Усиновити родитеље – 3. део (Упознавање са собом)

Upoznavanje_sa_sobom sl12Последњи део интервјуа са психологом Александром Колмановским

Усиновити родитеље – 1. део

Усиновити родитеље – 2. део

– Ако наставимо са темом мајки, постоји један општепознати проблем – „мамин син“. То је дечак који је одрастао с мајком, мајка не жели од њега да се раздвоји, она га сматра својим мушкарцем, сама не жели неког другог мушкарца у свом животу, због чега код тог дечака, када одрасте, настају проблеми са девојкама, са женама. И ако се ожени, мама ће опет почети да смета младој породици. Постоје ли неки посебни савети том младом човеку, другачији од оног што смо говорили малопре, како би он некако постао прави мушкарац, уместо што је „мамин син“?

– Носећа греда те конструкције, да тако кажемо, није везаност мајке за сина, уопште не то, већ њена потреба да доминира. То је мајка која је цео животни пут сама доносила одлуке у вези детета и борила се, очајнички се борила за своју доминирајућу позицију.

Опет се запитајмо – зашто је она таква? У каквом стању треба да се налази човек, па да се код њега појави потреба да истиче своју важност? Наравно, то се дешава када он сам почне да сумња у то да без тих силних спољашњих изражавања сопствене важности, може да задобије пажњу и уважавање од других, да доживи да га други цене. Иза такве ауторитарности стоји просто страх – страх да, ако ти ја нешто предложим интонацијом која теби реално оставља слободу избора, ти ћеш ту слободу да искористиш не у моју корист. Ако кажем на фин начин, без притискања: „И, шта ћеш да радиш данас, идеш у госте на вечеру или ћеш са мном погледати филм?“ – ти ћеш од мене да одеш и испашће да ја за тебе нисам неко много важан.

То је веома страшно за мајке које су се у детињству осећале неприхваћене и које нису добиле довољно љубави. Отуда и њихова дубока несигурност у себе, страх од сопствене ништавности. Зато оне ни у ком случају не допуштају такву могућност, него говоре: „Немаш ти шта тамо да идеш, данас остајеш код куће“. Постоји једна анегдота. Мајка виче кроз прозор детету док се игра: „Серјожа, иди кући!“ Он одговара: „Зашто, јесам ли се смрзао?“ – „Не, гладан си!“ Ето ко је „мајчини синчић“, то је дечак коме мајка намеће свој ауторитет.

Овде се крију и узроци недовољне мушкости (храбрости) дечака. Питали сте како да тај човек постане истински храбар. Да би савет био што садржајнији, треба рећи, шта је то мушкост (храброст). Храброст је пре свега одговорност, а женственост је пре свега безусловно прихватање. Постоји једна руска пословица: „За неког лопов, за неког разбојник – а за своју мајку, рођени синчић“. Она, по мени, сјајно илуструје праву женственост. Наравно да код таквих мајки син не бива разбојник. А храброст (мушкост) је одговорност: „Ја сам мушкарац – ја одговарам“. Одговоран мушкарац не виче: „Ко је дозволио детету да узима моје папире са стола?“ Он разуме да је то је његова сопствена одговорност, ако је оставио папире на столу у просторији где је дете.

Зашто она ипак често остаје недовољно развијена код нас мушкараца? Откуд та неодговорност?

– Постоји веома битна теза: Основно негативно осећање код људи (исто као и код животиња) јесте страх. Сва остала негативна осећања – гнев, завист, љубомора, усамљеност јесу разни продукти страха. Зато, ако видиш да са човеком нешто није у најбољем реду – пре свега тражи чега се он боји.

Чега се може бојати мушкарац који избегава одговорност, који је пребацује на друге? Рекло би се да се боји неуспеха. У ствари он се боји не неуспеха него реакције блиских на тај неуспех. Да је он у детињству био научен да ће му у случају неуспеха рећи: „Више среће други пут, хајде да ти помогнем“ – тада њему неуспех не би био страшан. Али, он је од детињства навикао на сасвим другачије коментаре, на оне које смо већ споменули: „Размишљаш ли ти својом главом? Ко ти је то дозволио? Зашто си растурио ту хемијску оловку? Ко ће да је састави? Што ти је сметала?“ И од тада се дете боји да испољава личну иницијативу.

Један човек – данас је он милионер – испричао ми је историју свог детињства. Како је он са отприлике девет година, до последњег шрафчића раставио телевизор и није могао да га састави, а то је било глуво совјетско време, телевизор је био веома скуп. Нико му није рекао ни реч, чак га нису ни погледали осуђивачки. Са четрнаест година он је већ радио у телевизијском студију, а са својих четрдесетчетири, када сам са њим разговарао, био је више него успешан човек.

Вратимо се „мамином сину“. Како да он изађе из те мамине сенке, да почне да живи свој живот и постане довољно храбар и самоуверен? На тој истој основи: треба да схвати да иза мајчине ауторитарности или, да тако кажемо, мајчиног егоизма, због којег се она тако очајнички хвата за мене, већ одраслог сина, стоји њен страх, њена неувереност у себе. Он треба, пре свега, да се окрене лицем према њој, а не да се свим силама стара да се од ње отргне. Потребно је развејати њен страх, показати јој да ће он лично радо са њом остати за Нову Годину, мада има и друге примамљиве понуде. То не значи просто остати и, лупкајући прстима по столу, гледати телевизор сву ноћ, него јој приредити истински празник. Ако она види његову усредсређеност на њу не само једном у 365 дана већ, по могућности, неколико пута на дан, она ће престати да се боји „сепарације“ од њега. Мајка ће престати да се боји неког другог живота њеног сина, схватајући да тај живот не прети њигиховом односу.

Ако се он, напротив, почне отимати и покушавати да пресече ту пупчану врпцу – да оде живети у други стан, да не каже мами ни адресу, ни телефон, или да нађе себи жену која ће поставити тврду преграду између мајке и сина, – он то може учинити, али његов унутрашњи страх, његов недостатак самопоуздања од тога неће нестати, него ће се још више продубити. А тој жени, која тако манипулативно успе да одвоји сина од мајке, тај бумеранг ће се потом вратити.

– Такве тешкоће су карактеристичне за самохране мајке. Зато што оне немају другог ослонца у животу?

– Уопште не мора да значи. Такви односи често бивају и у породицама са оба родитеља. Ви сте тачно приметили то одсуство ослонца, али реч је, заправо, о одсуству унутрашњег ослонца, а не спољашњег. Таква ауторитативна мајка и свог мужа, ако га има, такође потчињава себи. Свеједно не налази у томе истинску утеху, зато што муж, исто као и син, не комуницира са њом толико због унутрашње потребе, колико из страха.

– Има ли неке специфичности у односима ћерке с таквом мајком? За разлику од сина, она нема за циљ да постане храбра?

– Нема принципијалних разлика, у том смислу што дете, било којег пола, ако не усинови ту своју мајку, осуђено је на то да постане веома несрећан човек у животу, некомфоран за своје ближње. Само ће форме неуспеха бити различите. Дечак ће бити неодговоран, инфантилан, а девојчица ће, највероватније, више бити хистерична и раздражљива. Али, у сваком случају, њихов главни проблем ће бити – несигурност у себе.

– Хајде да попричамо и о нечему позитивном. Какви ће да буду плодови тог „усиновљења родиеља“ у току неког дужег временског периода? Шта на крају? Каква је награда?

– Човеку ће бити топлије на души. Развиће се осећање истинске стабилности, уверености у себе. Не спољашње самоуверености него оно осећање које нам дозвољава да слободно отворимо врата и уђемо у собу у којој седи двадесетак непознатих људи који се занимају неким важним послом, а ми можемо без страха да их питамо: „Опростите, да ли је овде Иван Михајловић?“ Осећање које дозвољава, ако си ти један од тих двадесет, да први кажеш: „Другари, шта мислите да отворимо прозор, мало је загушљиво?“

– И у односима са супротним полом, претпостављам, ствари ће се поправити?

– Да, наравно, зато што рад на истинском прихватању својих родитеља и јесте управо то што од нас очекују сви наши партнери. Ако говоримо о одраслој жени, онда рад на безусловном прихватању свог оца јесте исти тај рад који несвесно од ње очекује и сопствени муж. Ако у том не успе са оцем, онда ће јој и муж бити тежак.

– Још бих хтео да размотримо једну ситуацију која се понекад дешава, тј. када родитељи не прихватају твог изабраника, мужа, супругу. Постоји традиционалан појам „родитељски благослов“. Веома велики значај се даје томе, да ли родитељи прихватају твог изабраника. Сматра се да, ако прихватају, то је залог будуће среће. Често се дешава да не прихватају, а теби се чини да ти боље знаш ко теби одговара. Шта радити у таквој ситуацији? Дешава се да га они одбаце постфактум, након венчања.

– Оптимална би била профилактика која би дозволила да се та ситуација избегне. Зато треба што је пре могуће почети усиновљавати своје родитеље, пре него што се појаве такви проблеми. Ако си до сусрета са изабраником, на којега је потпуно неизвесно како ће родитељи да реагују, ти неко време утрошила на зближавање са родитељима, ако си до сусрета родитеља са изабраником успела да се здружиш са њима, онда ће они своју бригу за твој избор испољавати са више трпљења, тако да ће се то питање са њима моћи безболно разматрати.

Али живот је живот и ако смо се нашли затечени и нисмо се на време побринули за родитеље него смо живели спонтано, покушавали да се отиснемо, а потом је настало тако жестоко противљење, да родитељи категорички не желе да прихвате тог човека, – у тој ситуацији је тешко дати једнозначан савет. Понекад бива исправно сакрити те односе, или их чак замрзнути, и почети се зближавати с родитељима. Некада је свеједно потребно легализовати те односе, отворено их подржавати, а паралелно сређивати ситуацију с родитељима, тешити их, опет се зближавати са њима. Али као што видимо, у свим случајевима треба радити једно те исто – успокојавати родитеље, лечити их. Иначе ћеш се неизбежно и сам „заразити“ тим обрасцем понашања.

– Али бива да родитељи заиста виде нешто тако лоше у том изабранику, што је стварно истина.

– Бива и то. И зато је важно да имамо ту могућност да се користимо тиме што они виде. Али, да би то било могуће, потребно је у сваком случају изменити интонацију дијалога. Све док родитељи на нас вичу: „Лудачо једна, како не схваташ?!“, та „лудача“, у таквом дијалогу, заиста неће моћи ништа да разуме, ништа садржајно неће моћи да чује, нити да види, зато што ће неизбежно да реагује само на оптужбе које су јој упућене.

– Бива да родитељи никако не желе икакав контакт, не желе чак ни на телефон да се јаве, спуштају слушалицу?

– Не, не бива тако. Људи не избегавају „контакт“, него непријатан контакт. Ако спуштају слушалицу – значи да су сигурни да ће разговор бити непријатан. То значи да ти покушаваш да водиш разговор с неком не баш добром интонацијом, у чему они, без обзира на твоје добре намере, виде неку критику. Или то значи да они нису одмах поверовали у твоје добре намере, потребно је неко време да их навикнете.

– А шта ако је родитељ већ умро?

Треба чинити исто то, али виртуално, а то је нажалост мање ефективно.

Шта значи виртуално? То значи да требамо себи да представимо неке најнепријатније и најдраматичније епизоде са родитељима из прошлости и мислено да рехабилитујемо њихове образе у својој свести. Потребно је на нов начин осмислити разлоге таквог њиховог понашања, зашто су викали, зашто су ме тукли, зашто нису више учествовали у мом одрастању. Испада да су и сами они много страдали и били веома уплашени људи.

– Шта бисте желели да додате за крај?

– Веома је важно имати на уму да сав тај напор на усиновљењу родитеља, на томе да им буде комфорније, да би били задовољнији, радимо не зато што смо ми, одрасла деца, обавезни то да радимо. Ми то уопште нисмо обавезни. Нико на свету нема правао да нас окривљује за непажњу према родитељима, за пренебрегавање. Ако их пренебрегавамо – значи да просто немамо снаге да будемо са њима пажљивији. Требали би самостално да решимо за себе, како ћемо да се понашамо према родитељима, и то ради сопствених, буквално „себичних“, али правилно схваћених интереса. На те напоре треба ићи не ради родитеља него ради себе самог, како бисмо себи олакшали, зато што ће тако теби бити боље.

Психолог Александр Колмановский

психолог Александар Колмановски

2 thoughts on “Усиновити родитеље – 3. део (Упознавање са собом)

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.