Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

1a2c81c1-850a-4bdb-9948-795e376cdce6

Разлози због којих не волимо себе, комплекси

Како заволети себе

– Покушавајући да решимо своје проблеме или проблеме друге особе, веома често се срећемо са чињеницом да особи недостаје оно што се обично назива „љубав према себи“. Тј. постоји неки унутарњи конфликт. Ту појаву, такође, зову недостатком самоприхватања. Можете ли нам појаснити како се то тачно зове или, ако су у питању различити појмови, у чему је разлика? Постоје моралисти којима ова тема и није нарочито блиска, који кажу: зашто волети себе – то је егоизам. Али, ево, разматрајући проблем, ипак схватамо да су егоизам и љубав према себи различите ствари. У чему се, по вама, љубав према себи разликује од егоизма?

– Љубав према себи се још назива самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према окружењу. Што више човек прихвата самог себе, то лакше прихвата друге људе и лакше му је да се концентрише на њих.

Егоизам и јесте управо то, када је човеку тешко да се концентрише на друге људе.

Нажалост, реч „егоизам“ у нашој култури носи јако негативно значење. Сматра се да је егоист лоша особа. То је веома површно расуђивање. Човек је егоистичан не зато што би могао, а неће да се концентрише на окружење. Човек је егоистичан зато што не може да се усресреди на другог, да се стави у његов положај. Егоиста је психолошки „истрошен“ човек. Унутрашњи ресурси таквог човека су толико празни, да „егоиста“ и нехотице све своје снаге усмерава на подржавање самог себе. Сва његова свест је окренута унутра, егоцентрично усмерена.

Љубав према себи доприноси побољшавању односа са окружењем, док егоизам доприноси одсуству таквих односа.

– Да ли је комплекс ниже вредности такође последица одсуства љубави према себи?

– Овде се треба договорити о терминима. Комплекс ниже вредности уопште није исто што и свест о сопственим ограниченим могућностима. Можемо да видимо мноштво људи који веома скромно цене своје могућности, али притом уопште не остављају утисак искомплексираних особа. Човек који говори: „Моја неорганизованост ми представља велики проблем!“ или „Никада нећу научити да возим ауто!“ – уопште не изгледа као oсоба која има неки проблем. Напротив, чак делује симпатично.

Шта је то комплекс ниже вредности? То је када особа не размишља о својим врлинама или манама, већ о томе шта због тих врлина или мана заслужује од других, шта може да очекује због својих успеха или промашаја. „Комплекс ниже вредности“ значи да човек очекује (обично је то несвесно) да други оцењују његове поступке и труд. Урадио си, успео си – добар си, браво. Ниси урадио, погрешио си – лош си. Човек са комплексом ниже вредности се боји својих мана, боји се да их призна чак и пред самим собом, пошто осећа да ће га оптужити, исмејати, да више неће рачунати на њега, да ће га прекрижити са списка, уопште, да ће бити подвргнут изопштавању на било који начин.

Комплекс ниже вредности и јесте негативна слика о себи, неприхватање себе.

– Који је разлог због којег човек не воли себе?

– Ја бих рекао да постоје два разлога. Први разлог, по важности и по хронологији, јесте онај који се развија у детињству, када још нема и не може бити никаквог вољења или невољења себе. То је вољење или невољење од стране родитеља детета.

У ствари, сви психички здрави родитељи воле своју децу. Али, да ли ће дете волети себе или не, не зависи само од наших родитељских, унутрашњих духовних осећања која се споља не виде. На самоприхватање и позитивну слику детета о себи утиче оно што родитељи „показују“ према њему својим понашањем. Када дете види да га родитељи грде, да су незадовољни њиме, да не саосећају с њим, он неизбежно све то лично схвата. Код њега се формира осећај да он све то заслужује. То и јесте негативна слика о себи, негативно самоприхватање. Ми сами знамо да волимо своје дете, због чега се касније и плашимо да му се нешто лоше не деси. Али оно то, у том моменту, не види. Сетимо се себе као деце: кад су нас грдили, кад су са нама били незадовољни, ми смо осећали управо то да нас не воле и, што је најважније, да су у праву због тога што нас не воле.

На свесном нивоу дете може да се осећа увређено, да негодује, да окреће све на шалу, али на дубљем, несвесном нивоу оно се брзо привикава на то да оно само и оно што осећа, не заслужује истинско прихватање.

То је први разлог неприхватања себе, извор невољења себе који остаје и делује на нас цео живот, зато што човек у сваком добу остаје дете својих родитеља, чак и кад родитеља више нема.

Од аделесцентског узраста појављује се и други узрок који почиње снажно да делује на наше самоприхватање. Психа је тако устројена да се људи према онима који их окружују и према себи односе једнако. У праскозорје живота, кад се беба још не разликује од младунчета животиње (мачета, штенета, мајмунчета), у његовој психи још не постоји „Ја“ и однос према себи, већ постоје само „они“, окружење и однос према њима. Однос према окружењу са знаком минус или плус формира се по очигледном простом механизму. „Добре“ особе су оне које су добре према мени, чине ми добро, хране ме, милују, теше, узимају у руке, дају ми играчке и слаткише које волим.

Јасно је, такође, и то према којим особама се развија однос са знаком минус.

Касније, у мери у којој се формира наше „Ја“, њега наша психа оцењује тачно по тим мерилима. Ми волимо или не волимо себе из истих разлога због којих волимо или не волимо окружење – због нашег социјалног образа, улоге у друштву. И када је наш социјални образ сличан оном који осуђујемо, ми и своје „Ја“ исто осуђујемо и оцењујемо са знаком минус.

Шта је то социјални образ?

– Социјални образ је оно што ја представљам у односу на друге људе. Колико сам добронамеран или равнодушан, стрпљив или критички настројен.

Пошто ја са знаком плус прихватам само оне људе који су према мени добронамерни, саосећајни, стрпљиви, а не критични и који ми стално стално држе придике, ја и себе самог од стране своје психе прихватам са знаком плус само ако се понашам на такав начин. А ако се ја понашам негативно, критикујем друге, држим придике, протестујем – какви год били разлози за то, колико год да сам логичан у свом поучавању другог, неизбежно се развија аутоимуна агресија и неприхватање самог себе. Када на мене неко виче, када ме неко грди, кажњава, лишава ме нечега, исмева, моја психа не схвата да ли је он у праву или није, она га моментално одбацује: ја то не желим, ја не волим тог човека. У односу на мене самог психа поступа исто тако.

Притом, однос окружења према мојој агресији може да буде потпуно прихватајући, чак саосећајући, схватајући да нисам ја лош већ да је мени лоше. Али, мене то не спасава. Човек који виче на оне који га окружују не воли себе, чак и ако би окружење на то реаговало са разумевањем и прихватањем.

– Постоје многи тренинзи за повећање осећања личне вредности. Чиме се оно разликује од повећања самоприхватања?

– То је углавном само питање терминологије. Ја не знам све тренинге, колико их је на свету, можда међу њима и има неких сличних овом о коме смо ми говорили, али већина мени познатих тренинга за повећање осећања личне вредности има чисто технички карактер, тј. има за циљ да се код човека развије позитивна представа о сопственим могућностима. Стати пред огледало и говорити: „Ја могу, ја могу, ја могу… Ја сам успешан. Ја сам самоуверен. Сигурно ћу успети“… по мени представља површни технички напор који не мења дубински и дугорочно нашу праву самоувереност, нашу стабилност, наше самоприхватање.

Да ли је неприхватање себе обавезно повезано са ниским осећањем личне вредности, тј. доводи ли ниско самоприхватање до ниског осећања личне вредности?

– Покушаћу да дефинишем шта ми подразмевамо под ниским осећањем личне вредности, а шта под самоприхватањем. За мене је уобичајена следећа терминологија: осећање личне вредности – то је свест човека о својим врлинама и манама; о ономе шта он може или не може, о ономе на шта он може да рачуна, а на шта не може. Самоприхватање – то је свест, не о својим врлинама и манама, већ о ономе шта због њих заслужујемо.

Може се говорити о следећим алтернативама: позитивно и негативно самоприхватање. Аналогно је са високим и ниским осећањем личне вредности. Негативно самоприхватање – то је када осећам да ја заслужујем осуду и казну за своје поступке. Позитивно самоприхватање – јесте осећај да ја због истих тих поступака и мана заслужујем саосећање.

Значи, у праву сам ако изведем закључак да наше осећање личне вредности, такође, не зависи од самоприхватања и да особа са ниским самоприхватањем може имати веома високо мишљење о себи самом.

– Да, по горе описаној терминологији и дефиницији, наравно да може. Човек може веровати да је генијалан шахиста и шампион света, а да притом пати од невољења себе.

 

Психолог Александр Колмановский

психолог Александар Колмановски

Крај првог дела текста

Наставак

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.