Интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем – трећи део

Први део интервјуа овде.

Филип Стојковић

Настављамо интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем.  

Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“ – Са овом вашом реченицом ја се не бих сложио. За себе могу рећи, да се понекад плашим да не изгубим веру или да не постане млака. Поред тога се често може чути о људима који су изгубили веру. Ја мислим да веру треба пажљиво чувати и неговати, између осталог и бирајући са ким ћу се консултовати. Осим тога, ако знамо да сваки човек делује подсвесно. Откуд гаранција да психолог неће подсвесно или чак свесно да мења наш поглед на свет и да нам намеће своја уверења? То је донекле и посао психолога – да мењају поглед на ствари (свет). Понекад је током рада и потребна ревизија односа са Богом.
Одговор: Рекао сам да дар који нам је дат и који смо прихватили не можемо изгубити негде успут, јер губљење подразумева и неодговоран став према нечему што имамо. Већ је питање хоћемо ли тај дар одбацити, а то подразумева одговорност за своју веру. Тако се враћам на Ваш коментар да веру треба неговати што је сасвим тачно. Вера је животно опредељење или пут, начин живота. Као и на сваком путу важно је бити одговоран за себе. Свакако да одговорност подразумева и кога ћемо изабрати за саветовање или психотерапију.

“Атак на страх”- психолошка техника

Техника се састоји у домаћем задатку којег је смисао у том, да се чини управо оно што обично изазива страх или психолошке тешкоће код клијента. Аутор те технике је А. Еллис, којег често називају терапеутом који је излечио самог себе. Ево шта он пише по поводу кориштења те технике: „Одувек су ме занимале жене, но постојано сам налазио оправдања само да са њима не заподенем разговор, веома сам се бојао да ће ме одбити. Пошто сам живео у близини Њу-Јоршког ботаничког врта, одлучио сам да се у парку вежбам савлађавању свог страха и стида.

Зашто људи ћуте и трпе?

Ових дана су ме питали: «Због чега љиди ћуте и трпе? Шта их побуђује на то да сакривају своје мишљење?
Није било тешко одговорити.
Људи ћуте зато што се боје да још више не погоршају ситуацију (на пример, да не увреде неког или да после тога сасвим прекину односе). То је јасно ко дан.
Тако, хајде да видимо одакле тај страх и шта са њим можемо да урадимо.

Извор

Људи се боје да разматрају ситуацију зато што очекују погоршање. Да, можда је сада све лоше, но ако отворимо уста и покушамо да дискутујемо, настаће скандал и биће само још горе (често тако и бива – када је последњи аргумент насиље, посебно физичко).
Зато ћутање изгледа не тако лоша стратегија. Мислиш, ако прећутим, човек ће једног дана да схвати и промени мишљење и односи ће се уредити.

Натавак интервјуа са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем.

Први део: Интервју са Филипом Стојковићем

Филип Стојковић

Ви пишете: „Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично„ – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели.