тј. нисте фотограф и немате искуства у тој сфери?“

– „Не, али мислим треба само зажелети.“

– „А одавно ли Ви тако мислите?“

– „Прочитала сам у књизи једног психолога као и ви што сте. И схватила сам све о себи. Овако више не могу живети.“

– „Јулија, а које сте још књиге читали из психологије?“

– „Ниједну. Уопште, не волим читати. Ту су ми поклонили и веома ми се свидела. Мужа она љути. Чак ју је у смеће хтео бацити. Али ја нисам дала. Па то је мој живот, мој избор.“

– „То јест, Ви желите за себе нова осећања, та која сте описали на почетку. Шта Ви мислите, то што вам се дешавало у другом средње, може ли то трајати све време са мушкарцем?“

– „Како да не може. Али мислим, да имам омиљени посао такође бих осећала еуфорију. А овако је мој живот досадан и празан.“

– „А шта вам смета сада, док сте у браку, да испуните свој живот оним што за вас има смисао и интересује вас?“

– „Не знам. Сигурно муж.“

– „А како Вам он смета?“

 – „Не знам… У ствари, никако… Чак ми и сам говори – не седи кући, нађи себи занимацију, хоби. Али ништа ми се не свиђа. Ето, кад бих се заљубила…“

То јест, све је у животу једноставно, по принципу зажелиш – добијеш. Исто тако, не желиш – не добијаш. Зато, ако немаш новац, здравље или жену, значи да ти то у ствари, једноставно, не желиш.

А ти још имаш мноштво жеља. И нико их уместо тебе неће остварити. Желиш ли? Чини то! У чему је проблем? Ниси успела? Значи ниси то много ни желела.

Ето вам у две речи, проста правила за срећан живот. Алгоритам за срећу. Главобоља је решена. Жели и чини, а главно је – не секирај се.“

Психолог Викторија Сандо

Инфантилна особа се веома брзо одазива на своја прве жеље. Поред тога она мисли да је срећа у ономе што ће за нас неко други урадити. Једноставно ће се појавити и учиниће те срећним и задовољним својим животом. Исто као што је неко други и крив за то што је теби лоше. Овде је кључно то – „неко други, а не ја сам“. Могуће, да се твоје „Ја“ просто још ивек налази на нивоу детета, које лупа ногама о под и виче до суза „Желим и бићу!!!“

Желим и бићу – шта? Испуњавато своје жеље? А да ли ти стварно желиш то што си прихватио да су твоје жеље? И ко је рекао да се нећеш разочарати истог тог момента кад добијеш жељено? Шта онда? „Желим назад?“ На жалост, у свету одраслих поред тврдоглавог „желим“ постоје и друге важне ствари, такве као „треба“.

Књига Лабковског се сручила на слабу Јулијину психу и осветлила те делиће њеног живота који су били као бљузгав снег у сенци – почетком марта. Пробудили су је из сна и веома је добро то што је, пре него што се развела, дошла да поприча о томе са психологом. (Узгред, у септембру је предала документе. Али не у општину за развод већ на универзитет.) Она сада чита и друге књиге у којима нема инструкције „како постати срећан“, али постоје смернице – „како разумети саму себе.“ И муж као да више не осећа мржњу према познатом психологу. Који ту уопште није ништа ни крив.

Једноставно, није добро да неке књиге буду твоје „прве“ књиге.

Најпре треба одрасти. Онда већ „желети“, и наравно „бити“.


[1] Михаил Лабковски један од познатијих психолога у Русији. Књига о којој је реч се зове„Хоћу и бићу“ 

https://www.b17.ru/article/119367/

Прочитајте 6 правила за срећу психолога Михаила Лабковског

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.