Зауставите насиље које се врши над вама и које ви вршите над другима! – из књиге „Ја га волим…“

Породици и пријатељима алкохоличара и наркомана.

Једно од основних права је право на миран, сигуран живот, право на безбедност. Истовремено, то је једна од основних потреба сваког човека и са присуством или одсуством безбедности повезани су многи наши поступци и, генерално, начин живота, много више него што се то чини на први поглед. Наравно, ту се подразумевају сигурносне браве у нашем стану, осветљавање мрачних уличица ноћу. То подразумева и да имате своју кућу, стан или собу где можете затворити врата и опустити се, да имате с ким да озбиљно поразговарате и да се посаветујете о неким значајним животним ситуацијама, да имате сигурно радно место. Управо, право на безбедност најпре страда када се у породици појави наркоман или алкохоличар. Тотална несигурност је саставни део живота сазависне породице. Ту се подразумева финансијска и, уопште, материјална несигурност, стална опасност од физичког насиља, па чак и смрти. Много пута сам имала прилику да чујем од жена и мајки приче о батинама, тучама, крађама и осталим врстама насиља, чак и о директним претњама смрћу, укључујући примену разних борилачких вештина и потезање ножева.

Ако вам се десило да вас је муж-алкохоличар хватао за врат, присиљавајући вас да му дате новац за вотку или се син-наркоман, гледајући вас, поигравао кухињским ножем када сте му узели кључ од врата, док га је доле на улазу чекао „дилер“, онда разумете о чему причам. Али, ако у вашој породици до тога још увек није дошло, а сећате се како су вас одгурнули од врата, сећате се у бесу стиснуте песнице или у гневу поломљених врата од кухиње, онда разумете шта се следеће може десити. Уобичајена прича: син и муж већ спремни да се побију, а мајка се брже-боље поставља између њих преклињучи: „Не-не-не!“ Узалуд се нада да њу никад неће одгурнути у страну.

Насиљу је својствен прогрес и када једном пређе одређену границу, човек ће је лако прећи и следећи пут. Овде је највећа илузија: „Он то никад не би урадио“. Урадио би, и сад ћу вам рећи зашто.

Алкохолизам и наркоманија су јачи од вашег сина или мужа, што ће их приморати да наставе са конзумирањем психоактивних супстанци по сваку цену. По сваку цену, схватате ли? Ваш ближњи ће се можда неко време придржавати својих моралних вредности, али ће их ускоро сигурно погазити, баш зато што је немоћан пред својим алкохолизмом или наркоманијом. Иако вас „још није ударио“, питање је само времена када ће се то догодити.

Из тог разлога, најразумније што можете учинити јесте да не стојите на путу његове зависности као што обично радимо, на пример, закључавајући врата изнутра: „Нећеш проћи, макар ме убио“. Не, неће вас убити, само ће вас на силу изгурати, ако не данас онда сутра, и причинити вам неочекиван и огроман бол.

Обратите пажњу, када заузмете позу „Нећеш проћи!“, то је насиље са ваше стране. Ми га фактички провоцирамо да нам узврати насиљем, његовим активним насиљем као одговор на наше насиље, које и није баш тако пасивно и насигурно губимо битку. Негде унутар нас још увек тиња сећање на то како га нисмо пуштали кад је био мали, када је надмоћност моралне и физичке снаге била на нашој страни и илузија „не би се он усудио“, управо, потиче одатле. Али та времена су прошла и сада је све другачије. Он ће нам сада доказати да је јачи и осветиће нам се још и за увреде из детињства када смо ми били јачи од њега…

Много пута сам слушала ужасне приче о томе како су наркомани и алкохоличари тукли своје мајке и жене. То је стварно страшно. Али те исте мајке и жене се стиде да причају о сопственом насиљу: отимању наркотика из руку, крађи новца или дроге да се ближњи не би дрогирао, гурању које је доводило и до туче… Знате, када се мајка туче са сином, то је заиста страшно. А наркоман закључан у празном стану? Знам много случајева када су, да би изашли, прелазили са терасе на терасу, и то на великој висини. А једна добра девојка, са седмог спрата је помоћу канапа покушала да се заљуља као Тарзан и прескочи на другу терасу … Нажалост, знам и за приче са тужним крајем. Зато вас молим да запамтите проста правила физичке безбедности:

• Никада не стајте на пут наркоману или алкохоличару који је пошао по дозу или да пије
• Никада не остављајте наркомана или алкохоличара закључаног у стану
• Никада немојте одузимати и уништавати алкохол или дрогу, посебно не пред њим
• Никада немојте претраживати стан, проверавати џепове и вирити кроз кључаоницу
• Немојте никад прислушкивати његове телефонске разговоре
• Немојте никад викати на његове пријатеље
• Немојте никада покушавати да на силу добијете оно што вам је чак и веома потребно

Кршење тих простих правила, не само да не води ка циљу, већ изазива ескалирање насиља у којем ћете обоје страдати. Чак и ако сте тренутно постигли свој циљ и он вам се потчинио, ништа тиме нећете решити, зато што ће вам за његово понижење вратити дупло. На силу се ништа не постиже: знам неколико случајева када су наркомана везивали лисицама за радијатор и тако га држали две – три недеље да би се уплашио и „излечио од дроге“. Други случај је када су наркомана претукли до полусмрти људи унајмљени од стране родитеља. Трећи случај је када је шеснаестогодишњој девојчици из Омска отац везивао ноге за лустер и остављао је да виси тако неко време за наук (мора да се нагледао акционих филмова), а то сам сазнала од њега самог! Девојчица је ипак доспела код нас, што значи да није престала да конзумира дрогу.

Надам се да ви нисте у стању да тако нешто урадите. Тим пре је бесмислено да чините и нешто мање сурово. Насиље изазива само повратно насиље, сетите се физике из школе, трећи Њутнов закон важи и овде!

Веома много физичког насиља наша деца претрпе управо од нас док су још мала. Шамари, гурање, каишом по туру, па и праве батине… Мислимо да их тако учимо нечему добром, а заправо их учимо мржњи, јер бијемо слабијег од себе који не може да узврати истом мером! Замислите да видите како средњошколац понижава и бије малишана. Шта бисте урадили? Одмах бисте се заузели за слабијег! Али код куће ми радимо исто то, и то сопственој деци. Истресамо на њих своје лоше расположење, кажњавамо их у свом бесу, немоћни да их на други начин зауставимо, дајемо себи за право да их тако васпитавамо… Да ли знате да више од 70% дечјих траума настаје у породици, и то кривицом родитеља? То је или директно физичко насиље или неодговоран однос према заштити свог детета, нпр. од другог родитеља. Тако се ми, нажалост, припремамо за своју старост. Ако нам наша деца не опросте до тада, пожњећемо оно што смо сами посејали. Немамо никакво оправдање ако стојимо са стране док тако „васпитавају“ нашег малишана.

Јекатерина Савина

Али ту није крај, физичким насиљем се не завршава све. Можда је страшније емоционално насиље. Сви смо ми његове жртве. Вика, псовање, увредљиви надимци, оштре речи да другог што јаче уједу за срце. Било нам је тако тешко! Код куће се у ваздуху осећала претња: бес, намргођена лица, као да се надвила тама… Све одједном може да експлодира, и свађа, и ружне речи, и сузе, и бол, душевни бол! Душа је важнија од тела, а психичко, емоционално насиље рањава душу. Ми све време живимо у томе, практично без предаха. А тек страхови које проживљавамо сваког дана и ноћи: да ли ће доћи или не, да ли је жив или мртав, да ли су га ухапсили или нису?! А очајање кад га видимо опет пијаног? А тај страшан осећај кривице што смо, по нашем мишљењу, нешто били дужни да урадимо, а нисмо? Нисам га сачувала, васпитала, спасила! А наша увређеност која се накупља и никако нас не напушта, која на крају доводи до страшне равнодушности, душу претвара у безводну пустињу, када никаквих осећања више и нема и само желимо да се све то што пре заврши? Колико пута сам чула од наркомана и алкохоличара ове речи: „Мене је мајка проклела, ништа ми неће успети“, „Мене су се одрекли“, „Мама је рекла да би боље било да што пре умрем“!

У породицама често долази и до сексуалног насиља, иако се о том не говори. То није само силовање у разним облицима, мада се и то, такође, дешава. Присиљавање на интимност у брачним односима је насиље, а то што није силована туђа жена, већ сопствена, чини ствари још горим. Такође, чешће него што се о томе говори долази до сексуалног насиља над пасторкама или сестрама, па чак и унукама. Ужасно је што о томе у породици влада завера ћутања и насиље се наставља из дана у дан. У таквим случајевима су честа појава дечја самоубиства. Међутим, постоји и уобичајено, свакодневно насиље у породицама, за које када им се каже, људи се чуде: „Зар је то насиље?“. Размислите о збијању шала на рачун дететовог тела, бесрамном понашању родитеља, исмевању код адолесцената њихових мушких или женских полних карактеристика… А свакодневно псовање? А порнографија? А лицемерје родитеља када се адолесцент сам суочава са, за њега, најболнијим питањима? Ожиљци од таквих рана обично остају за цео живот, осим ако, испливавши на површину код већ одраслог човека, нису успешно „разрађени“ и залечени.

Али најстрашније је, наравно, духовно насиље. Духовна сфера код човека је најважнија и зато штета овде нанесена, заиста, оставља катастрофалне последице. Многи родитељи и жене алкохоличара и наркомана ни не слуте какву страшну штету могу да нанесу ближњем, наводећи га на мисао да ће га Бог сигурно казнити за пијанство или конзумирање дроге, као и за све поступке у вези с тим. „Бог све види и од Њега не можеш ништа сакрити и за све моје сузе ћеш платити, платићеш за све!“, прети мајка сину. Да се мајка, заиста, уплашила да ће Бог можда казнити њеног сина у овом животу, да се уплашила за његову душу, да не пропадне, била би у праву. Али, мајку овде не руководи страх за сина, већ победоносни осећај освете у коме она поентира у вечитом супротстављању сину-алкохоличару: Божја снага је сада на њеној страни и Он ће му показати! Исто то се догађа следећег дана када му мирно говори: „Пази, немој да пијеш, Бог ће те казнити!“. Сада се Бог већ појављује истовремено у облику свемогућег иследника и џелата, притом у њеној служби. Она је апсолутно у праву и не сумња нимало у своје поступке, јер ако је Бог са њом, ко ће онда против ње?! Син постаје уверен у то да је Бог продужена мајчина рука са њеним претњама и скандалима и, уместо трепета пред Богом Сведржитељем, осећа само страх, злобу и мржњу према таквом Богу. Син није ни свестан да је његова мајка „направила страшило“ да би плашила децу, попут фамозног „полицајца“ или „вука“, а из неког разлога га је назвала Богом. Сину је сада скоро немогуће да се моли и да се каје, а да и не говоримо о томе да се моли Богу за помоћ: ко ће да се моли џелату?!

Друга врста духовног насиља ће бити јаснија ако је објасним на примеру. Можда сте имали такво искуство у детињству да су вас родитељи (као и обично из најбоље намере) уписали у музичку школу, сваког дана терали да свирате, и ви сте са сузама у очима свирали омражену мелодију по два сата без предаха, док су ваши другари за то време јурцали по улици!? А недељни концерти за децу на Музичкој академији? Мајка упознаје детенце са величанственом уметношћу убеђена да је то добро за њега и да ће оно само то касније схватити. Дете не подноси инструмент и музичку школу и чим порасте са олакшањем ће се ослободити те гњаваже.[1] А када порасте с недоумицом ће посматрати како његови вршњаци разумеју и воле класичну музику, док су његов укус према њој покварили његови насилни родитељи.

Исто то се догађа и у вези са вером и Црквом. Ако се молите искључиво код куће да би се деца „придружила“, ако их, као патка пачиће, сваке недеље водите са собом у храм, ако контролишете њихове исповести, терате их да записују своје грехе и још проверавате да ли су све записала, ако их исправаљате, поучавате и, не дај Боже, још и певате код куће црквене песме њима за наук, ако живите у том фанатизму, онда ће ваша паметна деца врло брзо открити дубоки јаз између ваше привидне побожности и реалног грешног стања. Научивши од вас, они ће или поступати фарисејски, лицемерно се дичећи својом вером, или ће замрзети цело то позориште од свег свог поштеног срца. А другу веру неће наћи… Насиље рађа отпор и контра-насиље, зар није тако?

У духовно насиље, наравно, спада и двојни родитељски морал. То значи да се пред другим људима ван породице и пред сопственом децом ми правимо исправни и инсистирамо на томе да се они понашају исправно, а у одређеним ситуацијама  себи ипак дозвољавамо да се „малкице опустимо“. Како отац сину може да објасни да не треба красти ако фирминим новцем располаже као сопственим? Како мајка може да захтева од ћерке да буде уредна, ако она сама по кући иде са прљавом косом и у поцепаном вешу јер – ,,Код куће је нико не види”? Ту спада и искушење грехом који чине родитељи или када родитељи подстичу дете на грех, на пример, да лаже.

Постоји и пасивно насиље – када доносимо одлуку да не васпитавамо веру код деце у нади да ће се сама снаћи када одрасту. То је много горе него да не научите децу да размишљају и уче или да их не научите основној хигијени. Не мислите ваљда да ће дете само научити да се умива кад одрасте ако га ми не научимо? А зашто онда тако мислите о исповести која умива и лечи душу?

То што нам убацују у душу из насумице укљученог ТВ пријемника или неког другог медија представља несумњиво духовно насиље: сцене насиља које обезвређују људску личност и живот; блуд и блудна искушења не јунака серија, него наших душа; лаж и глупост политичких страсти итд. Наравно, ТВ и други медији су само инструменти и постоје и предивне емисије и филмови, али њих треба умети одабрати, а то је питање знања и искуства. Ако оберете и поједете све печурке на које налетите у шуми, следећи оброк у животу вам неће бити потребан. Када исто то радите са оним што приказују медији шта се дешава са вашим душама?!

На крају крајева, одбацивање и не-љубав према ближњем, кажњавање не-љубављу и претње одбацивањем, такође, представљају насиље. „Могуће је да све што је мање од основне бриге према ближњем у породици, у ствари, представља насиље“ (Пија Мелоди, психолог).

[1] Један мој пацијент је у детињству сео на виолину да не би ишао у музичку школу. Поправљали су је две недеље, а он је ликовао!

Превела Ивана Мунђа