12 Корака тврде љубави

  1. Немоћан(-на) сам да спречим сина / ћерку да се дрогира. Обраћам се за помоћ љубећем Богу.

Родитељи наркомана придржавајући се програма „12 корака“ признају да су немоћни у борби против наркоманије и да нису у стању да исправе живот другог човека. Признати своју немоћ не на речима, већ на делу, уопште није једноставно. Већину нас просто запањи та мисао – „Оставити дете да се суочи с проблемом један на један“. Јер ми нисмо у стању да проблем сина или ћерке одвојимо од свог проблема. „Морам нешто да урадим с њим / њом. Ако се он / она и даље не мења, значи треба још више да се потрудим“, – сматра мајка наркомана. Родитељи су уверени у то да се ствар још увек налази у њиховим рукама, треба само више да грде, прете, да буду упорнији, да моле итд. И одједном, први корак им предлаже да „Отпусте и да признају своју немоћ“.

Убеђују нас: не треба ништа да радите, узалудно је да покушавате да заштитите наркомана од критичне ситуације у коју сам себе доводи. А нама се чини да ствари стоје управо супротно, да баш ми треба и можемо да решимо синовљев / ћеркин проблем. Зато тек кад се у потпуности намучимо и исцрпимо физичке и моралне снаге у потрази за средствима којима бисмо утицали на наркомана, можемо да се помиримо с чињеничним стањем и да признамо да „ми нисмо у стању да га променимо, његова болест је јача од нас“.

Само у својој немоћи признајемо да немамо снаге да променимо одлуку другог човека (чак ни свог детета). Покушаји да управљамо њим / њом не дају никакав резултат: дете се све више удаљава од нас. Све оно што пишемо овде нису само логички закључци – то је искуство других родитеља. Они су пре вас прошли тај пут и тврде – пут ка оздрављењу почиње од Првог корака: Треба признати своју немоћ и „Отпустити“. Тај корак је лакше урадити када знамо да постоји „Виша сила“ (или Бог).

Притом Ви заправо не напуштате болесно дете, не, ви њу / њега поверавате бризи волећег и Свемогућег Бога. Наравно, ви сами не престајете да је / га волите и да се бринете, већ само престајете да вршите притисак, да утичете, да покривате његове / њене грешке. Свакако, Ваше живо срце ће бити пуно страха, али ћете га савладавати с Богом и другим људима који имају исти проблем као Ви, али који су већ прекорачили црту очајања. Радећи на себи, јачајући дух и стичући знања о болести „наркоманије“ Ви ћете расти и постајати здравији, и то ће се одразити и на самог болесника.

Признање сопствене немоћи – је почетак пута ка оздрављењу.

  1. Мој син / ћерка има индивидуалне потребе и осећања; потрудићу се да се пажљиво односим према његовом / њеном унутрашњем свету.

Човек у сваком узрасту има одређени низ потреба. Беби су потребни нежна брига, дојење и чување. Деци су потребни заштита, учење, искрено и строго васпитање. Адолесцент треба да види и да упозна свет ван себе, да осећа да га цене њему слични. Одраслом човеку је потребно да има осећај сопствене вредности и животни циљ.

Човеку је у сваком узрасту потребно да задовољи основне потребе које су му неопходне за опстанак – да се храни, да има кров над главом и одећу.

Осим главних, постоје и друге, подједнако важне човекове потребе: жеља да буде цењен и жељен. Такође су нам потребни душевни мир у погледу нас самих и других људи. Нама је тешко да осетимо потребу другог човека, ако је он равнодушан према нашим осећањима, па и својим такође.

Кад дете које се навикло на дрогу почиње да лаже, да буде грубо, превртљиво, и да нас примора на нешто, ми се љутимо, секирамо се, а понекад губимо присебност и чинимо неразумне ствари. Кад он / она потпуно занемарују своје здравље, свој живот и будућност, родитељима је врло тешко да воде бригу о таквом детету. И како човек да воли дете које поступа лукаво и које лаже, бежи из школе, добија „кечеве“, „лети“ из школе, које је код куће безобразно, не помаже, не жели ни о чему да разговара – како га / је волити?

Кад дете улази у пубертет оно осећа снажну потребу за сопственим значајем, за самосталношћу, и зато се не повињава нашем свезнању и доношењу одлука уместо њега. Проналази задовољство у кршењу забрана, јер макар на тај начин постаје већи у својим очима и у очима другова.

Тешко нам је да поднесемо кад у потрази за сопственим значајем дете скреће са правог пута и може да нанесе штету себи и другима. Али треба да схватимо да су потребе за сопственим развојем, за развојем без нашег руководства, толико дубоке и снажне да се дете удаљава од нас како не би слушало наше поуке, и тако доспева у невољу. Можда ћемо постати трпељивији према њему и са више састрадавања, ако схватимо ту његову очајничку борбу за своје место, за свој поглед на свет и за своја осећања.

  1. Ја сам исто тако свестан да и ја имам своје потребе и осећања и очекујем да моје дете такође поштује моја осећања и потребе.

Понекад се испоставља да је прихватање сопствених потреба много теже него признавање потреба другог човека. Ближњи наркомана, људи који живе у његовом окружењу, заборављају на своје проблеме, у тој мери његова / њена невоља потискује из живота све друге мисли и бриге. Стрпљиво се смиравамо кад нашу потребу за одмором нарушавају какофонија касетофона или крици друштва нашег вољеног чеда. Бивамо растројени и губимо радни или стваралачки елан узнемиравани телефонским позивом из школе или милиције.

Чини се да у понашању самог наркомана нема нимало поштовања за потребе и осећања другог човека: он / она може да дозволи себи да каже најстрашније ствари, може да пробуди другог човека усред ноћи, може да нестане без икакве поруке и сл. Тако да понекад и сами заборављамо на своје потребе и као да их се стидимо кад их се сетимо.

Многи од нас имају навику да се срдачно одазивају на сваки захтев ближњег (наше деце или других чланова породице), чинимо све да никога не увредимо и да свима буде добро. Нажалост, због нечега нам добро не полази за руком. Имајући навику да свима угађамо потпуно заборављамо на своје потребе и пре или касније изгоримо – падамо у стање потпуне физичке или моралне исцрпљености.

Заборавили смо на то да је свако од нас личност. Да бисмо били психички и физички здрави треба да задовољавамо своје личне потребе и да инсистирамо на томе уколико нас други ометају. Ако то не чинимо, алтернатива су болест, депресија и лагано умирање.

Али они који живе поред наркомана знају: очекивати и захтевати поштовање је исто што и причати са зидом. Чак се ни не надамо да ће нас чути и зато једини пут да останемо здрави јесте да се сами побринемо за себе, да престанемо да будемо било чији робови. У овакво ропство падамо кад се одричемо својих људских права на живот и срећу.

Треба да научимо да кажемо „НЕ!“ или „ИЗВИНИ, АЛИ И ЈА ИМАМ СВОЈЕ ПОТРЕБЕ“. Треба да научимо да постављамо јасне границе за наша добра дела у корист другог, да им дамо до знања да постоје и други људи са својим личним потребама, жељама и правима.

Треба да покажемо сину / ћерки свој нови уважавајући однос према сопственој личности. Али не треба да зависимо од његовог / њеног одобравања, треба да наставимо да корачамо путем усавршавања знања о себи и о болести. Прихватајући себе онаквима какви смо, упознавајући своје чулне реакције на свет око себе, с праксом сопственог оздрављења, ми постижемо душевну равнотежу и здрав начин размишљања.

  1. Потрудићу се да учиним све што зависи од мене, као од родитеља који одговара за своје дете.

Родитељска одговорност није једноставна ствар. Сносити одговорност за потпуно неодговорно дете је још теже, а понекад и сасвим немогуће. Врло често људи који живе поред наркомана губе живце и као реакција на понашање болесника сами се понашају се као безумни!

Сви ми који живимо поред наркомана добро знамо за те рецидиве због очајања. У принципу, ми здрави и разборити људи понекад чинимо безумне кораке под утицајем страха или гнева на наркомана. Кад нас он доведе до моралног, физичког или финансијског краха откривамо да нам је све теже да одговарамо за себе.

Емоције врло често односе победу над здравим разумом и ми се претварамо у оваплоћење Самосажаљења, Гнева и Осветољубивости.

Свако може лако да схвати да смо се под снажним притиском таквих осећања понашали неодговорно. За такве рецидиве кажемо: „Била сам ван себе“. Кад због наркомана почиње да се мења наше понашање, то значи да је његова / њена болест захватила и нас.

Невоља је почела од малог – од неодговорног односа према својим обавезама – и претворила се у велики проблем за целу породицу. Чини нам се да су сви чланови породице изгубили здрав разум.

Дакле, наша тежња ка томе да себи и деци повратимо нормалан живот мора бити повезана са осећањем дужности и одговорности. Молим Вас да не мислите како вам сада није до тога. Сада и јесте најпотребније управо разумно, зрело и одмерено деловање.

Наравно, научити дете да сноси одговорност за своје поступке – јесте дуготрајан процес који је тренутно неизводљив имајући у виду стање у којем се он / она тренутно вероватно налазе.

Међутим, прво сами треба да се приберемо, да смиримо нерве, да одбацимо страхове за сутрашњи дан и да се усредсредимо на могућности и наде данашњег дана – у томе се састоји наша родитељска дужност.

Да, сами смо скренули са животног колосека, изгубили смо се, доспели смо у ћорсокак – време је да избијемо на чврсто тло и да се приберемо како бисмо могли да помогнемо болесном детету.

  1. Очекујем од сина / ћерке учешће у животу породице.

Ова тврдња ће вероватно изазвати озлојеђени смех или подсмех оних који живе поред наркомана. Просто је глупо очекивати да наркоман било шта ради у кући. Сваки родитељ ће рећи: „Не могу ни да замислим да он / она може да ради као нормалан човек. Њега / ње ни за шта није брига, хоће само да ужива. Чак и ако обећа нешто, не надам се да ће то урадити“.

Да, нажалост, све то је заиста тачно. Из горког искуства знамо колико је наркоман неодговоран и зато од њега / ње очекујемо само нешто лоше, само још једну у низу душевних рана.

Међутим, овакав став – да се унапред одричемо могућности да наркоман буде одговоран – јесте штетан по нас. Јер, ми и даље одговарамо за послове у кући. Немоћни смо да утичемо на њену / његову пристрасност, и зато смо приморани да подносимо све што је повезано с понашањем наркомана.

Ми можемо и треба да дозволимо да наркоман искуси плодове својих погрешних одлука. Јер ако он чини све да доспе у невољу, а ми одмах чинимо све да до те невоље не дође, ми га на тај начин навикавамо на неодговорност.

Можемо и треба да одредимо границе дозвољеног. На пример, можемо унапред да поставимо услове у вези са крађама, буком, тучама, издрогираним друштвом у кући и многим другим. Ако ништа није договорено и ако нема никаквих захтева, кућа се претвара у бојно поље где у сваком тренутку може доћи до експлозије.

Ако човеку који је навукао на дрогу, његови ближњи дозвољавају да живи са њима то значи да се од њега очекује да се према њима понаша нормално. Кад незахтевни родитељи, који све праштају, постану свесни да њихови лепи покушаји не доносе ништа добро, они постају увредљиви и претерано самосажаљиви.

Кад један човек ради нешто уместо другог, он доприноси да се код другог развије осећање депресије и противљења. „Добронамерник“ и сам пада у зависност – стиче потребу да стално нешто ради уместо другог и тако гура у невољу и самог себе и ближњег. Зато је врло важно да родитељи сачувају макар и слабу наду у то да је наркоман у стању да одговара за себе. Није реално очекивати много, јер то доводи до разочарења. Али очекивати премало и ништа не захтевати практично представља позив човеку да седне другом за врат и доводи до жалосних последица по обе стране.

  1. Потрудићу се да не будем зао и карајући родитељ.

Добро знам да сваком човеку прија разумевање, одобравање и оданост, зато ћу постарати да приметим и похвалим сваки његов / њен покушај да одговара за своје поступке, речи и мисли. Сви смо се ми нашли у овом нашем удружењу зато што се наш ближњи „навукао“ на дрогу, зато што је његов начин живота у супротности са животом других чланова породице. Ужаснули смо се схвативши како су се нагло промениле личне особине сина / ћерке услед употребе дроге. Људи које смо знали као добре, саосећајне и паметне одједном су се претворили у монструме који стално лажу, изругују се свему и краду, а све то зарад жеље да добију оно што их задовољава.

Чини нам се да се цео свет преокренуо наглавачке. Није чудо што смо постали раздражљиви и озлојеђени. Колико бисмо само желели да искоренимо зло које разједа наше вољене! Али нажалост, упиремо на погрешну страну и уместо да искоренимо узрок ми смо се окомили на жртву. Сву снагу мржње према дроги усмеравамо на човека који пати од ове болести. Жалосно је али је чињеница – почевши од нашег ближњег, болест је захватила и нас. У невољу је увучена је цела породица наркомана.

Уколико смо још увек у стау да трезвено размишљамо морамо имати на уму: увређеност и гнев нису најбољи помоћници у потрази за излазом из проблема. Потребна нам је душевна равнотежа како бисмо размишљали и доносили исправне одлуке.

Налазити се у психички јадном стању – значи наносити штету нашем болеснику. Јер, показујући својим животом пример несрећне судбине ми на известан начин као да оправдавамо жељу наркомана да побегне од таквог живота.

Кориснији и здравији приступ наркоману – јесте да користимо могућност да га похвалимо, подстакнемо и  подржимо. Ово је нарочито важно уколико приметимо покушај наркомана да се извуче из погубне мреже и да поново постане нормалан човек. Многи од нас недовољно цене једноставне ствари као што су осмех, лепа реч и нежност.

Тренутно смо толико узнемирени и забринути да се просто плашимо да постанемо дружељубиви. Много пута смо се опекли покушавајући да покажемо љубав тако да смо сада уздржани. Ипак, још увек много тога зависи од нас и од тога да ли ћемо успети да превладамо у себи бол, страхове, увреде и очајање. Свом детету треба да пружимо пример одговорности за сопствени живот и за сопствену срећу, како да постане човек који је у стању да прихвата помоћ од других, као и да је дарује. Зато, ако Ваш позитиван пример доведе до било каквих мањих промена, треба да уложите напор да промените тактику – да престанете да будете прогонитељ и да постанете друг. У принципу, никоме неће сметати ако престанете да будете зли, нестрпљиви и раздражљиви и постанете добри и стрпљиви и ако будете доносили разумне одлуке.

  1. Покушаћу да будем реалан у својим захтевима према болесном/-ј сину / ћерки. Али сам такође свестан да сам дужан да му / јој одредим границе дозвољеног понашања у кући.

Да би наши захтеви према наркоману били реални потребно је да сами уложимо труд. Јер требало би да постанемо дубоко свесни, да је човек који живи са нама болесник с побрканим појмовима и осећањима. Можемо да видимо како он „мења своја лица“ демонстрирајући час јадно и потиштено стање, час непријатељство, притисак, окрутност, а час неприродну друштвеност и причљивост. Све ове нагле промене понашања зависе од његовог биохемијског стања које је директно повезано с дозом дроге у њему. На такав начин живот породице такође почиње да зависи од промене у понашању наркомана.

Како успети у том да будемо реалистични у очекивањима и захтевима? Једноставно треба да сачувамо наду, треба да одредимо границе и правила и да захтевамо њихово поштовање. Иначе ћемо оставити наш дом да у њему завлада хаос повезан са злоупотребом дроге.

Програм „12 корака“ нас позива да признамо своју немоћ у покушајима да управљамо или да исправљамо живот другог човека. Али нас програм надахњује тиме што – ми имамо права и могућности да променимо набоље себе и свој живот.

Термин „тврда љубав“ нас подсећа на то да ми имамо право на лични живот, да имамо сопствене потребе које треба да задовољимо. Имамо право на миран и сигуран кров над главом. Имамо право на мирне ноћи без телефонских позива, без музике и повика, без лупања (списак може бити дугачак). Имамо право да одредимо шта је за нас у понашању ближњег неприхватљиво, и то не би требало да га вређа. Сви имамо право да кажемо „Не!“ сваком неразумном захтеву наркомана. Наша родитељска дужност је да утврдимо границе дозвољеног и да будемо чврсти у том.

Врло често због психолошке потребе да будемо вољени ми постајемо благи повлађивачи и трпимо оно што нам у ствари штети.

Не треба да очекујемо немогуће, али је неопходно да себе поштујемо толико, да забранимо другом да нас пренебрегава, злоупотребљава и држи у ропству. Уколико не повратимо своја права и достојанство, уколико занемарујемо родитељску дужност, и други ће занемаривати наша права док на крају потпуно не изгубимо људско достојанство.

  1. Знам да човек не може бити савршен и зато нећу очекивати идеално добро ни од себе, ни од наркомана. Уложићу напор да часно анализирам своје мане и грешке и трудићу се да постанем бољи.

Многи од нас су се већ поприлично намучили услед људског несавршенства. И како бисмо само желели да се људи понашају као анђели! Али док год нас понашање других људи не повређује лично, ми се трпељиво односимо према њиховим недостацима.

Али постоје и изузетци, обично кад покушавамо да оценимо себе и наше ближње с којима живимо. Понекад смо равнодушни према некој мани код већине људи, али тај недостатак у нама изазива велику озлојеђеност.

Многи родитељи наркомана осећају снажну кривицу и личну неспособност због тога што је њихово дете постало неодговорно и несрећно. Срамота нас је, патимо и питамо се: где смо погрешили? Којим поступком или речју смо задали рану? Родитељима је својствено да преузимају на себе сву тежину ситуације.

Осуђивање и оптуживање самог себе не помаже у овој ствари. Да, наравно, часно признавање своје погрешне оријентације, навика и односа је добра ствар. Али сад, кад се дететов живот налази у опасности треба да постанемо свесни да је повраћај прибраности и личног достојанства – ствар спасења и себе, и детета-наркомана.

Исти приступ практикујемо и према наркоману. Разуме се, он је далеко од савршенства у погледу својих навика и поступака. Немојмо очекивати нереалне ствари. Али треба да будемо пажљиви и да не пропустимо те покушаје наркомана где уложи напор у позитивне промене. У том случају треба да заборавимо на увреде и разочарења доносећи одлуке само о најнасушнијим проблемима тог дана или чак сата, не очекујући савршенство ни од себе, ни од другог члана породице, ни од самог наркомана.

  1. Знам да је већина родитеља (или других чланова породице) склона да спасава децу из невоље у коју су деца сама упала.

Схватам да преузимање одговорности за другог човека том човеку не помаже, већ га, напротив, слаби. Трудићу се да дете на својим плећима носи последице свог понашања и свог погрешног избора.

Кад је наркоман у невољи потпуно је природно да чланови његове породице почињу да предузимају све мере да би га спасили. Циљ људи који воле и јесте да човека заштите од патње и од тешкоћа. Да бисмо несрећника извукли из беде већ смо потрошили много новца. Наравно, у сваком конкретном случају сам човек решава тај свој проблем – како помоћи ближњем у невољи. Али човек треба да научи да анализира своје погрешно понашање, да запажа како су настале и продужују се одређене нездраве међусобне реакције и покушаји корекције једни других и колико свима штети то наше „спасавање“.

Уколико не осети физичку или моралну патњу наркоман не види повод да било шта промени у свом животу. Јер дрога му доноси задовољство и олакшање у животу – зашто онда да бежи од ње?

Кад се повлачимо у страну и кад вршимо такозвано одвајање од проблема, дозвољавамо да се у животу наркомана десе негативне последице његовог понашања. Само то може да га натера да почне тражити пут ка спасењу. Неопходна је његова сопствена жеља.

Нама се чини да ми покушавамо да помогнемо, пошто нас покреће осећање љубави. Желимо да га оснажимо, да га ослободимо од те смртоносне зависности. Нажалост, резултат наше помоћи је супротан: спречавамо дете да развије самосталност и одговорност за своје одлуке, слабимо га.

Наш програм нас подсећа: да бисмо наркоману пружили истинску помоћ треба да му дозволимо да страда. Само га страдање може подстаћи на развој.

  1. Свако треба да носи своје бреме. Уложићу све напоре како бих се одупро својој жељи да будем „у пару“, „у истој игри“ с наркоманом. Кад се упецам на његов мамац редовно следе тешке увреде, а њему то даје повод да бежи још даље од мене.

Многим људима је потребно да на неки начин учествују у животу других људи да би повисили оцену сопственог значаја. На тај начин постајемо зависни од људи из околине, од њихове оцене, и губимо самопоштовање.

По истој шеми се развија однос с наркоманом. Како расте његова зависност од дроге он све чешће почиње да злоупотребљава ближње приморавајући их да чине оно што он сам треба да ради. Обично наркоман престаје да зарађује новац и лепо живи о трошку родбине која ради.

Није чудно то што прави сцене и негодује кад му родбина не да ствари које он жели. Прекорева их да га не воле, да су похлепни, да нису савремени и томе слично. И ми се најчешће предајемо, попуштамо и радимо оно због чега касније жалимо. Можда нас на то наводи стални осећај кривице.

Прилично је тешко одупрети се жељи наркомана да буде завистан од нас. Наше добре намере, наш осећај кривице и жеља да угодимо, помажу наркоману да манипулише нама и да на тај начин још више појача нашу узајамну зависност. А уједно с његовом зависношћу од нас расте и његово незадовољство нама.

То се у први мах не види. Кад радимо нешто за њега рачунамо на то да ће га то усрећити и да ће нам бити захвалан. Међутим, дете због нечега постаје све више непријатељски расположено. Кад редовно радимо нешто уместо њега код наркомана све више расте презрење према самом себи. Почиње да мрзи оне који су у њему изазвали осећај сопствене немоћи.

Дакле, све што ми можемо да му дамо, наркоману иде на штету. Од нас се захтева чврстина, одлучност и способност да кажемо: „Не!“ Треба да научимо да храбро одбијемо да учествујемо у паду наркомана и у његовом непоштовању себе.

  1. Знам да једини човек за којег ја могу да носим одговорност – јесам ја сам/сама.

То није лако, али ћу покушати да учиним све што је у мојој моћи како својим осећањима, поступцима и мислима не бих наносио штету себи и ближњима. У стању сам да савладам тај осећај самосажаљења и увређености.

Има ствари које не можемо да учинимо уместо другог човека, на пример, да дишемо или да се стидимо. У горком животном искуству смо се уверили у то да не можемо да спречимо другог човека да се дрогира или да се толерантно односи према рђавом понашању. Разуме се, постоји мноштво момената кад можемо и кад треба да подржимо ближњег и да му помогнемо. Али чинити уместо човека оно што он сам треба да научи, значи исто што и наносити му штету.

Тренутак одвајања је од животне важности за човека који болује од наркоманије. Учимо да новом односу према проблему: да преместимо средиште пажње с понашања и навика наркомана на своје.

Појавиће се много посла кода нас када се прихватимо себе. Задатак који треба пре свега да решимо јесте да повратимо психичко и морално здравље. У томе нам помаже одвајање.

Прихватили смо своју немоћ у односу на наркоманију и помирили смо се с тим да немамо снаге да променимо другог човека.

Сад све своје снаге усмеравамо на оно што је у нашој моћи – на саме себе. Тжимо томе да постанемо уравнотеженији и да стекнемо нове позитивне особине које су нам толико потребне у околностима у којима се налазимо. Престајемо да се свађамо, да претимо, да држимо придике – да радимо оно што је наводило друге да избегавају општење с нама. Уколико се не избавимо од навике самосажаљења и увредљивости, само штетимо себи и другима. Трудимо се да стекнемо нови однос према наркоману: „Не могу да га променим, побринућу се да побољшам свој живот.“ Овакав став ће бити од користи и мени, и породици, и наркоману.

  1. Мени су потребни људи и ја сам потребна њима.

Свима је јасно да су сваком човеку потребни други људи. Наше место у друштву зависи од деловања других људи, чак и оних које не познајемо: продавачице у пекари, оператера на телефонској централи и возача у саобраћају. У својој породици зависимо од својих ближњих, почевши од расположења па све до способности да преживимо.

Кад стичемо нова знања и способности, кад боље упознамо себе и научимо се превилно односити према наркоману, иако нећемо бити савршени, већ ћемо стећи извесно искуство, већ ћемо напредовати у борби за себе и свој живот, и поделићемо та знања и искуство с људима којима ће они бити неопходни.

Превод: Марина Тодић

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.