Страст осуђивања, непријатељство, фанатизам, неприлагођеност

Upoznavanje_sa_sobom sl12

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Страст осуђивања често примећујемо и код других црквених људи. То су оне чувене баке које сикћу на вернике који се не понашају „по правилима“. То су различити црквени „активисти“ који на блоговима и форумима жестоко критикују друге црквене активисте и угледне црквене делатеље (личности). То су такозвани фанатици који оваплоћавају своје непријатељство према човечанству тиме што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија. Уопште говорећи, то су тешки људи, склони конфликтима, недружељубиви, провокативни.

Ако водимо активан духовни живот, многи од нас ће ту страст открити у себи самима. Нама се много тога не свиђа код других људи. Недостаје нам те обичне дружељубивости, недостаје нам љубави. Ми на све начине прекоревамо себе за тај недостатак љубави и без обзира на активан и правилан духовни живот који водимо, наш процес борбе са осуђивањем слабо напредује, ако уопште напредује.

У Цркви, где је разрађена наука борбе са страшћу осуђивања, постоје такви моменти који многима нису познати. Аутор ове брошуре је од детињства много страдао од те страсти и, без обзира што је био упознат са делима скоро свих познатијих светих отаца, моја борба је практично била безуспешна. Да, ја сам се трудио да се молим за оне које сам осуђивао, као што и уче свети оци, али молећи се „Господе, помилуј га!“ јасно сам осећао како та подла страст придодаје мојој молитви савршено нежељени, нездрави подтекст: „Господе, опрости тој заблуделој души!“, „Господе, опрости том ниткову! Погледај само шта ради!“ Као што знамо, молитва треба да је строго усмерена против оне страсти са којом се боримо. Када се боримо са унинијем, молитва „Слава Богу за све!“ је усмерена управо против унинија и роптања, и зато делује беспрекорно. Када је у питању осуђивање, молитва „Господе помилуј га!“, како сам је ја вршио, била је практично бескорисна, зато што сам лако успевао да је сјединим са осуђивањем истог човека. Тако сам се мучио док ми истакнути свештеник, протојереј Николај Крачетов, није напоменуо којом молитвом треба да се борим против те страсти, а то је: „Господе, благослови га“. Tада сам се напокон померио с места у борби против осуђивања, зато што ту молитву демони нису могли да сједине са осуђивањем човека, јер у њој не говоримо ништа о претпостављеној кривици човека пред Богом, коју му је потребно опростити, него само призивамо на човека Божији благослов, а сви знамо да се благослов даје за добра дела, а не за зла. Често препоручују да се против осуђивања користи молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, уразуми, спаси и сачувај слугу твога (име) и његовим светим молитвама помилуј и мене грешног!“ Да, та молитва је такође неспојива са осуђивањем. Нажалост, међу људима који нас окружују нема тако много молитвеника.

1490890151_hcp-psycho-002-h

Без обзира на позитивно искуство борбе са осуђивањем помоћу молитве „Господе, благослови га!“ и сећања на сопствене грехе, сматрам да знања из области психологије, која хоћу да поделим са вама, могу ту борбу да учине још успешнијом, благодарећи дубљем разумевању механизма помоћу којег се формира наша страст осуђивања.

У психологији постоји појам „прихватање“. Простије речено, то значи да човек прихвата нешто без негатива, без икаквих лоших осећања. Наше неприхватање других људи је веома слично осуђивању. Ми из неких својих унутрашњих разлога не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање и нама је лакше да своју злобу објаснимо лошим поступцима других (у чему нам демони врло радо помажу) него нашим унутрашњим разлозима. Зато, ако победимо неприхватање, онда ћемо у многим, а можда и у свим случајевима, победити и осуђивање.

Дмитриј Семеник

Дмитриј Семеник

Изражавајући се психолошким терминима, механизам недовољног прихватања људи може се описати са две тврдње. Прво: наше неприхватање других људи је у основи условљено нашим неприхватањем себе. Друго: наше неприхватање самих себе је условљено тиме што у детињству нисмо били довољно прихваћени од родитеља и нисмо добили довољно љубави. Хајде да размотримо те две тезе мало пажљивије и да размислимо како оне могу да буду искориштене од стране православног човека, а на корист сопствене душе.

У наставку: Зашто не прихватамо друге људе?

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.