Освестити и исцелити потиснута осећања. Да ли је то могуће?

Потискивали смо своја осећања, почев од раног детињства па надаље. Многи од нас. Потискивање је један од незрелих, примитивних механизама одбране личности од осећања која су јака, дубока, значајана, али нису добро обрађена, јер нам у моменту настанка тих осећања нису у довољној мери развијене способности за обраду осећања, а нема неког другог (родитеља, васпитача, старијег пријатеља, стручног лица) који би нам помогли да препознамо осећања, затим потребе иза осећања, а онда и начин задовољавања баш тих потреба које и стоје иза јаких осећања. Али, осећања не могу тек тако да нестану, као ни незадовољене потребе, можемо их потискивати, гурати у несвесно, али уз њих везујемо и велику количину психичке енергије. Највећи проблем је што смо осећања склонили у несвесно, али она ће, као када лопту гурнемо испод воде, имати тенденцију да се испоље, најчешће у неком тренутку који је само окидач, који ће нас само подсетити на неки догађај који се давно десио, изазвао осећања и потребе које нису препознате, обрађене и задовољене у прошлости.

И онда ће букнути сав тај наш јад, у јачем и/или другачијем облику, а према особама које нису заслужили та осећања, а то је већ и померање или одигравање или пројекција – још неки од незрелих психичких механизама… И исход неће бити добар, јер тако не препознајемо садашњост, већ одигравамо прошлост. Примери могу бити разне ситуације у нашим животима. Рецимо, све оне ситуације које тешко или уопште не толеришете, које вас посебно иритирају, па их или избегавате или прејако и неадекватно реагујете у њима – могу бити путокази ка себи. Пример – не могу да поднесем ситуацију када је дете болесно, падам у очај, тешку узнемиреност, немам снаге да адекватно помогнем, преплављује ме страх, не могу да поднесем ту ситуацију без помоћи других, јачих људи… иако је у питању само, рецимо, респираторна инфекција, која ће се лепо излечити после неколико дана… Шта ме толико плаши, блокира, преплављује – па, потиснута осећања бола, очаја, немоћи, страха из давне трауматичне ситуације, када се дешавало да је дете које сам волела било заиста тешко и озбиљно болесно. Тада сам била дете, преплављена страхом, болом, тугом, имала сам потребу да ме старији, родитељ, васпитач, бака, дека, лекар, било ко, смири, објасни, утеши… али, није, из разних разлога… Можда је њихов бол, страх, очај био још већи. Како то објаснити детету у нама… Али, уђимо, за тренутак у улогу те одрасле особе на коју смо толико дуго, тешко и болно кивни. Осетимо њен бол, тежак, огроман, па нађимо снаге да сада, као одрасли, ми будемо добар родитељ том љутом, уплашеном и тужном детету у себи. Шта бисте му рекли? Како би га утешили? Можете ли? Укипили сте се? Плачете? Схватате коначно те блиске одрасле? Опраштате ли сада? Смирујете ли себе и дете у себи…?

Освешћивањем потиснутих осећања, схватањем шта нам та осећања говоре, које су наше потребе иза баш тих осећања, а онда задовољавањем те потребе, овде и сада, ма шта да се десило – настаје, коначно мир у души.

Јер, добили смо, макар и са кашњењем, предугим, нешто што нам је преко било потребно, одавно… Раумевање, прихватање, саосећање, опраштање, љубав и сигурност.

Освешћивањем потиснутих осећања, препознавањем потреба иза тих осећања, коначно преузимамо одговорност за себе и свој живот.
А, онда и за друге, са већом снагом и зрелошћу.

Ипак, центар свог живота смо ми сами, неће га живети нико други уместо нас.
И зато, радом на себи, бављењем својим најдубљим осећањима, потребама, заправо радимо најосновније – ослобађамо себе аутентичне, слободне и здраве.

Др. Биљана Петровић

Наравно, тај пут је прилично дуг… Дуг је и болан, веома. Сетити се неког свог давног бола, ући у њега, доживети га сада и овде – иако звучи застрашујуће, иако јесте болно, сада је лакше, јер сада смо одрасли. То значи да ћемо плакати и јецати као то повређено дете у нама. Али сада смо јачи, као одрасли, а онда и способни да препознамо и осећања и потребе, како своје, тако и осећања и потребе и наших одраслих који се нису најбоље снашли и помогли нам када је требало, давно. Сада имамо више зрелости, снаге и мудрости да разумемо бол, да га осетимо, раумемо себе и друге, а онда и да се утешимо, прво тешећи баш то уплашено и уплакано дете у нама, а потом или истовремено и искрено разумевајући и друге, старије и опраштајући. Опраштајући искрено и потпуно – ослобађамо се за живот по мери наших искрених потреба.

Пут ка себи самом, ка самоспознаји није лак.
Али је вредан. Као што смо и ми вредни, свако од нас. Сваки људски живот.
Драгоцен, да би га провели у искривљеним сликама.

Др. Биљана Петровић
Лајф коуч ОЛИ метода у едукацији

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.