Усиновити родитеље – 2. део (Упознавање са собом)

Upoznavanje_sa_sobom sl12

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским:

Усиновити родитеље – 1. део

– А ко је измислио тај термин „усиновити родитеље“?

– Измислила га је и увела у употребу Наталија Колмановска.

Постоји таква реч „инфантилност“ – то је када одрастао човек остане не потпуно зрео, остане помало дете у негативном смислу те речи. Разлика између истинске зрелости и инфантилности се одређује пре свега у односу према родитељима. За инфантилну особу – родитељ је онај због кога и чијег понашања мени може бити добро или лоше, а за зрелу особу – родитељ је онај коме у зависности од мене и мог односа према њима може бити добро или лоше.

Инфантилна особа је у разговору с родитељима више фокусиранa на сопствена осећања, на свој страх: да ли ће ми се десити нешто непријатно? Хоће ли ми опет држати лекцију? Хоће ли ме питати о нечем непријатном?

Зрела особа је навикла да се фокусира на родитеље. Она претпоставља чега се родитељи боје, шта желе, од какве неуерености у себе страдају, како би могла да им придода ту увереност у себе. Више поставља питање него што говори о себи или одговара. Пита их како им је прошао дан, да ли су нешто јели, да ли им се свидело, да ли их је неко звао телефоном, шта су гледали на телевизији. Реално се труди да представи себи шта преживљавају током дана, и не само током дана него се занимају за цео њихов живот. Како је било у детињству, какав су однос имали са својим родитељима, како су их кажњавали – или их, можда, нису кажњавали, од чега су се издржавали, када су се први пут заљубили.

Поред тога, а што је чак и важније, зрела особа је свесна да је потребно да им пружа материјалну и организациону подршку. Живот се не састоји из психологије него, сликовито говорећи, од кромпира. Да би се оценило ко се према коме како односи, потребно је „искључити звук“, уклонити коментаре и сагледати само слику, ко коме пере судове. Неопходно је подржавати родитеље материјално. Натерати их да троше на оно што из скромности избегавају, а што им је важно. Треба сазнати какве слаткише воле и једном месечно им их купити, макар мале количине; донети им да погледају филм који су већ сви гледали, а они нису ни чули за њега. Управо тај практични ниво је основа за развијање узајамних односа.

И шта се тада мења? Ако се одрасло дете, наш читалац, дуго времена буде трудио на том пољу (овде не треба градити илузије, то су веома инертне ствари и за побољшање је потребно много месеци), родитељима ће постати помало неприродно да се према њему опходе као пре – површно, формално и несмотрено, да му држе придике. Постепено ће почети да гледају на то одрасло дете са радозналошћу и да уважавају његово мишљење.

Али то је споредни резултат – и по времену, и по важности. Онај далеко важнији резултат и који се много брже достиже, састоји се у следећем. Када дуго времена улажеш себе у неки однос, макар то били и твоји родитељи, ти заиста почињеш да их прихваташ, не само умом него осећањима, као објекат своје бриге, као дете које је одрасло са дефицитом пажње и љубави, коме ти сада покушаваш да надокнадиш тај дефицит. Тада сав тај родитељски негатив, сав тај родитељски острацизам престаје да се од стране тоје психе прима на свој рачун. Чак ни у крајњем случају, чак ни ретроспективно.Човек почиње да „просветљује“, почиње да се осећа самоувереније. Почиње да се мање боји за себе.

– Када сам са другим психолозима разговарао о превазилажењу инфатилности, често су говорили о „сепарацији“. Говорили су да се треба одвојити од родитеља. Разуме се да је на овај или онај начин проблем емоционалне зависности од родитеља, од родитељског мишљења, потребно решавати. „Сепарација“ је једноставно пресецање те зависности. Ваш метод звучи некако хуманије, човекољубивије – „усиновити родитеље“. Јесу ли то заиста различити путеви или је то једно те исто под различитим називима?

То су савршено различити путеви, да не кажемо дијаметрално супротни. Сепарација је увек нешто механичко. Човеку се у једном моменту предлаже да прихвати спекулативно решење, да одсеца нешто живо, важно у својим односима с родитељима. Осим тога, заступници сепарације обично не прецизирају, не конкретизују у којој мери да се она изврши. У неким случајевима говоре да је довољно преселити се у други стан и почети живети од свог новца (притом се уопште не коментарише психолошки карактер међуодноса). У другим случајевима говоре: „Потребно је прекинути апсолутно све односе са њима“. Остаје нејасно шта је исправније, како одредити у којој мери је потребно дистанцирати се и прекинути односе са родитељима.

Мени се чини да је сепарација – просто данак нашим протестним осећањима, у случају када су нам родитељи сасвим „досадили“ и немамо нити жеље, нити снаге за одржавање било каквих односа са њима. То је већ човеков унутрашњи проблем од којег је немогуће избавити се само неким спољашњим корацима. Да, преселити се у засебан стан је, наравно, добро, али не ради тога да би се заборавили на проблем већ да би се њиме било лакше бавити.

На несрећу, када су родитељи веома проблематични, саблазан сепарације бива веома велика. И ако човек поклекне пред тим искушењем, прекине односе са родитељима или се веома удаљи од њих – шта да се ради, није ништа крив, то само значи да није имао снаге. Значи да му је било толико лоше од њих. Беда је у томе што ће он свеједно за сав тај негатив сам морати да плати цену. Он такву сепарацију усваја као лекцију за цео живот: „Ето како треба поступати са људима који су непријатни, лоши. Од њих се једноставно треба дистанцирати“. Касније такав човек, сусревши се у животу са не баш удобним партнером, неће се трудити да то некако конструктивно исправи, да измени тај дискомфор, него ће тежити да изађе из таквог односа по истом обрасцу. На несрећу та „навика“, тај образац ће се проширити и на најприсније односе нашег хероја – на љубавне, на родитељско-дечије. Због свега тога „сепарација“ мени није блиска.

– Ви углавном говорите о физичкој сепарацији – тј. отићи, прекинути комуникацију. Сепарација, колико ја разумем, бива не само физичка него и финансијска и, што је најважније, емоционална, тј. могуће је живети у једном стану и свеједно се дистанцирати. Мени се чини да је ваш метод једини могући пут емоционалне сепарације. Зато што, ако се не уради тако како ви кажете, суштински и неће доћи до никакве сепарације.

– Ја не разумем баш најбоље шта је то емоционална сепарација?

– На пример, ви говорите да дете зависи од мишљења родитеља и то га просто гуши, притиска. Говорите да је потребно престати зависити од родитеља, него треба учинити да, напротив, родитељи зависе од тебе. Хоће ли то помоћи сепарацији?

– Хајде да разјаснимо терминолгију. Сви живи људи на свету зависе од мишљења других. То је неизбежно и то је само по себи нормално. Ненормалан бива степен те зависности – када човек изразито зависи од тога како се према њему други односе. Јасно је и то да је интензитет зависности директно повезан са самопоуздањем или одсуством истог. Што је човек више несигуран у себе, он је више зависан од тога ко ће и како на њега да погледа, шта ће о њему други да помисле, шта ће рећи и како ће да прокоментаришу његове поступке. У том смислу је исправно покушати избавити се од сувишне осећајности, од зависности од туђег мишљења. Али то није специфика наших родитељско-дечијих проблема. Када говоримо о специфичности те ситуације, не треба тежити у првом реду, да се сасвим избавимо зависности од родитељског мишљења о нама. Најпре је потребно избавити се од страдања које нам причињава њихов непријатан начин понашања према нама.

Управо је о томе реч и то представља предмет жалби огромног броја људи који се обраћају психологу: „Знате, моји родитељи су много напорни“. Веома често овај проблем испливава на површину, иако се човек обратио због нечега сасвим другог – због проблема са децом, или у партнерским односима, на послу. У огромној већини случајева, када постоји могућност да се ствар добро испита, показује се да је корен свих тих тешкоћа – дискомфор у односу са родитељима. Можда то што ја описујем можемо назвати емоционалном сепарацијом, али за мене је то неко терминолошко насиље: мени се чини да треба говорити управо о усиновљењу родитеља и то није једини правилан термин. Може се, уместо тога, говорити о истинском дружењу са њима, али не у баналном смислу те речи: „Хајде да се дружимо!“ – него у садржајном – потребно је са родитељима изградити такав однос какав имамо са најближим пријатељима.

– Хајде да у склопу наше дискусије размотримо конкретну ситуацију, којој сам ја био сведок? Једна моја познаница се удала, али мама није прихватала њеног мужа. Од родитеља је имала само мајку, не сећам се шта јој се десило са оцем. Мајка није хтела да прихвати ћеркиног мужа и веома много су се свађале, тако да је он био принуђен да живи одвојено од жене. Све се то догађало у време када се код њене мајке нагло погоршало здраље, пала је у постељу и, наравно, захтевала је да се о њој брину и зато млада жена није могла да напусти мајку и живи са мужем. Као што је познато, код таквих мајки, које не желе да се раставе од своје деце, у „потребно“ време се дешавају проблеми са здрављем. Неки психолози тада саветују: „Ти само немој да обраћаш пажњу на то и онда ће се код ње здравље поправити“- тј. ти свеједно отиђи код мужа. То је као позиција сепарације – одбацити мајку и живети са мужем. Она је остала да живи са њом, проживела је са њом три године, страшно се намучила, пила антидепресиве зато што јој је било јако тешко, пошто је мајка наставила да виче на њу. Иако је муж био одсутан, она је као и раније страшно понижавала своју ћерку. Све је то било веома тешко за њу, али када јој је мајка умрла, савест ћерке пред мајком је била чиста. Шта ви мислите, да ли је она изабрала исправан пут?

– Навели сте веома добар пример. С моје тачке гледишта, главни избор овде није био између одласка код мужа, с једне стране, и живота са мајком, с друге стране, него у сасвим другој равни. А управо у томе: како се односити према мајчином хистеричном страху и протесту.

Једна од варијанти јесте – контрапротест, чак и да остане са њом да живи: свађати се, условљавати, доказивати јој да није у праву.

Друга вариајнта… а како се иначе можемо односити према таквим стварима од стране мајке? Како бисмо ми хтели да се људи односе према нашем страдању – ма како агресивно изражено оно било. Наравно, да бисмо хтели да се према нама односе са разумевањем, саосећајно. Тако би требало и да се та несрећна жена односи према својој мајци. Мислим да би за њу ипак било исправније да се пресели код мужа, не бојећи се никаквог скандала, нити да ће мама „експлодирати“. Затим, излазећи из те ситуације и тог расположења потребно је свим силама маму тешити: „Мамице, ја разумем да тебе нешто одбија код мога мужа, нешто те плаши. Ти мени обавезно скрени пажњу, отвори ми очи, мени је веома важно твоје мишљење“. И све то не треба говорити механички већ искрено, зато што је мајчино мишљење заиста важно. Може бити да заиста нешто није примећивала, и може јој бити корисно да јој отвори очи. Затим је корисно све мајчине коментаре с пажњом саслушати. Рецимо да мајка гунђа: „Он ће тебе искористити и оставити, наћи ће другу и побећи, он је с тобом само због стана“. Сваку од тих позиција треба коментарисати онако како то она, одрасла ћерка, види. Опет, тај коментар је могуће изрећи као протест или са саосећањем.

Може се рећи: „Не смеш тако да говориш о мом вољеном човеку!“ Тада би то био протест – и такав одговор би код наше хероине (ћерке) укоренио сличне бунтовне реакције и у односу према свим другим људима које буде сретала кроз живот. Може се рећи и овако: „Мајчице, да, ја разумем да тако бива, ја разумем да се ти за мене плашиш и твоја брига ми много значи, ти си једина особа која ме подржава. Али погледај, наши односи су такви и такви. Ми тако проводимо време, тако се договарамо. Погледај, да ли ти заиста у томе видиш велику опасност?“ – „Да, видим, то само ти не видиш, слепице једна, ти ништа не примећујеш!“ – „Добро је, мајко, што си ми то напоменула, ја ћу да посматрам, обратићу пажњу на ту опасност“. – „Док ти будеш обратила пажњу, биће прекасно! Остављај га одмах!“ – „Мамице, не могу тек тако оставити вољеног човека. Хајде, претпостави да ти некога волиш, а теби говоре – остави га! Чак и ако је то што говоре убедљиво, то није једноставно урадити?“ Циљ таквог разговора није убедити мајку у супротно него одржати такву неагресивну интонацију, интонацију реалног, дружељубивог расуђивања у односу са мајком. И тако од разговора до разговора, од недеље до недеље, напетост ће неизбежно да опада – и с мамине стране, а што је још битније, и са „наше“! И то би била гаранција да ће се она и са другим блиским људима исто тако понашати и да ће проблематичне односе успешно решавати.

– Зашто мислите да би то умирило мајку?

– Зато што иза било ког мајчиног скандала као и, уопште, иза било ког скандала или крика, увек стоји захтев: „Покажи да ти није свеједно то шта ја причам“. И ако им покажемо да нам је стварно стало до њиховог мишљења и то будемо показивали дуго, не једну или две вечери, него пола године, – тај захтев ће бити задовољен. Мајка може да продужи још нешто слично да говори, али сада већ другим тоном, сада је већ могућ дијалог.

– То јест, циљ треба да буде не да изменимо позицију родитеља него да изменимо сопствену позицију.

– Апсолутно тачно.

Психолог Александр Колмановский

психолог Александар Колмановски

крај 2. дела

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.