Протођакон Андреј Курајев
У уџбенику Основе православне културе, чији сам аутор, спомиње се и једна епизода, преузета из књиге Владимира Марцинковског, значајног хришћанског мисионара са почетка прошлог века. Као емигрант, он се 20-тих година нашао у Паризу, где се налази и један мост преко Сене, који се у народу називао «мост самоубица». Златна младеж Париза је имала обичај да окончава свој живот, скачући са овог моста. Једном приликом Марцинковски је ишао по овоме мосту и угледао младића, који се очигледно припремао да закорачи преко ивице. Шта чинити? Да зове полицију? Док она дође, момак ће скочити. Да започне с њим философско дискусију? И ово би било бесмислено. На крају се он пролазећи поред тог момака просто зауставио и запитао га: «Младићу, да немате можда нешто новца?» Младић је могао све очекивати, само не питање о новцу. «Да, имам!..А зашто питате?» Марцинковски наставља: «Опростите, момче, али мени се чини да вама паре више неће бити потребне!» Разуме се, младићу није било тешко да закључи да његови франци нису потребни рибама. Тада мисионар наставља: «Знате, ја уважавам ваш избор, – сви смо ми читали књигу «Зли дуси» Достојевског, стога је разумљиво да је по среди поетика самоубиства… Ја нећу звати полицију, то је ваше право, ваш избор. Али, овде низводно има један сиротињски кварт. Могу ли вас замолити да бар на 5 минута одложите извршење ваше интересантне одлуке. Пођите тамо и дајте свој новац некој многодетној породици». Наставите са читањем