„Младић је пао сa коња јер га је мајка лоше поставила на њега“ или „У нашој породици су сви нормални, само је он изрод!“
Скоро сви родитељи, који долазе код нас у центар „Зебра“, сматрају да су они криви за то што се десило њиховој деци. Уобичајена фраза са којом мајке започињу причу је: „Знам да сам направила пропуст, то је зато што…“. А то, наравно, није истина из два разлога.
Као прво, ми знамо да су наркоманија и алкохолизам болести. Као и свака болест, зависност је само делимично повезана са оним што смо погрешно урадили: возили се метроом где сви кијају, дизали телевизор, па нас сада болe леђа, неправилно се хранили и „зарадили“ чир на желуцу. Али већина људи, као и ми, возила се метроом, вукла тешке ствари и хранила нередовно, па се нису разболели, зато што постоје још неке карактеристике нашег организма које нас чине рањивима и подложнима болестима. Осим тога, чак и ако поседујемо те карактеристике, нећемо се обавезно разболети – то знају сви ђаци који покушавају да се разболе и избегну школу. Ни ми, одрасли, се не разболимо сваки пут након вожње метроом или кад поједемо „нешто с маком“. Болест увек има свој смисао и постоји читав низ разлога због којих Бог допушта да се разболимо. На пример, да нас заустави и примора да размислимо, да бисмо увидели своју зависност од Њега и других људи, не заваравајући се мишљу да наша снага и здравље припадају само нама и, на крају крајева, да би други могли да се побрину о нама с љубављу. Болест је невероватна ствар која често у животу поставља све на своје место и која боље од свих мудрих речи објашњава да је наше место у свету испод Бога, а не уместо Њега или поред Њега. Ако сте некад осетили бол у срцу, знате о чему причам. Када осећаш да живот може да се заврши управо сада, одмах постаје јасно ко је од нас главни.
Као друго, ми и не можемо да управљамо другим људима, чак ни сопственом децом. Ми желимо да их васпитамо тако да живе исправно, да не испробавају дрогу и да нас слушају. Али ми, наравно, нисмо њихови једини васпитачи. Ту су и другари са улице, који представљају велики ауторитет за адолесценте, школа и деца у њој, наставници и друга одрасла лица из окружења наше деце и то је веома велики број различитих људи. Васпитање је колективни труд и стваралаштво. Да, родитељи, заиста, имају велики ауторитет и могу много тога да учине, али не баш све. Ако сматрамо да дете можемо тако васпитати и условити његово овакво или онакво понашање, значи да смо у заблуди, а дете ће нам то убрзо и доказати на делу. Када покушавамо да контролишемо своју децу, користећи се различитим методама, на пример, самољубље („јаки људи постижу своје циљеве“), или обавеза да одговара нашим захтевима („верујем да ћеш успети у свему!“), или страх („зажалићеш ако то будеш урадио!“) – све то ће убрзо престати да делује, јер човек није марионета и у неком тренутку ће престати да реагује на овакве сигнале. Ми онда запањени вичемо: „Он је неуправљив!“ – као да је дужан да буде управљив… Изненадиш се када чујеш за разноразне, невероватно примитивне „методе утицаја“ које родитељи примењују у нади да ће задржати контролу над сином, често већ одраслим човеком. Хајде да се одмах договоримо: ми не можемо да управљамо другим човеком, можемо само да утичемо на њега. Из тог разлога нико, ни суседи, ни Бог не могу да захтевају од нас да обезбедимо одређено понашање свог ближњег. Ми можемо само да утичемо на њега, притом не „проповедима“ већ собом, својим сопственим понашањем.
Стога, сматрати да смо ми криви што син, ћерка, муж, жена или било ко од наших блиских пије или користи дрогу, притом тако озбиљно да је постао зависан, значи искривљавати стварност.
Ми нисмо хтели да он постане зависник. Штавише, ми чак нисмо хтели да он уопште пије! Трудили смо се да га зауставимо, максимално смо се трудили. Направили смо много грешака управо зато што смо на разне начине покушавали да постигнемо тај резултат. Сада се трудимо да научимо како да правимо што мање грешака, али све док се будемо трудили да учинимо нешто зарад његовог оздрављења, грешке ће се неизбежно догађати. Не греши само онај који ништа не ради. Чињеница да ближњи других људи нису постали алкохоличари или наркомани не значи да су ти други људи бољи од вас!
Али постоји и друга страна медаље. Да ли сте чули да деца морају да плаћају грешке својих родитеља? Да деца страдају због њих? Да ли вам се то чини неправедно и бесмислено? Ево о чему би онда требало да размислите.
Ако сте одрасли у комунистичко време, можда сте расли без вере у Бога. Духовни живот се сводио на секундарне ствари у односу на Бога, на Његову творевину: науку, уметност, моралне принципе, служење другима („људима од значаја“) – деци, на пример. Ви сте служили њима уместо Богу, жртвујући своје време, што значи и живот, здравље, новац, па и самог себе, на крају крајева. И, наравно, изгубили сте битку, зато што је све то непоуздано. Само на Бога можемо да се ослонимо целим својим животом, само Он то може да издржи. Све остало можете волети као Божју творевину и то у оној мери у којој ти односи одговарају Божјој праведности.
На пример, ми волимо нашу децу, али ако син кризира и запомаже, тражећи од мајке новац, претећи јој свим и свачим, она му новац не сме дати зато што финансирати дрогирање сина није Божје дело. Ако је син увече довео девојку кући, а ујутру рекао: „Она ће остати овде неко време“, не смете пристати без обзира на преклињање сина, зато што је блуд противан Богу. Ако син батинама од мајке извлачи новац за дрогу, треба предузети све могуће мере, укључујући и полицију, како би се заштитила, а насиље зауставило, чак и „ако га тамо буду тукли и он буде испаштао због мене“, по речима мајке. У том случају мајка не штити само себе већ и сина од страшног греха.
Ми не умемо тако да волимо, много причамо, а мало радимо. Наша љубав је слаба и јадна, лако се претвара у мржњу, а Божја може да постане само кроз страдање. Нажалост, и наше и његово страдање. У томе има наше кривице, зар не?
Наш сопствени духовни живот је слаб и ограничен и зато ми ту потребу за њим, ту „духовну жеђ“ по речима Пушкина, не можемо да предамо својој деци. Тај духовни простор у њиховим душама постепено заузима такође духовност, али другачија, не Божја, црна духовност: јурење за задовољствима по било коју цену, жеља да се све врти око њих, жеђ за разним достигнућима, супарништво и успех као смисао људског живота. Није ни чудо што се у животу појављује дрога или алкохол који пружају жељено задовољство и помажу да се побегне од суочавања са својим неуспехом. Штавише, и код нас често место духовног живота по Богу заузима духовни живот по Његовом противнику. То се предаје „у наследство“ нашој деци и то је много важније од општепознате генетске предиспозиције за зависност од алкохола или дроге. Ми не можемо да пружимо својој деци оно што ми сами немамо, то је проста истина. Никакви курсеви и факултети ту не помажу. Оно што значајно доприноси његовом васпитању јесте у каквој је кући одрасло ваше дете. И ми смо несумњиво криви за то наше духовно сиромаштво и неадекватност.
Можемо да се оправдамо само чињеницом да ни ми то исто нисмо добили од својих родитеља, који су, такође, били васпитани у комунистичко време. Међутим, како је писао Јевгениј Шварц: „Сви смо ми учили, али зашто си ти постао најбољи ученик?“.
Јекатерина Савина
Неисповеђени, неизлечени греси родитеља постају терет на плећима њихове деце. Узгред речено, Бог може да допре до нас управо кроз децу и само на тај начин наше дрвене душе могу чути Његово куцање. Децу још донекле волимо и кроз њих чујемо Божји глас који са нама разговара преко мегафона страдања.[1] Вероватно, баш из тог разлога ближњи наркомана и алкохоличара, откривши каква је невоља задесила целу породицу, почињу управо од себе, обнављајући своју духовну сферу по програму „12 корака“.
[1] Израз К. Луиса из његовог познатог дела „Страдање“.
Куповином наших књига ви помажете наш пројекат.
Познај себе 