Сенка по Jунгу и завист

К. Г. Јунг, оснивач Аналитичке психологије личности, увео је појам „Сенка“ – центар личног несвесног, оно ниже (инфериорније) у нашој личности, то што у себи одричемо, чему не дамо да се развија. Сенка имају сви. Сенка је опасна, ако је одричемо. Тада је пројецирамо на друге, окривљујемо друге, критикујемо их, боримо се с њима.

Када се на неког љутимо или окривљујемо, ми имамо дело са својом Сенком. Наше негативне особине, које у себи одричемо, несвесно приписујемо неком другом.

Уосталом, ми и не завидимо свима, него онима, на кога пројецирамо своје потенцијално „Ја“, којему нисмо дали да се развије. Ми завидимо само онима, чија су достигнућа могли бити нашим достигнућима. Изванредни људи, звезде светског значаја у својим областима нису адресати наше зависти.

Ослобођење од сазависности

Руководство рођацима зависних људи за рад по програму „12 корака“

Редактор Д.В Зверов (по материјалима Е.А. Савине)

Представљамо вам материјал за рад по корацијма, за рођаке људи зависника од психоактивних супстанци. Сваком кораку удељујемо неколико сесија да би их што боље прорадили, отприлике 3 питања по сесији. Група се сабира једном недељно и старамо се да прорадимо свих 12 корака за годину дана. Ко продужава да долази на наше састанке све дубље прониче у смисао корака. Ти задатци могу да буду као помоћ онима који не могу присутствовати састаницима, но хтели би радити по корацима. Могу да буду искориштени као основа за вођење групе по корацима за рођаке, у раду са ментором, у интернет групама или на неки други начин.

Први корак

Признали смо своју немоћ пред зависношћу, признали смо да је наш живот постао неурављив.

Највеће искушење

Највеће искушење у нашем животу – није успех, популарност или власт, него неприхватање себе. Успех, популарност и влат заиста могу да буду велика искушења, али њихова саблазан је често само део једног још већег искушења – неприхватања себе. Када се саглашавамо и верујемо гласовима, када нас називају бескорисним и недостојним људима, успех, популарност и власт се лако прихватају као успешни методи решења проблема. Али истински проблем и замка је ипак у неприхватању себе, онаквим какав си. Не могу престати да се дивим томе, како брзо уступам пред тим искушњем. Када ме окривљују или критикују, одбацују, издају, ја опет говорим себи: „Ето ти, сада је опет јасно да си нико и ништа“. Уместо да критички размотрим све околности или да размислим о својим способностима и способностиама других, ја сам склон да окривљујем себе не само за то што сам урадио, него и за то што сам такакв какав сам. Моја тамна страна ми шапће: „Ја сам бескористан човек…. Ја заслужујем само да ме одгурну од себе, одбаце и забораве“.

А да ли сте ви одрасли?

Понекад читам такве ствари типа: мама ми брани да пређем у други град, да радим то што ја желим, да радим тамо где желим, да се удам, венчам, мама је против тога да родим још једно дете…

Погодите како је могће одраслом човеку нешто запретити? Како? Могуће је дати савет, препоруку, попричати отворено. Али запретити?
Ви онда или нисте довољно одрасли, или је то нека чудна игра садомазохизма – коју ви играте.

Проверите себе, да ли сте довољно одрасли:

Како писати терапеутска писма?

Пракса писања терапеутских писама помаже, када:

• Осећате да имате много неисказаних речи, емоција и бола према неком човеку;
• Не можете да решите проблем у односима с неким човеком, зато што вам се не открива или вас игнорише;
• Потребно вам је решити проблем у односима, али не желите да увлачите друге људе

Како писати терапеутска писма: инструкција
1. Купите посебну свеску А4 формата.
2. Напишите писмо максимално искрено, немојте да филтрирате ништа, немојте се ограничавати литералним језиком.
3. За време писања немојте се враћати на већ написано, немојте редактирати.
4. Пожељно је да рукопис буде читљив.
5. После завршавања свог писма можете почети писати одговор од лица другог човека.
6. Водите преписку док се не разреше сви конфликти у односима.
7. Када је исписано све што сте имали рећи, писма се могу спалити.

Зашто се муж љути на примедбе

Ситуација са којом се сусрећу неке жене. Муж из неког разлога сматра да, ако се жена са њим не слаже или се са њим препире пред другима, она то ради злонамерно – покушава да га направи будалом.

А да жена просто говори своје мишљење, на које она има право, таквим мушкарцима нје ни на крај памети. Они се из неког разлога љуте и вређају.

И уопште, бива да мушкарцу кажеш једну реч – а он сав ускипти и готов је да сматра жену исчадијем ада, ништа мање. Због чега је то тако?

Одговарам. Сва је ствар у његовој норми статуса и норми чврстине. Молим вас да се не плашите тих израза, све ћу да објасним.