Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења / 2

1a2c81c1-850a-4bdb-9948-795e376cdce6

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским

А сада да пређемо на то како се у ствари може решити проблем самоприхватања и вољења себе. Причали смо на ту тему са различитим особама и постоје две концепције, два различита приступа. Један приступ је да треба прихватити себе без обзира на све, а други да треба схватити: зашто ми себе не прихватамо и да то у себи изменимо.

– Одговор проистиче из горе реченог. Позитивно самоприхватање јесте принципијелан однос према својим манама као према нечему што ја сам нисам бирао и за шта нисам крив. То је моја несрећа, мој проблем, али не кривица.

Постоје ли такве особине због којих човек себе никада не може да прихвати у потпуности?

– Не.

А сада најважније питање: шта је неопходно да човек уради како би прихватио себе? Шта може да уради сама особа?

– Одговор се крије у схватању историје настанка проблема. Рекли смо да постоје два главна узрока, два фактора која утичу на наше самоприхватање, а то су однос са родитељима и наша социјализација. На тим пољима се и треба лечити.

Прво питање: када, у којим случајевима се треба лечити? Када човек примећује да му нешто јако смета, нешто му не одговара: његов унутрашњи план, његово стање, расположење, његов однос са људима и начин живота; када примећује да је сувише раздражљив или сувише сигуран у себе или веома често мења сексуалне партнере, или механички ради посао који не воли. У суштини, када није задовољан са тако важним стварима у животу.

Осећај кривице је такође један од знакова негативног самоприхватања?

– Да. Али осећај кривице је један очит знак, а остали знаци, које сам набројао, често се не прихватају као знаци да са мном нешто није у реду. Када се човеку не свиђа посао, муж или жена, он је у великом искушењу да тражи спољашње узроке. Уместо тога, треба схватити да су до тих конкретних животних непријатности довели неки наши властити унутарњи проблеми, којих се ми бојимо у себи препознати и зато их не можемо решити. Ето тај страх се и зове ниско самоприхватање које се може побољшати радећи у два најважнија правца која смо описали.

Како лечити односе са родитељима?

– То смо већ подробно објаснили у нашој беседи „Усиновити родитеље“, али можемо у сажетом облику поновити. Логика је следећа: несигурност у себе, страх од одговорности, страх да ће ме ухватити у лажи, да ће ме грдити, да ће ме исмејати – вуче се од нашег детињства као и сваки други страх. Испоставља се да је животно искуство које је у детињству формирало овај страх у нама један тужан неспоразум. Када су родитељи грдили дете, оно је, природно, сматрало да су такви односи нормални и да тако мора бити у животу. Ако сам закаснио, ако сам нешто разбио, слагао, добио јединицу, наравно да ће ме грдити. А како другачије?
Може и другачије! То је лако схватити ако замислимо да су наши родитељи у том моменту, приликом истог нашег поступка, приликом исте те јединице, приликом исте разбијене шоље једноставно били у много бољем расположењу, они би, очигледно, на исти тај догађај реаговали много добродушније и стрпљивије.
А даље, како би рекли математичари, ако усмеримо ту мисао до крајњих граница, добићемо следеће: да су родитељи били у сасвим добром стању, реаговали би на исту ту ситуацију са максималним разумевањем.
Испада се да је сва родитељска негативност, држање придика, критиковање због чега смо ми у детињству патили, било само манифестација њиховог стања, а не наше кривице. То није био показатељ њиховог односа према нама нити тога какви су генерално односа међу људима.
Ако на прави начин схватимо то о својим родитељима, испоставља се да је њима било лоше, а не да су они лоши или да смо ми лоши. На такав начин схваћено, прихватање себе се значајно повећава. Наша психа престаје да родитељску негативност прима на свој рачун.
Да бисте заиста схватили ово о својим родитељима, активно то вежбајте, а не само мислено. Треба се понашати према њима исто онако како се понашамо према људима којима је очигледно нелагодно, којима се види да им је лоше, којима то „на челу пише“. А како се ми понашамо према таквим људима? Ми почињемо да их подржавамо, тешимо, штитимо, учествујемо у њиховим проблемима. Цео тај комплекс мера треба усмерити на родитеље. У психологији се то назива „усиновити родитеље“. Ако на тај начин будемо поступали довољно дуго, без икакве сумње – прихватање себе ће се драстично поправити.

Хвала вам. А шта са другим фактором, својим социјалним образом?

– Ту је важна мера наше добронамерности у свакодневном животу, колико смо добронамерни и саосећајни у односу на окружење. Треба да имамо на уму да наша психа сматра за подвиг само оне наше поступке које смо са напором чинили. Када смо добронамерни, као одговор на добронамерност друге особе – то је само размена, то је веома лако и то нашу психу не јача. Нашу психу јача када ми, нпр. износимо комшијино смеће са степеништа испред његових врата, иако га комшија демонстративно тамо оставља и не размишља шта ће бити даље; када смо искрено љубазни са онима који са нама разговарају хладно, пренебрегавајуће.

На шта се овде у себи можемо ослонити, да се не бисмо осећали као неки улизивачи? На исправно схватање узрока те хладноће, тог пренебрегавања. То је само испољавање личне несигурности наших партнера, то је њихов страх да се не покажу слабим.

Ако се ти и сам бојиш да се покажеш слабим и да попустиш, ако и тебе вређају такви комшијски поступци да немаш снаге да на њих одговориш другачије, знај да имаш право на своје слабости, имаш право да се не мешаш. Али онда не очекуј да ће твоја психа бити јака.

Испада да не можемо заволети себе седећи на кревету, помоћу мисаониог напрезања. Потребна је активност – у односу са родитељима и у односу са другим људима, и то доста дуготрајна.

– Потпуно тачно. Структура психе се одређује структуром активности (деловања).

Многи људи који пате од недовољног самоприхватања, свесно или несвесно се надају да ће им љубав неког човека или можда пажња групе људи помоћи да се боље односе према себи. Неко у шоубизнис иде да би га сви волели, а неко тражи једну особу, супротног пола, надајући се да ће љубав те особе све надјачати – сво његово тешко детињство – и на тај начин ће моћи себе да заволи. Колико су те наде оправдане?

– Да, таква нада је веома распрострањена, али нажалост потпуно илузорна. Човек воли или не воли пре свега себе у односима са окружењем. Понављам, ако је он недовољно активан, никакво активност од стране окружења га неће подићи.

На пример, човек се узда у то да ће му помоћи високо мишљење окружења о њему. Он стиче велике успехе на послу и сви га поштују због такбог успеха. Он свеједно остаје са својим проблемима, зар не?

– Може се рећи да је тако, али то делује као шематски одговор зато што, ако је човек постигао неки успех, који има одјек у друшту, то значи да та делатност има неку вредност – он је урадио нешто што је за људе важно и корисно. И због тога ће се његово самоприхватање подићи.

А задовољство од туђих похвала је наркотик, што изазива пријатност, али само привремено, а надаље је потребна нова доза, још већа.

А шта бива са партнером човека који не воли себе? Неко је или заволео таквог човека или је већ основао породицу с њим и схватио је да друга особа има такав проблем – недостатак самоприхватања. Може ли му он некако помоћи, осим саветима?

– Да. Ту најмање савети могу помоћи. Када имам понижено, недовољно самоприхватање, ја очекујем да, ако ти све искрено испричам – како сам данас „награбусио“, како сам негде закаснио, неког изневерио, изгубио кључеве од стана, преседео пола ноћи на интернету… – уопште, ако ти искрено испричам о својим минусима, да ћеш ме ти, наравно, осудити, макар и ћутке.

Самоприхватање таквог човека повећава се само путем формирања новог животног искуства, када се он суочи са тим да, као одговор на сва та његова признања, њега ипак не осуђују.

То јест, треба да му се да то признање које му нису дали родитељи.

– Апсолутно тачно. А да би били у стању да то урадимо, треба да имамо на уму да је алтернатива осуђивању – саосећање, а то је када човек може све о себи да исприча и да код нас наиђе само на искрено састрадавање: „Разумем како ти је због тога тешко“, „Разумем да си се изнервирао“, „Могу замислити како ти је било“…

Психолог Александр Колмановский

психолог Александар Колмановски

крај

линк: http://www.pobedish.ru/main/samopoznanie/prichiny_ne_lyubvi_k_sebe_kompleksa_nepolnocennosti.htm#ixzz3uWAUFL6d

Чланови Удружења православних психолога могу један део свог времеана да одвоје на пружање бесплатне психолошке помоћи. Ако бисте желели бесплатну консултацију молимо вас да оставите ваш контакт и кратак опис вашег проблема (ваша порука неће бити видљива читаоцима). У току дана ће вас контактирати један од наших психолога. Хвала на поверењу.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.