Месечне архиве: април 2018

Полупрозрачни – Како губимо једни друге

Фотограф Ал Лапковскиј је покренуо социјални пројект «#disconnectingconnection» о томе како  претерано кориштење мобилних телефона негативно утиче на комуникацију међу људима.

Наставите са читањем

Послушање духовнику: где је граница?

У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Наставите са читањем

Тест на сазависност – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Читајући ову књигу, вероватно се нећете са свиме сложити. Наравно, ваша животна прича је другачија. Обрасци су увек само обрасци, али колико се то односи на вас лично? Међу милионима жена, мајки, сестара алкохоличара и наркомана нема потпуно истих. Неке породице скривају алкохолизам ближњег, док за друге породице околина већ одавно зна. Неко једва саставља крај с крајем, док су други материјално обезбеђени. Некима се породица распала, док су други успели да сачувају однос поверења са ближњима – наркоманима или алкохоличарима. У неким породицама влада насиље, док су друге исувише заштитнички настројене, да им је фактички немогуће рећи истину. Неко од вас и сам користи психоактивне супстанце, док други уопште не знају шта је то зависничка „еуфорија“… Наставите са читањем

Васпитана сазависност – из књиге „Ја га волим…“

 Књига намењена Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Људи често имају склоност ка сазависности због одређеног начина породичног васпитања. Присетимо се стога свог детињства и породице у којој смо одрасли да бисмо покушали да схватимо одакле потиче наша сазависност. Наша намера овде, наравно, није да критикујемо своје родитеље и њихове васпитне методе – они су нас васпитали најбоље што су могли и, било како било, то је већ учињено. Сада је дошао ред на нас да не стварамо изнова сазависност у својој породици, иако је она постојала у нашем детињству. Као што сте схватили из претходног поглавља, сазависност је, пре свега, претерана одговорност и неодговорност у исто време. Наставите са читањем

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

На чему се заснивају партнерски односи?

У брак свако улази са пакетом очекивања и искуством из своје породице порекла. На брачне односе утиче традиција, али и масовна култура. У брак се често улази у заносу, помпезно, уз свадбено весеље као значајан ритуал који преводи млади  пар из фазе забављања у фазу заједништва. Протоком времена, ако су у брак ушли у фази заљубљености, партнери  збацују маске и суочавају се са  реалним особинама оног другог.

Некада то суочавање доводи до новог квалитета у односу, а понекад до мањих или већих разочарања. Са ситним разочарањима се може  живети (нпр. она не кува тако добро као што је причала, а он није тако предузимљив као што се приказивао), али ако су она велика услед непремостивих различитости у системима вредности, схватањима, животним приоритетима, погледима на будућност, васпитање деце и сл, онда се поставља питање да ли је у таквом браку смислено живети.

Могућ је и другачији сценарио – да фунционишу складно, а да се у одређеној временској тачки њихови развојни путеви почну  разилазити, што угрожава њихово заједништво. Ако стање брачног несклада потраје, то доводи  до различитих изобличења – свађа, прељуба, развијања зависничког понашања – не само од алкохола, опојних супстанци, него и од коцке, хране, интернета и сл. Ако у браку има деце, онда су она често утроугљена између родитеља – могу да развију неки симптом, рецимо неприлагођено понашање, деликвенцију, ноћно мокрење и др. Смисао свих тих симптома је да се смањи напетост у односу.

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

Према статистичким подацима, сваки четврти брак у Србији се разводи. Брак се разводи када један или оба партнера одлуче да више не желе да живе заједно и поднесу тужбу за развод брака. То могу да буду  веома болни процеси који некада трају годинама. Ипак, не разводи се сваки лош брак. Мушкарци теже подносе напуштање, а жене су склоније  остајању у лошем браку. Разлози за то су многобројни. Неки од њих су:

Страх од статуса разведене жене коју, посебно у малим срединама, још увек зову „распуштеница”

Егзистенцијални страх – ако немају своје запослење и егзистенцијално су зависне од супруга

Дубоко утиснуте поруке из породице порекла да би жена требало да ћути и трпи, што је нарочито карактеристично за мале, затворене заједнице

Снажан утицај модела рођене мајке која је трпела у браку, нарочито ако тај проблем није освешћен до краја

Уверење да би деца, без обзира на све, требало да одрастају уз оба родитеља

У позадини ових разлога може да буде неразрешен емоционални однос са партером. Kолико год то парадоксално звучало, емоције су те које могу да држе жену у браку. Посебно може да збуњује амбивалентан однос жене према супругу (да га воли и мрзи у исто време), што омета помагаче на плану евентуалног пружања  подршке.

Kада жена ипак излази из брака? Онда када јој је озбиљно угрожена безбедност, а нарочито када је угрожена сигурност деце. Тада нестаје сврха брака.

Насиље у браку

Насиље у браку, ако се изузму манипулативно понашање унутар пара, манипулација децом и вербална агресивност, чему су склона оба пола, у суштини је злоупотреба друштвене и физичке моћи мушкараца над женама, а последично и над децом. Насилник може да врши:

  • економско насиље (ограничавање или ускраћивање новца, контролисање утрошеног новца и )
  • да застрашује (разбија ствари, галами), прети да ће нешто ускратити, да ће је повредити, да ће је убити)
  • да понижава (говори јој да је глупа, ружна, нагони је да се осећа безвредно)
  • да контролише (прати кретање, комуникацију са другим људима, прислушкује, чита СМС поруке)
  • да изолује од других (брани јој контакте са пријатељима, најближом родбином), а затим, ако пружи отпор,
  • примењује и физичко насиље које може да се заврши кобно, нарочито уколико жена одлучи да га напусти.

Новински написи су препуни  садржаја о трагичним судбинама жена које нису могле да се одупру насилнику, а недавно се у Житишту десило вишеструко убиство из страсти које је унесрећило многе породице.

Шта чине институције и да ли довољно чине на плану заштите жена – жртава насиља?

Сигурно је да је неопходно унапредити праксу, боље увезати институције система које се баве овим проблемом. Бесмислено је и незрело прозивати само центре за социјални ради, судство, полицију или тужилаштво. Важна је координисана активност свих институција уз јасне процедуре поступања. Пред том снагом устукнуће многи насилници. У противном, они ће се издићи изнад система. Утопистички је очекивати да би у најидеалнијем друштвеном систему били решени сви случајеви породичног насиља. Понашање насилника је ипак непредвидиво и у екстремним случајевима, какав је онај недавни из Житишта, по бруталности подсећа на терористички напад.

Kоначно, многе жене не излазе из лошег брака из страха да ће њихови партнери покушати насилно у томе да их спрече, што се и дешава. Апелујмо на институције да међусобно уско сарађују у циљу сузбијања породичног насиља, али и на савест и обавезу јавности да пријављује насиље, пружа подршку жртвама и сведочи на суду о насиљу.

Уосталом, у доба племенских заједница, када није било јавних установа, обичајно право је сузбијало сваки облик насиља. У насилном односу нема дилеме ко је насилник, а ко жртва. Да би се насиље  препознало, није увек неопходно експертско знање, него природан осећај за правду.

Шта да ради жена која трпи насиље?

Доношење одлуке о изласку из насилног односа препоручује се онда када даљи останак у браку озбиљно угрожава психофизичко здравље и безбедност жене и деце, посебно када муж прети убиством и испољава патолошку љубомору. То не значи да жена нема право да изађе из насилног односа у некој ранијој фази. Она може да бира да ли ће се прво обратити полицији или центру за социјални рад. У случају физичког повређивања, обраћа се и дежурном лекару. Обично се смешта код најближих сродника и, уколико се претње од стране супруга наставе, она може да поднесе тужбу суду ради изрицања мера заштите од насиља – забрана приближаваја њој, деци, месту становања, радном месту, при чему се свако кршење мере заштите од насиља од стране насилника којем су изречене мере забране третира као кривично дело и кажњава се казном затвора.

психолог Светлана Продановић

Уколико жена нема безбедан смештај у својој средини, има право на смештај у сигурну женску кућу, заједно са децом, где се подвргава третману психичке трауме и где борави до окончања судских поступака. Ако нема сопствена средства, трошкови боравка у сигурној кући се подмирују из локалног буџета, што је брига надлежног центра за социјални рад. Жени нико не може да гарантује стопроцентну безбедност. Kоначно, ни професионалци „помагачи” нису потпуно безбедни у овом послу.

Несигурност производи осећање страха које не би требало да паралише, него да покреће све личне снаге на заштиту живота и тела. Жене – жртве насиља би требало да знају да оне уопште нису слабе. Напротив, оне су изузетно јаке, јер их је лоше животно искуство оснажило, само је важно да оне уз стручну помоћ  то освесте, јер им је, по правилу, због трпљења понижења снижено самопоуздање. Такође, требало би да знају да оне нису криве за распад породице, иако им насилник стално намеће осећање кривице. Породица која је изгубила заштитну функцију и у којој није безбедно живети, изгубила је сврху свог постојања.

Kо брине о мушкарцима који врше насиље?

За крај, ваља одговорити на питање ко брине о мушкарцима који врше насиље. Одговор је јасан. Насилници се могу упутити на третман, али само уколико признају да су били насилни и ако се покају. Уосталом, многи од њих су и сами као деца били жртве насиља и поистоветили се са насилним оцем. За оне друге, без самоувида и без савести, законске санкције једина су опција.

Светлана Продановић, дипл. психолог и породични психотерапеут