Да бисмо били срећни потребно је да будемо социјално позитивни

Како постати срећан? Шта је суштина среће?

– Многи у духу данашњег плурализма кажу да је срећа разнолика. За неког је срећа у једном, за неког у другом. На несхватљив начин долази, исто тако одлази, као време – уопште, срећа је тако нејасан појам, на неки начин је неухватљива. Да ли је по вашем мишљењу срећа индивидуална ствар, различита за сваког или за све људе срећа представља једно?

– Људи могу подразумевати под срећом два различита стања. Једно је стање наглог повећања радости, среће, у крајњем случају еуфорије. Ту није у питању чак ни интензитет већ неко временско трајање – то је као неки снажан успон кратког трајања. Друго стање је стабилније, дуже траје, као неко опште стање живота.

Мислио сам, наравно, на то дугорочније осећање; не како достићи краткотрајну еуфорију, а онда се брже-боље вратити назад, већ на то како свој живот подићи на квалитативно другачији ниво радости.

– Слажем се са вама да је то далеко занимљивије и важније за квалитет живота, и у том смислу смо сви једнако устројени. Пут ка срећи је за све исти.

Па шта људе чини срећним, радосним?

– Срећним и радосним или обрнуто, несрећним, клонулим чини нас веома једноставно устројена наша психа. Људи су устројени тако да им је добро само онда када је због њих добро њиховом окружењу. То није нека морална условност, то је биолошки услов преживљавања врсте.

– То је сасвим проста истина. Људи су то давно приметили и уградили у све религиозне и филозофске системе, у митове свих народа, у моралне догме, а самим тим су је профанирали и учинили незанимљивом. До тог стања ствари дошло је и због тога што се појам среће увек проповеда на веома противречан начин. Чују се позиви на сарадњу, добронамерност, позитивност: „Не вређај слабе“, „Немој бити себичан“, „Не узимај туђе“ итд., а да се, притом, све то саопштава сасвим недобронамерно.

Како то „недобронамерно“?

– „Како те није срамота шкртарити!“ – на пример.

Свеједно, истина остаје истина. Да би се човек осећао истински стабилно, добро расположен, неопходан услов је социјална позитивност, односно добар однос према својим ближњима, укућанима, пријатељима, колегама. Ако неко није нарочито много срећан, пре свега треба да уочи шта код њега не штима у односима са својим ближњима, а на ширем плану, шта је са његовом социјалном позитивношћу – колико је због њега добро његовом окружењу. Најчешће се дешава да се он изговара: „Зар не видиш да сам сад заузет“, уместо да каже „Опрости Бога ради, сад не могу“. Он указује на одговорност неког другог, уместо да je преузме на себе. Он окривљује неког за неморалан начин живота, уместо да му помогне да са њим изађе на крај итд.

За осећај среће је веома важно и питање зашто и како се бавите својим занимањем, професијом. Постоје два дијаметрално супротна мотива, који се одражавају на то наше осећање среће или несреће, сигурности или несигурности, веселости или потиштености. Један мотив је потреба за самореализацијом, а други мотив је потреба за конкуренцијом.

Зашто се ја бавим новинарством (медицином, менаџментом и слично)? Зато што сам за то завршио школу и другог образовања немам или зато што осећам да је то нешто „моје“ – тј. заиста прави посао за мене? Бавим се нечим да бих зарадио новац или зато што ми се то свиђа?

Ако је човек покренут мотивом конкуренције – да заради, да се покаже, да напредује у служби – он у томе може веома да напредује и ми видимо мноштво таквих примера, али ће му зато живот проћи „мимо“ њега, остаће и даље напет, несигуран, мрачан човек, што се нарочито примећује управо у конфликтима, у стању стреса. То се не може одмах приметити. Рекло би се, наизглед, да човек сија, осмехује се, трља руке, али ако му изненада приђете с леђа и обратите му се, уочићете видљиву разлику – он се препада и увлачи главу у рамена.

Зашто један реагује овако, а други онако?

– Зато што код једног од њих постоји јака унутарња несигурност – не осећа своју социјалну позитивност. Он зна да се постави тако да из друштва извуче нешто за себе – новац или неко признање, али психа не опрашта такву позицију.

Значи, он се не ослања на себе већ на нешто спољашње – на неке своје успехе?

– Да, може се и тако рећи.

Намеће се занимљиво питање. Јако много људи мисли да, када би они били срећни и радосни – сви би их волели. А дешава се обрнуто, да је потребно најпре дати, бити користан друштву, окружењу, људима – и онда ћеш постати срећан?

– У праву сте.

Да ли сте гледали филм „Преживећемо до понедељка“? Филм је снимљен 1960. године, био је кинематографски симбол прогреса – то је било време после Стаљина и својим лиризмом је био супротност пређашњој бирократији и формализму. Саму кулминацију филма представља час књижевности где ученици пишу састав на тему „Шта је то срећа?“. Једна девојчица је написала о срећи мајчинства и учитељица (из Стаљиновог времена) ју је страшно изгрдила пред целим разредом: „Како те није стид да у твојим годинама о томе размишљаш?“

Јунак филма је написао једну фразу: „Срећа – то је када те разумеју“. То је изазвало такву буру, као да је бомба експлодирала. Избио је читав скандал, избацили су га из школе. Тада је то изгледало као веома прогресивна дефиниција – супротстављање личне среће срећи колективног рада. Али, ако ту дефиницију боље осмотримо и послушамо то шта она говори, изван политичко-историјског контекста, онда је то веома инфантилна позиција.

То изгледа отприлике овако – ја корачам кроз живот и чекам ко ће ме разумети, ко ће да ме цени, ко ће да на себе узме бригу о мени. Таква особа неће никад бити срећна, кога год да сретне. С којом год женом (ако је наш јунак – мушкарац) да се сретне, која ће да га воли, разуме, прихвати, он се ипак неће осећати добро. Тако је устројена наша психа, наша природа. Он ће се осећати добро само уколико схвати да и други људи који га окружују имају иста таква очекивања, и ако се запита, зашто да им он не одговори на њихова очекивања? И тада ће се сигурно осећати добро. И поред свега тога, људи ће се неминовно сретати са животним проблемима око новца, у вези са децом, са родитељима – такав је живот. Али темељ ће бити јак.

Хајде да пређемо на још практичнији ниво. На пример, онај човек коме су пришли с леђа и који се препао – веома се много људи тако осећа; шта да раде са тим? Како да то код себе измене?

У психологији су приметили следеће – структура психе се одређује структуром делатности, а не обрнуто. Ако осећаш напетост, утученост, раздражљивост – да би се изменио тај осећај, најпре треба изменити понашање. Не аутогеним тренингом, не медитацијом, већ управо моторички нешто треба мењати у односима с људима. Ма како то банално звучало, ми би требало да се трудимо да у пракси вежбамо своју добронамерност у односу на било којег човека који се појави у нашем видном пољу, не размишљајући о билансу наших досадашњих односа. Не треба да се фокусирамо на то да великодушно поздрављамо онога ко је нас такође великодушно поздравио за наш рођендан. Од тога се нећемо боље осећати. Не, него ми поздравимо оног ко нас је прошли пут тако непријатно игнорисао.

Осим тога, ево шта је битно да се схвати. Неке професије су саме по себи социјално позитивне – оне су усмерене да подрже другу особу – доктор, учитељ… Док у огромној већини професија таква социјална позитивност не може бити директно изражена, нпр. ако је човек физичар или банкар. За такве људе је спасоносан добротворни рад. Важно је да тај добротворни рад обавезно буде конкретан и прецизно усмерен и, што је главно, да за њих саме представља неки напор, губитак. Ако имућан човек сваког месеца негде пребацује за њега малу своту новца, нпр. у хуманитарну фондацију – неће се од тога боље осећати. То је наравно добро дело, али ако он жели, како сте ви рекли, да престане дрхтати када га с леђа неко позове – онда, као прво, треба да одваја онолику количину новца која је осетна за његов буџет, што је наравно веома тешко. Као друго, ти прилози морају бити тачно адресирани, упућени конкретној особи, установи и сл.

– Бива и тако, да се човек наводно бави добротворним радом, а да се истовремено са својим потчињенима, сарадницима, а понекад и са члановима породице, уопште не понаша лепо.

– Да, наравно, то се дешава свуда око нас. У историји је било веома много људи који су претендовали на то да спасу човечанство и љутили се само на оно троје-четворо укућана који су им сметали да то ураде. Наравно, са добрим делима треба почињати од свог окружења.

– Како кажу Енглези, charity begins at home (милосрђе почиње у куђи).

– Да, веома лепо речено.

Већина наших читалаца су млади људи и немају новца за озбиљна доброчинства. Чиме би они могли да се баве?

– Они могу на своју иницијативу да посете дом за децу без родитељског старања, са том децом да се поиграју или, што је још боље, покажу им једном недељно математику, енглески, цртање. Осим деце без родитељског старања постоји и мноштво других категорија људи којима је потребна практична помоћ или душевна присност.

Стварно, душевне присности недостаје много више него новац и потребна је скоро свима. Руска пословица каже: „Са лепом речју је и бескућник богат“, тј. свако се може бавити добрим делима, новац за то није потребан.

– Једна лепа пословица каже: „Сваки просјак може било којој „звезди“ учинити добро“. Једноставно, ако та „звезда“ пролази поред њега, а он јој каже: „Како сте ви предиван човек“ – то ће јој сигурно пријати, као уосталом и свима.

– Наравно, ту добронамерност је најбоље упражњавати овде и сада, према свакоме ко се нађе поред тебе. За то не треба чекати ни годишњи одмор ни понедељак ни викенд.

Неки људи којима се предлаже да постану бољи, питају се – а где да нађем то добро? Да, треба светлети другима, а одакле узети то добро да би светлео?

Психолог Александр Колмановский

психолог Александар Колмановски

– Логично и исправно питање. Тим људима ни у ком случају не треба говорити фразе типа – узмите свој живот у своје руке, присилите се – то су празне речи које никоме неће користити. Ствар је конкретније природе. Ако постоји задатак који звучи помало чудно, нпр. буди љубазнији према том одређеном човеку, који код тебе уопште не изазива такво расположење (свеједно да ли зато што је некако неугледан или се не понаша добронамерно према теби), ти почни тако што ћеш механички нешто за њега да урадиш. Нешто што се може одрадити стиснувши зубе и окренувши се у страну – али урадити нешто за њега. Купи му нешто, покажи му нешто, обави тежак телефонски разговор уместо њега, договори за њега нешто. И ми истог момента почињемо да се топлије односимо према њему, човек нам постаје дражи. Ми волимо људе којима смо учинили нешто добро.

Интервју за сајт Realisti.ru

Превод Светлана Веселиновић

http://www.realisti.ru/main/happy/chtobi-stat-schastlivim-nuzhno-stat-pozitivnim.htm

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.