Спасење самоубице

Протођакон Андреј Курајев

У уџбенику Основе православне културе, чији сам аутор, спомиње се и једна епизода, преузета из књиге Владимира Марцинковског, значајног хришћанског мисионара са почетка прошлог века. Као емигрант, он се 20-тих година нашао у Паризу, где се налази и један мост преко Сене, који се у народу називао «мост самоубица». Златна младеж Париза је имала обичај да окончава свој живот, скачући са овог моста. Једном приликом Марцинковски је ишао по овоме мосту и угледао младића, који се очигледно припремао да закорачи преко ивице. Шта чинити? Да зове полицију? Док она дође, момак ће скочити. Да започне с њим философско дискусију? И ово би било бесмислено. На крају се он пролазећи поред тог момака просто зауставио и запитао га: «Младићу, да немате можда нешто новца?» Младић је могао све очекивати, само не питање о новцу. «Да, имам!..А зашто питате?» Марцинковски наставља: «Опростите, момче, али мени се чини да вама паре више неће бити потребне!» Разуме се, младићу није било тешко да закључи да његови франци нису потребни рибама. Тада мисионар наставља: «Знате, ја уважавам ваш избор, – сви смо ми читали књигу «Зли дуси» Достојевског, стога је разумљиво да је по среди поетика самоубиства… Ја нећу звати полицију, то је ваше право, ваш избор. Али, овде низводно има један сиротињски кварт. Могу ли вас замолити да бар на 5 минута одложите извршење ваше интересантне одлуке. Пођите тамо и дајте свој новац некој многодетној породици».

Искуство живљења у љубави – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Почнимо од простог примера. Ево, рецимо, Тамара Ивановна. Она има сина Волођу који је алкохоличар. Волођа пије одавно, испробали су разноразне болнице, „најновије“ препарате и многобројна наговарања – све је било узалуд. Пије као и раније и скоро да је све у животу изгубио (изгубио све што је имао у животу). Остали су му само Тамара Ивановна, стан у Москви, и, за сада, живот. Волођа пије на улици, други га часте пићем или сам некако измоли, и не треба му много у задње времe. Долази комшиница и каже: „Онај твој опет лежи, иди по њега“. То значи да Волођа лежи пијан у бари између продавнице и Дома културе: ту је узак пролаз, а насред њега бара. Обично Волођа не успева да пређе преко баре, упада у њу и у ту лежи. Мимо њега пролази сав запослен свет по повратку са посла – срамота. Тамара Ивановна оде до баре, подигне Волођу и одвлачи га кући. Разуме се да јој нико не помаже, а Волођа је мокар и прљав. Тежак је и пијан, а Тамара Ивановна га вуче последњим снагама, само што и сама не падне. Код куће Волођа спава на поду, затим некако устане и пузећи пређе на тросед. Тамара Ивановна му не прилази. Кроз неколико дана све испочетка.

Зашто толико страдам?

Фредерика де Граф

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање новe књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису[1].

24. септембра 2015. г у Културном центру «Покровска врата» одржан је сусрет са ауторком и презентација њене књиге. Пред вама је један одломак из књиге.

Бити човек — јесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи.