Усиновити родитеље – 1. део (Упознавање са собом)

Upoznavanje_sa_sobom sl12

Разговор са психологом Александром Колмановским

Постоје разне ситуације у односу са родитељима које, благо говорећи, изазивају дискомфор код деце. То су, на пример, покушаји да се деци нешто намеће, нешто што им се не свиђа. Бива и супротно, недостатак пажње и интересовања од стране родитеља, тако се бар деци чини. Врло често је присутно неразумевање и неусклађени интереси, тј. родитељи хоће једно, а дете сматра да му је то штетно и да му је потребно нешто сасвим друго. Шта је узрок таквог дискомфора који ми деца тако често осећамо у односу према родитељима? Постоје ли неки општи узроци такве појаве и у ком степену је узрок неразумевања у родитељима, а у ком степену – у детету?

– Та појава је заиста универзална. Скоро сви одрасли људи осећају неку врсту дискомфора у комуникацији с родитељима и од тога страдају. Овде не би требало говорити о било чијој кривици, реч „кривица“ уопште није умесна. Ако говоримо о узрочно-последичној вези онда, наравно, одговорност лежи на родитељима. Тај дискомфор има своје зачетке у детињству, када су нам родитељи, као деци, држали неке придике, или нас нису сасвим прихватали…

– Да ли је проблем у начину комуникације или у неком унутрашњем неправилном односу родитеља према деци и према самима себи?

– Проблем је у унутрашњем односу. Спољашња форма обраћања је само последица унутрашњег односа. Зато, ако је форма неправилна, значи да унутрашњи односи нису у реду.

– У чему је суштина деформације унутрашњих односа?

– Код сваког човека постоји егзистенцијални страх за себе. То је сасвим нормално осећање и веома je важно у погледу адаптације. Осим тога, постоји још и страх за другог – за дете, за ближњег, за рођака, за пријатеља, за мужа, за жену. То су два сасвим различита осећања који се проживљавају и изражавају на различите начине. Страх за себе се осећа и испољава у форми протеста, раздражљивости и агресије, док се страх за другог осећа и испољава у форми саосећања.

Представимо себи неког поприлично компликованог човека с ниским самоприхватањем, несигурног у себе, који се није реализовао као личност. Код тог човека ће неизбежно да буде присутан веома јак страх за себе, који ће се изражавати, како је већ речено, у виду повишене раздражљивости, критицизма, са изразито потрошачком животном позицијом. Имаће неодољиву потребу да „граби за себе“. Претпоставимо да се таквом човеку роди дете. Код новопеченог родитеља се, наравно, развија страх за дете, тј. саосећање према детету. Страх за себе, притом, никуда није нестао и сам по себи се није смањио. (Он се може смањити само уз улагање посебних напора, а такође и уз много среће). Зато, када се такав родитељ сусретне код свог детета са неком непријатношћу – лоше понашање, лакомисленост, неодговорност, чак и болешљивост – код њега се моментално развијају оба осећања, оба страха. Што је родитељ психолошки незрелији, код њега је израженији страх за себе, који се испољава као – раздражљивост, критизерство, држање придика. Одатле и потичу уобичајене фразе: „Ко ти је то дозволио? Размишљаш ли ти својом главом? Докле ћу понављати једно те исто?“ итд. Сва та протестна форма изражавања, интонација, лексика откривају родитељски страх за себе, мада се декларише као страх за дете.

– Он је уверен да се брине за дете…

– Да, наравно. Деца то одмах примете, независно од свог узраста и психолошке зрелости. Они то себи, наравно, неће моћи да објасне свим тим компликованим и умним речима, као ми овде сада, али они осећају да се према њима лоше односе, да се родитељи боје не за њих, него „против“ њих. Због свега тога такво дете, заузврат, постаје несигурно у себе, несрећно, продужавајући тај хиљадугодишњи ланац, постајући нова карика у њему…

Дете које је од детињства било оптерећено таквим проблемима, осећа да није потпуно прихваћено и да није довољно добро и са таквим доживљајем себе живи цео живот. То осећање се више не мења – мења се само узраст у личној карти. Осећање да сам „лош, неисправан, и у случају да се нешто деси ја заслужујем осуду и казну“, – то и јесте недостатак самоприхватања – оно само по себи неће нестати.

Поновићу још једном, ничије кривице овде нема – као што се и види из нашег објашњења – нико од нас није изабрао свој страх. Јачина тог страха код свакога од нас одређена је нашим детињством, тачније историјом наших односа са родитељима.

– Значи, када психолог говори деци, да „на самом делу, ваши родитељи вама желе добро, само ви то једноставно не разумете“, ипак су деца у праву када кажу да они боље знају шта они њима желе – добро или лоше? Да ли то значи да деца правилно схватају?

– Апсолутно. Зато остају узалудни покушаји психолога да објасни детету: „То су твоји родитељи, да само знаш колико те они воле, дужан си да им опростиш“. Уопште говорећи, то је такође истина, сви родитељи (у оквирима клиничких норми) воле своју децу. Питање је само – колико их воле. То се истински може показати само у ситуацији неког сучељавања, противречења интереса, конфликта. Тада деца виде да је страх родитеља за себе већи него страх за њих .

– Какве су последице таквих нездравих односа с родитељима за нас, већ одраслу децу?

– „Нездравост“ таквих односа озбиљно угрожава наше психичко стање. Нашем лаичком оку је то скоро неприметно, али је психологу веома приметно. Тако је устројена људска психа, да управо дискомфор у односима са родитељима подрива нашу самоувереност, нашу успешност, могућност да разликујемо нијансе наших сопствених унутрашњих преживљавања.

А ево и зашто.

Непријатно је јер смо свесни да нам је наш „проблематични“ родитељ компликовао живот. Викали су на нас, нису нам дозвољавали да идемо на спавање када ми хоћемо, да долазимо кући када ми желимо, да слушамо музику коју ми хоћемо, да носимо фармерице какве желимо. Све је то непријатно. Највећа штета коју је тај тежак родитељ могао да нанесе детету јесте то што је он свим тим непријатностима изазивао и усмерио дете против себе. То је оно најпогубније за даљи животни пут човека.

Потреба да угодимо родитељу, потреба да придобијемо родитељско расположење, пажњу, да имамо са њим комфорне односе – то је најосновнија, фундаментална потреба психе човека. То је заправо, прва психичка потреба за „међуљудским односима“, прва социјална потреба која се уопште развија у сазнању човека. „До-културна потреба, може се рећи зоолошка. Ако младунче не буде ишло за родитељем, њега ће у жбуњу појести леопард. То је питање преживљавања врсте.

Човек целог живота остаје дете својих родитеља, ма у којем узрасту. Зато, ако код детета било ког узраста, да ли од четири или од четрдесет и четири године, остане неки протест против родитеља, код њега се развија несавладива унутрашња противречност која га изводи из „такта“ и он тако постаје веома несрећан човек, и није толико важно на који се то начин испољава код сваког од нас. Један постаје раздражљив, агресиван, други циничан, трећи превише рањив… То зависи од типа човека, психофизичке конституције сваког од нас.

Зато, ако се не будемо трудили да „оздравимо“ те односе, остаћемо тако, психички не потпуно здрави људи и више од тога: Ми ћемо практично неизбежно да се према сопственој деци односимо са истом том неправилношћу, од које страдамо због односа са нашим родитељима.

– Можете ли нам то илустровати неким примером?

– Родитељ говори својој одраслој ћерки: „Када ћеш ти напокон да се удаш, докле ћеш да се лудираш, зар ћеш цео живот да проживиш као стара цура?!“ – и тако даље, говори много тога неумесног, непријатног. Одрасла ћерка на то, природно, узвраћа заједљиво: „Престани с тим, рекла сам ти да ми не досађујеш са тим, од твог звоцања ми бива још горе“. Чак и у том микро-дијалогу код одрасле ћерке већ видимо формирану протестну, нервозну реакцију на оно што јој се чини као неправилно. Исто тако ће она касније да реагује на оно што јој се буде чинило неправилно код своје деце, или код свог момка, па чак код другарице.

– Шта нам је чинити? Ми, значи, зависимо од својих родитеља, а не можемо их исправити, не можемо их избавити од њихових страхова и комплекса?

– Да бисмо нашли одговор на то вечно питање: „Шта нам је чинити?“, поставимо себи успутно питање: Зашто се родитељи тако односе према нама? Зашто су тако површни, стално држе придике, тако формално нас обасипају неким опште прописаним истинама, не уважавајући наше особености и осећања? Ако истински себи поставимо то питање – не у облику реторичког усклика: „Али, зашто?“– тада одговор, чини ми се, неће бити тешко наћи. У ствари, ми смо га већ формулисали.

Родитељи нису сами бирали своје страхове и с њима повезане методе васпитавања. Нису они сами код себе то формирали, као што ни ми нисмо сами формирали наш протест против њих. Они су имали своје родитеље, своје детињство одакле су пошли у живот са тим својим унутрашњим неблагоустројством (зврчкама).

Како је онда исправно да се односимо према њима?

Онако како бисмо ми хтели да се према нама односе други људи у моментима када се ми плашимо нечега, када смо ми нервозни, када смо ми нељубазни раздражљиви – у тренуцима када се нама неко нормално обратио, а ми се на њега изгаламили. Ако бисмо ми некоме рекли: „Ког врага упадаш са тим неумесним питањима?“ – како бисмо ми хтели да друга особа на то реагује?

Очигледно је да бисмо ми желели да реакција наших партнера – жене, мужа, пријатеља, буде саосећајна, с пуно разумевања, да не одговарају ударцем на ударац, него да кажу: „Извини, можда нисам изабрао прави тренутак, нисам размишљао“. Свима нам је јасно да, ако сам ја некоме „одбрусио“, или некоме нисам притекао у помоћ, или сам некоме учинио нешто нажао – значи да су се код мене сложиле такве околности, код мене није све најбоље. Нисам ја лош, мени је лоше. То уопште није некакво лукаво самооправдање – то је исправно поимање узрочно-последичних веза. Само што је то лакше схватати у свом случају, него у односу на друге, јер човек оно што се у његовој души кува види изнутра, а код другог не види. Поента је у томе да научимо да пројицирамо на све људе – они су исто тако устројени, укључујући и наше родитеље. Формулу – ,,нису они лоши, него је њима лоше“ потребно је у пуној мери примењивати и према родитељима. Ако то истински схватимо у односу на своје родитеље, значајно ће се променити наше унутрашње стање и спољашњи односи, мења се сам ток живота.

– Како то истински прихватити?

– Потребно је да почнемо да се понашамо према њима, исходећи из те исте формуле. То јест, да се понашамо према њима онако како се понашамо према човеку коме је „очито“ лоше, коме то пише на челу, када то није потребно с трудом „уображавати“. Онако, како се понашамо с уплашеним дететом, с растројеним пријатељем коме се десила нека невоља. Ми такве људе подржавамо, помажемо им, бринемо се о њима. Управо тако би требало да се понашамо и према родитељима.

Ако хоћете истински да побољшате свој однос с родитељима – потребно је, не да се бавите неким тамо аутотренингом или медитацијом већ је потребно нешто мењати у начину општења, изражавања, у својим поступцима. Психа је у другом плану, у односу на поступке. Структура психе се одређује структуром поступака. Потребно је почети бринути се о родитељима, пазити их, удубљивати се у њихове проблеме, како бисмо их боље разумели. Потребно је разговарати са њима о ономе о чему је свим људима на свету најпријатније да разговарају – о њима самима.

У психологији се сав тај комплекс мера назива „усиновљење родитеља“.

Психолог Александр Колмановский

психолог Александар Колмановски

крај 1. дела

2 thoughts on “Усиновити родитеље – 1. део (Упознавање са собом)

    1. Мург Аутор чланка

      Поздрав Марија.
      Један од начина да се захвали јесте да се оставите коментар и напише нешто лепо, што сте ви већ урадили.
      Било би корисно за блог да читаоци више „шерују“, деле линк на друштвеним мрежама.
      Помоћи ћете нам куповином наших књига које ће ускоро да буду у продају (сигурно до сајма књига).

      Хвала вам за подршку.

      Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.