Интервју са Филипом Стојковићем

Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“
Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део.

Филип је одлучио да првих 3 читаоца блога Познај себе који му се јаве, части са по једном бесплатном консултацијом. Искористите могуност. Још можете да оставите ваша питања у коментарима.

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима.

Како бисте хришћанима који се нису сусретали са психотерапијом приближили тај појам, који је циљ психотерапије?

Људи функционишу на свесном и на несвесном нивоу, с тим што је несвесни део преко 90%. За однос блискости потребно је целокупно биће човека, не само сегменти, што значи да 10% свесног није све што имамо да понудимо једни другима. Психотерапија се бави питањем: како оних 90% утиче на ових 10%. Психотерапија је рад на себи, на истраживању својих потенцијала, капацитета. Како су људи икона Божија, ти потенцијали нису само усмерени на пролазне сегменте живота, већ на оне вечне. За хришћане је од посебног значаја заједница, јер је она место где могу имати директан и непосредан однос са Богом. Капацитет за љубав, блискост и заједницу су основна проблематика којом се психотерапија бави. Циљ психотерапије је да човек упозна сваки сегмент своје личности, свесни и несвесни, како би дошло до општег преображаја на свим нивоима. Зато су психотерапија и саветовање на истом путу као и теологија. Многи савремени правци психотерапије у својој основи имају хришћанско учење и у креирању тих праваца учествовали су ревносни хришћани и свештеници, такав је случај са Трансакционом анализом, О.Л.И. методом, РЕБТ-ом, и многим другим правцима.

Како се психотерапија одвија?

Процес је најсличнији исповести. На исповести доста тога зависи од дара, харизме, знања и умећа свештеника да помогне свом парохијану да своје грешке исправи, с друге стране одговорност је верника да своје грешке исправи. Слично је и на психотерапији. Она се бави узроцима грешака. Ако нешто не успевамо да урадимо и након више покушаја, а сматрамо да смо ми за то одговорни, онда треба видети шта је узрок том неуспеху. Шта је то што радим због чега упорно промашујем циљ? основно је питање којим се на психотерапији бавимо. Не бавимо се списком грехова, тј. промашаја ка циљу, већ одредимо један циљ и гледамо шта нас то омета да тај циљ постигнемо. Зашто упорно бирам партнере за које ће се испоставити да ми не одговарају, који је то мој део одговорности да би ми брак био бољи, зашто мрзим свекрву и не могу да престанем да осећам мржњу иако то јако желим? Зашто грешим и понављам исте грешке иако то не желим? То су само нека питања на која треба дати себи одговор. Психотерапеут хришћанин је помоћ свештенику на путу преображаја верника.

Који су најчешћи проблеми са којима људи долазе на психотерапију?

Проблеми су разноврсни. Љубавни односи, проблеми са децом, проблеми на послу, анксиозност, брига, страхови. Често људи не умеју да се опусте и да буду срећни и када нема конкретних проблема. Такође осећања су врло велика непознаница људима и не знају шта са њима да раде. С друге стране не јављају се увек људи са проблемима, некада просто желе да боље упознају себе, отркрију своје потенцијале и капацитете.

Да ли имате искуства у раду са верујућим људима и да ли постоје разлике у проблемима верујућих и оних који се тако не изјашњавају?

Да. Радим са верујућим људима. А проблеми са којима долазе су истоветни свим људима. Ту нема неке велике разлике. Али могу приметити да ипак, верујуће често муче осећања кривице, мање вредности, самопрекора и слично. Осећање ништавности због греха је врло често, а цитирао бих Св. старца Порфирија Кавсокаливита који каже ,,Једно је меланхолија, а друго покајање“.

Имају ли хришћани предрасуде о психотерапији?

Људи о стварима које су им непознате најчешће имају предрасуде. Предрасуде су ту због страха да ће нам то нешто што не познајемо учинити нешто лоше. Страх сам по себи није тако лош, јер нас донекле заиста и штити од опасности, али предрасуде су ставови који су изграђени на незнању па самим тим нису добри. Најчешћа је предрасуда да на терапију иду лудаци, да су то људи којима требају лекови, да са њима нешто није у реду и сл. Ситуација је супротна, на психотерапији су најређи људи који имају озбиљне психичке проблеме и којима је неопходна терапија лековима. На психотерапију долазе људи који схватају да су одговорни за себе и свој живот, па зато и желе да раде на себи не би ли били квалитетнији како за себе, тако и за људе које воле.
Што се тиче хришћана, не могу генерализовати. Поменуо бих Русију у овом контексту. Тамошњи психолози, психијатри и психотерапеути који су црквени људи, разумели су потребу људи, као и важност таквог сегмента црквеног деловања, па су са том жељом и кренули да куцају на различита црквена врата. Нека су им била затворена управо због предрасуда. Временом, предрасуде су се рушиле, па данас у многим храмовима у Русији може се добити упутство или препорука за неког терапеута, а многи свештеници су такође и психотерапеути. У Грчкој је ситуација слична.
Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично. Верују да им је свештеник и исповест сасвим довољна. Донекле се и слажен са њима, јер психотерапија и јесте настала из исповести. Али успешност рада верника и свештеника у току исповести у многоме зависи од капацитета, знања и едукованости свештеника да својим парохијанима помогне да своје проблеме реше. У овом тренутку, наша Црква нема довољно адекватно обучених свештеника.

Контакти Филипа Стојковића:

mail: put.ka.autenticnosti@gmail.com

mob. 0638047103

Натавак интервјуа са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем. 

Advertisements

2 thoughts on “Интервју са Филипом Стојковићем

  1. Повратни пинг: Prvi deo intervjua dat autoru bloga Познај себе o bliskosti psihoterapije i hrišćanstva – Upoznaj sebe

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s