Исповест и психотерапија – 2. део. Опасност «јуридизма»

Василюк ФЕ_180х112_рамка(1)

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1. део – Ф. Е. Васиљук

При разматрању теме узајамних односа исповести и психотерапије врло се често говори о њиховој конкуренцији у контексту савремене културе, где је психотерапија тобоже заузела место исповести. У томе вероватно има и део истине, али… ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може дати опит савремене психотерпаије у делу исповести и покајања?

Покајање није издвојен чин, већ цео пут («И изведи нас на пут покајања», – молимо се у Покајном канону). Смисао пута се одређује његовим циљем. А коначни циљ и смисао покајања уопште није плач, ни скрушеност, ни сузе, већ радост помирења и сусрета. Овоме је посвећен реферат владике Антонија. Овај сусрет се свакако не догађа  зато што смо ми искусни путници и што смо сами достигли циљ, нити то личи на старе аритметичке задатке у којима су се из тачки А и Б упутили један другоме у сусрет два путника различитом брзином. У задацима се обично питало, где ће се они срести. Део пута који смо прошли не даје нам повода да се погордимо нашим туристичким талентима, јер понекад  више подсећамо не на бодрог туристу, него на мокру, престрашену овцу, чији се читав допринос за сусрет са пастиром састојао у томе, што није заборавила да жалосно блеји. Али, ма како било, без тога је могло да до сусрета и не дође. Мени се чини, да се и смисао наше конференције састоји управо у томе, да поделимо једни са другим искуство овог блејања, искуство лутања и тражења оријентира на путу покајања.

Најопасније за залуталог човека није одсуство пута, него лажне стазе, врло сличне истинским. Отац Александар Шмеман је назвао две такве лажне покајне стазе опасношћу «јуридизма» и опасношћу «психологизма».

Човек скреће на страну «јуридизма», када разматра покајање првенствено дисциплинарно и сматра поводом за њега нарушавање норми, закона. Насупрот томе, може да се уклања на страну «психологизма», када као повод за исповест сматра то што преживљава душевни дискомфорт, немир, непријатност.

      Јуридизам је склон да грех своди на учињени прекршај и као средство за искупљење од греха види казну, а као коначни циљ – обнову правичности. Психологизам хоће да редукује грех на кривицу, средство разрешења греха види у оправдању, а коначни циљ – у успокојењу.

Како се ове склоности пројављују код нас за време исповести? У првом случају се покајање превраћа у то да разумом тражимо одступања у нашем понашању од заданог готовог кодекса. По форми ово подсећа на извештај. И ми се чак збунимо, ако нисмо испунили план по гресима, исто као што се у недоумици брине лекара, ако је температура свега 37, а ако је 40 – онда је све у реду. Сама света тајна се почиње разматрати по образцу судског процеса, где се покајник, на почетку, при припреми за исповест, понаша као детектив који је дужан да за одређено време открије довољну количину преступа, а касније у току исповести, он иступа као окривљени и истовремено као тужилац (а понекад и као сведок одбране, који тражи олакшавајуће околности), а свештеник се при свему том подстиче на улогу судије и адвоката («Ево ја себе не штедим, свештеник би то требао уважити»).

Због чега је такав начин покајања лош? Зато што он клизи по површини, не дотиче дубину срца, не тражи корене греха, и због тога не долази до метаноје – промене ума, и тако сваки пут изнова један те исти душевни коров досадно расте на једном те истом месту.

Ова «јуридичка», формалистичка тенденција посебно прети да захвати нашу исповест када у души нема живог покајног осећања, него је некако укочена, окамењена. («Немам покајања, немам умиљења, немам суза утехе» – Молитва после покајног канона). А шта ми можемо супротставити овој тенденцији, да бисмо продубили нашу исповест?

Управо нам овде може помоћи психотерапија. Међу методама психотерапије постоји метод који ја зовем «психотерпаијском мајеутиком». Сама реч «мајеутика», да вас подсетим, означава помоћ при порођају. Сократ је поредио своје философске беседе са вештином бабица, јер он није тежио да у њима саопшти готову истину, већ је помагао сабеседнику да сам носи и породи истину. У психотерапији је смисао мајеутичког метода у томе, да помогне човеку да укључи рефлексију и да на нов, свеж начин погледа на своје унутарње убеђења, који су му се увек сами по себи чинили исувише очигледни, да би у њих могло посумњати. Ево примера, из кога ће вам постати јасно, како функционише мајеутика у психотерапијском разговору.

Мој пацијент – Филип – се од младићких година озбиљно занимао источњачким учењима, бавио се јогом, боравио је лети у ашраму негде у Сибиру, речју, живео је врло напрегнутим духовним животом и све време се занимао самоусавршавањем. Десило се да се заљубио, и његова душа је почела да се распиње између две жеље – јоги и вољеној девојци. Када би почела надвладавати жеље за јогом, он је уображавао да улази у ашрам и у потпуности се посвећује путу самоусавршавања, пред његовим очима се јављала слика куће, породичног гнезда, љубави и он је помишљао: «Зар ћу заувек остати сам?» И привлачност ашрама се гасила. А када би почео да замишља породични живот – децу, бриге, свакодневницу, плашио се да тамо неће бити места за дуге вежбе, медитацију и читање мудрих књига. «Како ћу се онда развијати?» – Поверавао ми је своје сумње. Једном, када сам схватио да се он већ по ко зна који пут врти у истом кругу, задао сам му мајеутичко питање: «Филипе, да ли сам ја добро разумо, да си ти убеђен, да у сваком тренутку твога живота у свим околностима ти треба да се развијаш?»

Нисам очекивао да ће питање имати толики ефекат. Филип је мало устукнуо и и стајао тако у запрепашћењу неких пола минута. У терапеутском времену то је врло дуго. Тек касније, размишљајући о томе што се догодило, ја сам схватио узрок ове запрепашћености. Идеја „самоусавршавања“ постала је за њега толико самоочигледна, да је он престао да је примећује и као последица тога није могао видети да је она постала за њега идол који је управљао његовим животом. И када је у мајеутичком, мало преувеличаном огледалу, угледао себе као слугу тога идола самоусавршавања, био је поражен. Ово је омогућило Филипу да продуби своју свест о себе као слободној личности, која хоће и може да се развија, али која уопште није обавезна да читавим својим животом обслужује идеју самоусавршавања.

Шта се може искористити из оваквог психотерпеутског опита при припреми за исповест, да би помогли сопственој души да од формалног навођења грехова уђе у дубину, ка корену греха?

„Сагреших лагањем, осуђивањем, раздражљивошћу…“, – опет и опет понавља човек на исповести. Како зауставити свест која клизи по површини и дати јој могућност да уђе унутра?

     Замислимо следећи унутрашњи сократовски дијалог са самим собом.

  • Био си раздражен? Хајде размисли, шта је био разлог, зашто си тако раздражено разговорао са својим подчињеним?
  • Зато што је он лењ и није извршио наређење.
  • Али, шта ти је посебно у томе засметало?
  • Вероватно то што сам му ја наредио да уради и он је тим самим показао непоштовање према мени.
  • Да ли си сигуран, да на непоштовање обавезно мораш да реаговати љутњом?
  • Не, свакако да не.
  • Али, ако ти сам ниси донео ту одлуку да се наљутиш, шта је то у теби онда, што те је натерало да се понашаш раздражљиво као реакциу на непоштовање?
  • Па, очигледно, очекивање да ће ме сви поштовати, а посебно подчињени.
  • То јест код вас у души постоји убеђење, да ти безусловно заслужујеш поштовање и сви су обавезни да ти га указују?
  • Логички, тако испада, али ја се не слажем са таквим убеђењем, непријатно ми је.
  • Због чега?
  • То нисам ја, већ неки дебели, надувени од важности одвратни властољубац!
  • Овде већ унутрашњи Сократ може устукнути, а ми погледајмо на резултате овог дијалога. Мислио сам да треба да се кајем због раздражљивости, а показало се да се у ствари ради о властољубљу и частољубљу. Започео сам од формалног осуђивања раздражљивости, али сам је у суштини сматрао нормалном реакцијом на своје лењиве подчињене. (И у овом покајању се видело чак и нешто племенито: иако сам се ја и оправдано разљутио на њих, ја се ипак кајем због тога). А показало се да нема никакве оправданости и природности, јер се нисам узнемирио због пословних интереса посла, или због бриге о неком другом, већ само зато што је била повређена моја сујета. Започео од хладне рачунице, а сада је врео стид прелио моју душу; мени се чинило да сам смирено приклонио главу, а показало се да стојим на исповести пред Господом, украшавајући се некаквим папуанским перјем и надимајући се од свести о сопственом значају. Каква срамота. То нисам ја, ја то не желим, помози ми Господе да све ово стргнем са себе. Свега неколико тренутака раније мислио сам о себи као о високој прелепој палми, која је грациозно спустила своје гране, а показало се, да сам у ствари један бледи изданак кромпира, који лежи у подруму и чија је сва нада у томе, да се домогне маленог прозорчета, из кога продире зрак светлости.

Руска пословица каже: Риба тражи, где је дубље, а човек – где је боље“. Но, ја мислим да је у ствари све обратно: управо риба тражи где је боље, а човек – где је дубље. И када нам пође за руком да уз помоћ мајеутике, о којој смо управо говорили, или на неки други начин учинимо напор и од површног „јуридичког“ именовања греха учинимо корак дубље у нашу сопствену душу тада долази до „промене ума“, као што су:

  • као прво, исповест од безличне постаје лична, моја (о томе је много пута говорио митрополит Антоније у својим проповедима);
  • као друго, испод површине сагрешења открива се корен страсти;
  • као треће, млак однос према греху се смењује оним, што се може назвати хладан зној;
  • и на крају главно – добијамо шансу да иза љуштуре греха, иза слојева блата сретнемо неки изненађујуће познати лик – не, то уопште није „Тројица“ Рубљова, него картонска иконица домаће израде, која има само једну предност – то смо ми сами.

А ово је главно. Потребно нам је да се од површности формалне исповести удубљујемо и удубљујемо ка коренима греха и то не ради доживљаја задовољство геолога који открива нове и нове слојеве наше страсне природе, и не ради задовољства детектива који открива разгранату мафијашку мрежу, већ да би прошли кроз грех и дошли до самих себе. Ако се слажемо с тим, да се покајање крунише радошћу сусрета, онда оно најглавније у њему никако није скрушеност или очишћење или исправљање, то су само средства, главно је – да се пробуди наша личност. У супротном, ко ће се срести са Господом?

Када Господ дође, биће лоше ако нас затекне у не до краја почишћеном и сређеном дому, али и то је много боље, него да дође у чист, али потпуно празан дом.

Наставиће се.

http://www.xpa-spb.ru/libr/Vasilyuk/ispoved-i-psihoterapiya.html

Превео Небојша Ћосовић

4 thoughts on “Исповест и психотерапија – 2. део. Опасност «јуридизма»

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.