Интервју са Филипом Стојковићем

Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“. 
Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део.

Филип је одлучио да првих 3 читаоца блога Познај себе који му се јаве, части са по једном бесплатном консултацијом. Искористите могуност. Још можете да оставите ваша питања у коментарима.

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима.

Мамини синови

„ОСТАВИЋЕ ЧОВЕК ОЦА СВОЈЕГА И МАТЕР СВОЈУ…“

(Глава из књиге Аномалије родитељске љубави – Игуман Евменије) 

Случајеви емоционалне и психолошке незрелости код одраслих мушкараца, њихове неспремности да ступе у брак, данас нису реткост. Може се са сигурношћу тврдити да њихов број расте. То је повезано са сложеним механизмима породичног живота, на пример, са одсуством браће и сестара, претераном брижношћу мајки, безначајношћу очева и њиховим другоразредним положајем у породици (или њиховим психолошким уклањањем из активног породичног живота), јачањем појава матријархата у нашој култури, феминизацијом просвете.

Сепарација мушкарца од матере

Један читалац ми је задао питање: „а како схватити, да ли се мушкарац сепарисао од матере или не?“ Одговарам. Ствар је у том да, ако је код мушкарца произашла сепарација, он престаје да у жени види матер, он је снисходљив према мајци у њеним пројавама хистерије и спокојно може да контејнита њене и своје емоције. Он сам при том постаје мање истеричан и мање подложан да се афективно зарази. Његов живот у породици постаје квалитетнији.