Осећања и живот. Увређеност. Страх. Гнев. Кривица. Усамљеност – из књиге „Ја га волим“

Ja_ga_volim_korica (mil4) за ПС

Знате ли како живи мајка наркомана? У страху. Страх је њен верни сапутник зато што се свега боји. Боји се да ће син умрети, да ће се предозирати или ће га неко убити, или ће извршити самоубиство. Само онај ко је кроз то прошао зна шта значи лупати на закључана врата синовљеве собе, знајући да је син унутра, а нема никаквог звука, шта значи „реанимирати“ поплавелог сина и очајнички викати да неко позове „хитну“. Само ми знамо како нам је кад зовемо службу за пријављивање несталих лица, описујемо како је био обучен и дајемо лични опис, када нам сина траже међу мртвима. Али то није све. Страшно је што је он опет узео кредит, а ја морам да га отплаћујем. Страшно је што ће опет доћи до рецидива и све ће се поновити из почетка. Страшно је чекати га целу ноћ на прозору. Страшно је кад се понаша као ђаво, страшна је његова подлост, као да је апсолутно без савести. Страшна је она неизвесност кад стојиш у лифту и размишљаш шта те чека код куће? Као да мајка живи на сувој грани дрвета, која је напукла и у једном моменту ће се сломити. Живот мајке наркомана је ужасан.

Сигурно је да мора постојати кривац за све то. Крив је наравно – наркоман. Он је узео кредит, обмануо, украо, напио се, узео дрогу. Ма колико објашњавали себи да је наркоманија болест, ипак нам неки унутрашњи здрав разум говори: „Али он се сам дрогирао, сам је позвао свог новог другара, он ми је викао у лице да нема мајку зато што му нисам дала новац за нову дозу дроге“! Мајка је страшно бесна на сина, страх прелази у гнев и тера је да буде сурова према њему, као што је и он према њој. Гнев је заштитно оружје, мајка мора некако да заштити себе од свог тог ужаса.

Али постоји и друга врста гнева – на лекаре који су били равнодушни, на полицију, на његове пријатеље, на оца који није учествовао у васпитавању сина, па је зато син и постао наркоман (тако у свом гневу размишља мајка)… Море гнева се као бујица излива на све људе око ње, без разлике, зато што га је тешко задржати. Ако га задржиш, изјешће те изнутра, претвориће се у чир, срчане проблеме… Уосталом, ионако је притисак висок и срце је боли.

Stress concept - angry man with exploding headЗастарели гнев је увређеност. То је трн у рањеној души због наркоманије сина, било да је украо новац, обмануо, ударио или је просто равнодушан. Рана боли, а увређеност помаже да се држимо подаље да син не би могао опет да нас рани. То тако јако боли! Душа плаче нечујно и тугује тихим, тупим болом, који се обнавља изнова и изнова са сваким новим догађајем у животу наркомана и његове мајке, накупљајући се и отуђујући све више мајку од свих. Увређеност не дозвољава да се преболи и заборави, зато што мајка памти и болује због онога што је било. Трн је зашао дубоко… Она треба да га извуче, опрости увреду, да учини нешто специјално да би односи поново постали једноставни, безазлени и пуни љубави. Али то је опасно, зато што би је тада наркоман повређивао изнова и изнова. „Лакше је памтити и држати се подаље“… Увређенст је ресурс гнева у наредном скандалу и она постаје мајчино оружје против сина. Мајка сада живи начичкана увредама као јеж иглама; она је наоружана, али те игле другим крајем рањавају њу саму. Шта чинити? Кажу да треба праштати, али не заборављати, само како?

Присутан је, такође, и неподношљиви осећај кривице, ма колико ми себи објашњавали да је наркоманија болест, да син не зна шта чини, да васпитање није узрок наркоманије, комшиница, ето, има узорног сина, а гле мога. Када колеге на послу почну да говоре о својој деци, те један је одбранио докторски рад, други добио дете и постао предиван отац, ја ћутим јер је мој син наркоман. Онај ко зна о чему се ради, неће ништа ни питати. Другима кажем нешто кратко како ништа не би разумели. Срамота! Мој син је наркоман, а не нечији други… значи ја сам негде направила пропуст. Скоро све мајке и очеви које долазе на консултације говоре како су „испустили моменат“ и син се отргао, „требало је нешто да предузму“. Правдају се зашто је тако испало или смирено прихватају чињеницу да су криви и питају како сада да исправе ситуацију. „Крива сам за оно што сам радила док је конзумирао дрогу: викала, вређала, звала полицију… Крива сам што му нисам помогла кад сам могла, нисам то учинила, нисам умела, а сада је све ужасно. Стид ме тера да кријем поглед кад сретнем комшије и лекаре, зато што сам лоша мајка и лош човек. Због такве мајке је и он испао лош човек и невиђена ме је срамота због њега, зато што су син и мајка у неком смислу једно“. Стид нас тера од људи, гнев и увређеност нас такође раздвајају не само од зависника већ и од свих осталих људи. И заиста, ко нас може разумети? Ко то сам није доживео, бесмислено је причати му о томе, знаће само да каже „ах!“ и „ох!“ и посаветоваће вас у смислу „избаци тог олоша, мисли мало на себе“. Али и онима који те разумеју не можеш све испричати – срамота те убија. И ето усамљености. Умор се нагомилава, не желиш ништа ни да причаш, ни да слушаш. Мајка се све више затвара у себе, чак и унутар породице више нема о чему да се прича. Саосећања нема ни од кога: муж не разуме, не можеш ни да му кажеш све, само ће се посвађати са сином, као и обично, а онда ће обоје настрадати. „Боље ми је самој“.

Prorok-Jeremija-lamentira-nad-razaranjem-Jerusalima

Пророк Јеремија ламентира над разарањем Јерусалима

Очајање долази тихо без плача и хистерије. Од једног момента постаје јасно да више никада неће бити боље, биће само горе. На видику су нови губици, чак и губитак живота. Повремено нестаје, чак, и жеља за животом. О његовој или својој смрти мајка сада већ размишља без неког посебног страха: „Па сви умиру. Бар ће тако престати да се мучи и да мучи све унаоколо. Ма какво лечење, каква снага?! Све је бесмислено, само нек’ ме не бије, а за остало како буде. Даћу му новац, отићи ће, узеће дозу, даље ћемо видети“.

Мучно је дуго живети на такав начин. Зато се, штитећи себе од тог душевног бола, многи од нас труде да не осећају своје емоције, да их не примећују. На консултацијама таква мајка смирено говори да је све у реду. Нема гнева или увређености – зашто би се љутила на њега, кад је он болестан! „Уопште, грех је вређати се и ја нисам увређена. Нисам увређена зато што…“ и онда следе дуга објашњења која прикривају гнев и увређеност који су, наравно, присутни. Мајка као да је сакрила своју душу под неки поклопац, а изван њега показује разне мисли, исправне, али и оне не баш… Али осећања и даље постоје. Опасно је потискивати их: осећања су енергија, она ће избити на површину онда када ти то не желиш и доћи ће до експлозије која ће разнети и мајку и све унаоколо. Штитећи се од таквог живота, мајка потискује осећања из свести, замењујући их мислима које објашњавају, или оправдавају, или доказују исправност њених поступака, а све то ради тога да би данас имала илузију мира и осећај сигурности. Циљ је постигнут само привремено и зато је резултат ужасан.

Замислите да вас боли стомак са десне стране, а ви пијете лекове против болова, зато што вас боли и то је све. Узимате све јаче и јаче аналгетике да не бисте осећали бол, а затим вас одвози „хитна“ са упалом трбушне опне и живот вам је угрожен. Бол је сигнал да у животу треба нешто мењати, а јак бол, физички или душевни, значи да нешто треба хитно мењати. Гушити, потискивати своја аутентична осећања „исправним“ мислима је веома опасно по душевно здравље.

Међутим, осећањима се не сме давати ни потпуна слобода. Иначе ћемо тући сина по глави, поразбијати све по кући у нападу хистерије, довести себе и своје ближње до изнемоглости и нервног слома. Одрастао човек је дужан да обуздава своја осећања, али да их не убија, дозвољавајући им да се развијају онако како он сматра да је потребно. Управо разум, мисли и речи морају да дају те оквире осећањима да  би донели добар плод. Појаснићемо то на примеру.

Антон је наркоман. Много се пута лечио по разним болницама и рехабилитационим центрима, али безуспешно. Паметан је, леп и самосталан, уме чак и да зарађује новац на поштен начин, али изнова и изнова пада, често и непосредно након лечења. Можда ја не знам све разлоге његовог рецидива, али једно знам сигурно: Антон се не придржава уобичајених препорука. Својеглав је, не уме да се потчињава и зато често ради оно што пожели у датом моменту. Он вероватно ни нема намеру да се опет дрогира већ само хоће да се провоза са девојком. Па зар је то забрањено? Антон не жели да изгуби оно што је већ изгубио због дроге и зато присиљава своје родитеље да му како знају поврате од саобраћајне полиције одузету возачку дозволу, (возио је под дејством психоактивних супстанци), упорно објашњавајући зашто не може да оздрави без аутомобила. Други његови поступци су доста исправни, он је чак спреман да се придржава препорука, али само оних које њему одговарају. А ако изненада осети потребу за дрогом, једноставно ће узети дозу, а касније ће некако преживети последице… уз помоћ родитеља, на крају крајева.

Антон има сјајну мајку, нежну паметницу, која неизмерно воли свог сина јединца. Он је њена светлост. Он њу, такође, воли и јако су блиски. Антон је зове сваког дана, чува је и лаже је, а касније она ипак све сазнаје када је конзумирање дроге већ немогуће сакрити. Седи сада прекопута мене и плаче. Зашто? Мислим да се плаши за Антона, да ће једног дана нестати заувек. Мајка се плаши за његов живот! Сва се скупила у фотељи, сузе теку и пита ме шта да ради и како да му помогне. Ја понављам уобичајене препоруке, али схватам да смо све то већ радили и није давало резултата. Проблем је у Антону, својевољан је, и зато му је немогуће помоћи уколико он сам не одлучи да промени начин живота. „Ми му можемо бити подршка, али не можемо урадити ништа уместо њега“. Тужна истина, мајка кришом брише сузе да се син не би узрујао видевши их, и излази из кабинета.

И моје срце се стеже због њега, и ја се такође бојим… И ја бих желела да ослободим свој страх и да се издерем на њега: „Ма када ћеш већ једном схватити да се од тога умире?! Шта, зар ниси могао да нас позовеш када си осетио жељу?!“ Ја не могу тако да вичем, да га ухватим за рамена и протресем терајући га да схвати мој страх, зато што сам ја терапеут. Антон би ми рекао на то: „Попиј мало валеријане да се смириш“ и био би у праву. Размишљам како бих могла да му пренесем свој страх? И схватам да мајка није требала да брише сузе. Требало је да га узнемири. „Идем ја да га узнемирим“, мислим се и излазим из кабинета.

Антон и мајка се спремају да иду, мајка се савладала и повукла у себе, син је ништа не пита – права идила! „Сачекајте“, кажем ја, „не могу тако да вас пустим. Бојим се због вас. Шта ако се више никад не видимо?“. Мајка поново почиње да плаче и као да су њена осећања у сагласју са мојим. „Антоне, три године покушавамо заједно да урадимо нешто. Ти не можеш без дроге. Бојим се за тебе, јер то не може дуго да траје. Шта ти мислиш, можеш ли да учиниш нешто да ови дани не постану твоји последњи дани? Изгледа да само ти можеш нешто да промениш“. Таква мисао ми није ни падала на памет. Раније сам му увек ја предлагала неко решење, или би чуо нешто слично на састанцима АН, у рехабилитационим центрима и другим местима, па је затим сам бирао само оне препоруке које су му одговарале. То је сваки пут било недовољно. Сада сам му предложила да изгради свој сопствени пут и заменили смо улоге: сада он тражи, а ја се слажем или одбијам… рачунамо на то да неће одбацити пут који је сам изабрао (али он више не одбија свој сопствени пут). Ток мисли је јасан, али мислим да раније то не би „упалило“. А данас у мојим речима постоји огромна снага, то је снага мојих осећања. Мајчина осећања су усаглашена са мојим и моје речи су толико јаке као да их обе изговарамо. Антон стоји ћутке, на лицу му се одражава борба, видим сузе које покушава да сакрије. Он осећа бол, горчину и страх и управо је то оно што је њему потребно, а не нама, како би коначно почео да оздравља. Он одлази, наравно, не заклиње се и не обећава да ће „бити добар“. Није ми важно да му ишчупам речи из уста већ да му пренесем наш страх и да га уверим у то да смо заједно и да га волимо. То је једино како му ја могу помоћи.

Оздрављати значи бити храбар, осећати своје емоције и учинити нешто с њима. Осећања су језик душе и не смете присиљавати душу да ћути само зато што она говори оно што нама није пријатно. „Машина која мисли, а не осећа“ није добар саговорник.

biljana-cicvarić-užice-slikarka-osecanja

Академска сликарка Биљана Цицварић из Ужица

Нема „лоших“ осећања. Осећања су енергија, слично енергији водопада у хидроелектрани, стога их је потребно правилно изразити, усмерити на добро, а не на зло. На пример, ако гнев служи љубави, он је исправан. Ако у сваком тренутку вашег љутитог прекоревања сина можете рећи да га волите и да му баш зато и говорите тако, онда гнев служи љубави. Свако осећање је живо и исправно ако се према њему исправно односимо. То је као када бисмо приморавали друге да нам говоре само пријатне ствари – људи би неминовно почели да лажу. Чак и иза најтежих осећања крије се дубоко значење. Ако из неког разлога лишавате себе неког осећања („погрешног“, „срамног“ итд.), онда лажете себе. На крају крајева, постоји закон: потискивање непријатних осећања доводи до потискивања свих осећања, а онда живот постаје површан, празан и безвредан.

„На главу ми може сести птица, али од мене зависи да ли ће она тамо свити гнездо“ (Лаози). Нема срамних/глупих/неправилних/лоших осећања. Таква је, неретко, само наша реакција на та осећања. А реакцију, форму изражавања осећања контролише наш разум. Можете мрзети сопствено дете, наљутити се на бебу… Али шта ћемо урадити са тим осећањима, то већ сами одлучујемо. Ако суздржите мржњу, ако направите паузу и дозволите да се мржња охлади до стања гнева, који већ може бити веома важан у односима са дететом, онда ћете поступити разумно и зрело. Ако запљуснемо дете мржњом, ослободићемо из себе огромну енергију која је опасна по његову душу. Та траума може детету остати за цео живот, а, такође, и нама родитељима.

Једна од најстрашнијих грешака је манипулисање изражавањем осећања. Рецимо, након наше дискусије о односима у породици и генерално о људској природи, разумели сте да су осећања огромна енергија. Одлучили сте да је употребите у своју корист против другог човека, да се поиграте с њим као са лутком марионетом. На пример, бојите се неког човека и зато желите да вас он умири, па говорите: „Ја се тебе плашим. Осећам страх, љутњу, неповерење и несигурност!“. Затим победоносно ишчекујете како ће ваш саговорник да вам доказује своју благонаклоност. Oпште је правило да манипулисање осећањима увек узвраћа ударац ономе ко манипулише. Покушаји да се утиче на моју душу увек ће изазивати отпор, што у крајњој линији не може дати жељени резултат.

Комуникација у ширем смислу подразумева комуникацију осећањима. Човек који осећа и изражава осећања је једноставан у односима са људима, он није злонамеран, његове реакције су разумљиве и природне и зато је с њим лако ускладити своје понашање. Комуникација постаје контакт две личности, а не међусобно манипулисање. Грешке се лако праштају, а радост разумевања обогаћује контакт. Непријатна осећања можете поделити са другима, а да другу особу то не оптерећује… Стварају се нормални људски односи.

Осећања су истовремено и информације о вама самима и о свету око вас. На пример, ако вам се чини да вас нико не воли, да људи желе да вас повреде, напакосте вам, занемарују вас, вероватно је ипак проблем у вама, јер се поступци различитих људи на неки чудан начин подударају… Ви мислите да је живот генерално такав? Али други људи на живот гледају другачије, је л’ ме разумете? Не би било лоше да се утврди ко греши, а за то треба попричати са неким, потражити здраворазумски савет са стране, простије речено – потражити помоћ.

Осећање треба препознати, не плашити га се, проживети га и назвати својим именом. Не сме се увређеност називати равнодушношћу, привлачност љубављу или бркати страх са „просто не желим да комуницирам“. Препознати своје истинско осећање, изразити га на безопасан начин по околину и самог себе, пронаћи у том осећању истински смисао јесте део уметности живљења. Осећања чине живот истинским, топлим и живим, дају му укус и боју и због тога му се радујемо. Да ли се често радујете животу у последње време?

cd4900d79eeeeb2c2220787f702095dc-hero

Ако дуго нисте примећивали своја осећања, ако сте их потискивали, игнорисали, онда је код вас већ вероватно присутна депресија. То је такво стање душе када немате енергије ни за шта, када вас ништа не радује и не плаши озбиљно, кад немате снаге ни за шта, једна таква утученост да живот губи смисао. Дуго потискивана осећања сада могу захтевати много снаге и времена за њихово освешћивање и проживљавање. Замислите да нисте чистили кућу неколико година… Припремите се за то и латите се посла! Као што је велико спремање боље започети од рашчишћавања ђубрета са тог малог простора око вас, тако је боље да се учите примећивању и проживљавању својих тренутних осећања, насталих током данашњег дана. Анализирајте их и успут се присећајте прошлости. Полако, једно по једно – старе ране увек дуго боле.

На крају дана можете поставити себи неколико питања о осећањима. Какве емоције сте данас осећали? Са чим су биле повезане? Шта сте урадили са тим осећањима? Да ли сте направили неку грешку?

А за која осећања ви уопште знате? Која осећања вас одавно нису посећивала? Можда мир? Или захвалост?! Такође није… Можда то није случајно?

Која осећања су за вас мучна? Зашто? Не можете с њима да изађете на крај и просто их трпите… Да ли сте покушали да с неким попричате о њима, да их изразите, пустите на слободу? Не да набрајате „сплетке ваших непријатеља“ већ да говорите о себи, о својим преживљавањима. Анализирајте себе пажљиво заједно са другим људима, не жалећи се. „Сажали се на мене“ – то је такође манипулација, мање или више безазлена, али зар бива безазлених манипулација? Било је и горих ствари? Значи, ви још увек не умете да изражавате своја осећања безбедно по друге и себе. Можда да научите од оних који то умеју?

Ако имате честе депресије, осећате неповерење и незаштићеност, шта ви с тим радите? Да немате можда навику да „сузбијате“ та осећања, да се „гушите“ у самосажаљењу, увређености, страховима, зато што су вам они из неког разлога потребни? Не одбацујте одмах ову претпоставку, размислите: можда имате неке користи од тих осећања… на пример, утеху. Да ли ви заиста желите наставити са досадашњим начином живота?

Дакле, осећања су достојна наше пажње. Она су језик наше душе.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.