Породица, рај и спасење душе – из књиге „Ја га волим“

Када је Бог стварао свет, на самом почетку, тада се свака етапа стварања завршавала речима: „И виде Бог да је добро (1 Мој. 1)“. Светлост, небеса, свакојаке животиње, све је добро. А када је створио човека, није то рекао. Бог посади врт у рају за човека да би могао да га обрађује и чува, и рече тада није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему. И створи Еву од ребра Адама, благослови их и рече рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И тек тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (1мој. 1,31).

Стање неконтролисаног страха, панике

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем.

Фобија од лифта

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти.

Реални циљеви и перспективе породице – из књиге „Ја га волим…“

Мотивација за сопствено оздрављење.

Да ли желимо да он оздрави?

Кажу да породица детету личи на мајчину утробу. У мајчином стомаку дете је расло од заметка до малог човека који сада већ може да дише сам и да се храни одвојено од мајке, и зато га је могуће донети на овај тежак свет. Тако и у породици дете мора прво да научи како да живи тежак живот одраслог човека и тада је могуће пустити га да оде из ње. А знате ли зашто? Да би створио сопствену породицу. Као што у стомаку мамин организам сам припрема храну и заштиту од болести коју даје детету, тако и породица припрема „храну“ за развој детета, смекшавајући и ублажавајући оштрице живота за које дете није спремно и на такав начин га штити од неприлика. Као што су мама и дете једно, али су и одвојени плацентом једно од другог, тако су деца једно с породицом, она улазе у свет заједно с породицом, док су унутар породице од других чланова одвојена личним границама. Као што од мамине љубави и благостања зависи дететово благостање, тако и од љубави у породици и њеног здравља зависи дететово благостање.

Треба ли нам Православна психотерапија?

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”.

У загрљају демона блуда

Свети Григорије Палама пишући о страстима између осталог наводи да се детородни природни нагон запажа већ код одојчади. Наш познати дечији психијатар Светомир Бојанин додаје да с обзиром да то припада нашој природи, не подлеже осуди јер је створено добрим Богом, да бисмо ми кроз Њега добрим делима живели. Отуда то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају. Нагони у човеку су израз његове примарне потребе за животом. Свети Григорије Нисијски тврди да се ,,у полним удовима чува бесмртност људског рода“, јер ,,сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ“ док ,,полни удови воде бригу о будућности“. Због тога је ,,посао смрти безуспешан.“

Типичне грешке рођака наркомана

 

Наркоманија је велики стрес за породицу, зато се њени чланови понашају ирационално тиме још више погоршавајући ситуацију. Они покушавају да:

Успоставе тоталну контролу

Родитељи прате сваки корак детета, труде се да га максимално изолују од друштва, траже и ако нађу бацају наркотике, одузимају новац и постављају бесконачна питања. Као резултат тинејџер постаје прекомерно подозрив и домишљат, добија нову мотивацију да набави наркотике на било који начин. А пут за поверљиву комуникацију с њим већ је пресечен.