Вештине комуникације са адолесцентима

Одрастање је помирење са животом, толеранција на живот, на егзистенцију. (Небојша Јовановић)

Kомуникација са адолесцентима је увек изазов свима, и родитељима и стараоцима и људима који се професионално баве младима. Иако године живота доносе сазревање и мудрост, младост носи у себи клицу стваралаштва, бунт који је понекад неопходан у стварању нових вредности. Kако наћи прави начин да помогнемо младим људима у процесу одрастања?

Док је млад, свако верује да је свет почео да постоји тек кад се он родио и да све, заправо, постоји само њега ради. (Гете)

Велика је то вештина умети разговарати са човеком. (Владета Јеротић)

Kомуникација, као реч, потиче од латинског глагола communicare, што значи саопштити, учинити нешто заједничким.
Kомуникација чини основу људских односа и утиче на све сто нам се дешава у животу. Kомуницирамо непрестано, чак и када не комуницирамо вербално. Саопштавамо непрекидно, од пренаталног доба, па до краја зивота, не само речима, вербално, већ много више оним што мислимо, осећамо и показујемо ставовима, држањем тела, мимиком, гестикулацијом, погледом и на други начин, невербално.
Kомуникација је процес преношења поруке од пошиљаоца, са добрим кодирањем, преко канала комуникације, до примаоца, који поруку слуша и декодира. Она је увек двосмеран и динамичан процес.

Успех комуникације се налази у добијеном одговору

Успешност комуникације зависи од свих учесника у комуникацији, отворености канала комуникације, разних баријера на свим нивоима, начина слушања. Kонфликти су чести и сви знамо колико нам проблема доносе у свакодневном животу.
Шта би смо могли као родитељи, стараоци, пријатељи, лекари и остали одрасли да покушамо да променимо у нашој комуникацији са адолесцентом, како би конфликти били мањи, а комуникација успешнија?

Активно слушање

Активно слушање је одличан метод да нашу комукацију са младом особом, адолесцентом, учинимо бољом. Kолико се уопште чујемо у свакодневној комуникацији? Најчешће врло,врло мало… Научна истраживања су показала да се најчешће не слушамо, као и да метод активног слушања помаже да се међусобно не само чујемо, већ и да саосећамо, разумемо, прихватамо особу и онда када нам се мишљења и ставови разликују.
Да би смо активно слушали морамо уклонити баријере које настају услед непознавања себе, као и адолесцента. Изгледа као дуг и напоран рад? Можда и није, јер и мала лична позитивна промена доноси велику позитивну промену и у нама и око нас. Да би смо активно слушали, потребно је да имамо, пре свега, искрену жељу да нешто променимо на боље. Онда ћемо имати вољу, стрпљење и иницијативу! Ако све радимо на исти наичин на који смо навикли, и резултати ће бити онакви какве смо и добијали.
Адолесцере је латинска рец и значи младост. Адолесценција је појам који обележава првенствено психолошка дешавања у периоду одрастања између детињства и зрелости. Пубертет је појам који обележава телесне промене у том добу.

Одрастање није лако!

Процес развоја детета има свој ток, од пренаталног доба. Према психоаналитичкој развојној теорији он пролази кроз различите развојне фазе (орална,анална, фалусна фаза развоја) и, ако је развој био добар, дете формира базични идентитет и базичну сигурност, основе свог карактера, око пете године. Ондаа улази у фазу латенце (нагони мирују, социјализује се) све до фазе пуберетета, адолесценције, око 10 -12 године.
Тада долази до наглог раста и развоја организма у целини, формирања секундарних полних карактеристика, буђења нагона, сексуалног пре свега, равоја мишљења, емоционалног сазревања.Све промене су интензивне, брзе, а млада особа јос увек слаба да лако издржи притисак који осећа. Руши се идеализована слика о родитељима, дете их види, по први пут као обичне људе, са тазним манама. Та спознаја је болна, најболнија самом адолесценту, јер је емоцинално везан за родитеље, али је у тражењу сопственог Ја (идентитета), и растрзан је опречним емоцијама према родитељима и ауторитетима. Развија се бунт, интензиван, са различитим манифестацијама. Дете је бунтовно,управо зато што је везано за родитеље,а пред задатком да одрасте!
Промене понашања не иду у неком контуинуитету, већ се смењују мирни периоди са бурним, дакле промене су скоковите. Ако је претходни развој прошао добро, онда су велике шансе да ће и период адолесценције протицати без већих проблема.
Уколико се дете није претходно развијало добро, онда ће доци до фиксације на одређене фазе развоја, па ће то бити уграђено у црте карактера, лицности, а понекад и у психопатолошке процесе.
Уколико се у периоду одрастања детету дешавају трауматични догађаји, стресови, пролонгираног трајања посебно, може доћи до регресије, враћања на неку од претходних фаза развоја и понашања непримереног узрасту. Адолесценти се тада понашају као бебе или много млађа деца.
Уколико је дете доживело, пре свега, угодност добре симбиозе са мајком, утолико це бити лакше и да се касније сепарира, одвоји и сазрева до индивидуе, аутентичне лицности, способне за љубав и рад и уклапање у свет одраслих.
Фаза адолеценције је фаза велике осетљивости детета, младе особе и тада је улога родитеља изузетно значајна. Добра комункација са адолесцентима је веома важна како за адолесцента, тако и за добру атмосферу у породици.
Иако је то доба одвајања, адолесцент осцилира између сигурности детињства и неизвесности одрастања. Треба му помоћи да одрасте! То, наравно, није увек лако!
Ипак, активно слушање нам даје могућност да се боље разумемо, чујемо, прихватимо. Највећи број адолесцената, по једном истраживању, мисли на их нико није разумео, још мање чуо! Одрасли углавном критикују, “држе предавања”, намећу своје ставове и мишљења… и нису спремни да слушају и покушају да разумеју њихова доживљавања, слику света, живота… То код адолесцената подстиче бунт, осећај да га одрасли не разумеју, не поштују његово мишљење , да му се ствари намећу. Можда начин размишљања и није најзрелији, можда је наиван, “пубертетски”, детињаст, поводљив за мишљењима вршњака… Али га критика и омаловажавање или игнорисање неће променити. Треба му помоћи да сам дође до комплекснијег начина размишљања, до зрелијих ставова, а не сервирати му их као готове “рецепте за живот” против којих ће се он, наравно, бунити.
Сократ је развио једну вештину подучавања коју је назвао Мајаутика-бабичка вештина, “вештина порађања знања”. Њена основа је у томе да се ученику постављају питања која ће га водити ка томе да сам што јасније изрази оно што мисли, да објасни оно што је нејасно у његовом излагању, да доврши нејасну или недовршену мисао. Практиковањем мајаутике учитељ пажљиво, активно слуша, примећује нејасноће, нелогичности, недостатке у мишљењу ученика, потом поставља питања и тражи одговоре. Одговарајући на питања учитеља ученик крустлише своје мисли, тражи одговоре на нејасноће, недостатке, нелогичности… и тако порађа знање које је већ у њему. Да бисмо помогли адолесцентима да науче да зрелије мисле потребно је имамо стрпљење у асистирању у њиховом порађању сопственог знања. Активно слушање је, зато, битна вештина којом треба да овлада сваки васпитач.

Kако активно слушати?

Па, прво, мање причајмо, више слушајмо. Да бисмо нешто рекли, потребно је да прво добро разумемо шта то адолесцент хоће да каже, које су његове дилеме, да ли у ономе што каже има неких нелогичности, нејасноћа… Не можемо пажљиво слушати успут, са пола пажње. Уклонимо баријере (телефоне, компјутере, сопствене друге мисли, предрасуде, нестрпљење, љутњу, бес, кривицу…). То је лако рећи, али није лако извести. Потребно је време и стрпљење. Међутим, треба имати на уму да, ако васпитач нема стрпљења и времена за активно слушање адолесцента и разговор са њим, то време и енергију ће касније морти да потроши на решавање проблема, сукобе са адолесцентом, свађу због непослушности и непоштовања ауторитета.

  • Фокусирајмо се на садржај приче.
  • Опажајмо и све невербалне детаље у комукацији.
  • Питајмо, парафразирајмо, проверимо да ли смо добро разумели.
  • Имајмо емпатије, саосећања, ма шта да чујемо. Не судимо, већ разјашњавамо.
  • Покажимо невербално да слушамо, саосећамо, разумемо, прихватамо.
  • Прихватимо нашег адолесцента, безусловно.

Волети другог човека значи и разумети га, а свакако и опраштати му. Није, додуше, лако волети човека какав јесте, али само ако смо у стању да га не само прихватимо, већ да га и заволимо управо онакав какав јесте, подстаћи ћемо га да постане управо онакав какав може да буде. (Владета Јеротић)

Активно слушање је двосмеран процес, као и свака комуникација.

 Саосећањем, разумевањем, прихватањем младе особе, иако се не слажемо са неким њеним понашањем или ставом, отварамо могућност да нешто и променимо и у себи и у младој особи. Ми морамо постављати границе у васпитању, као родитељи, адолесценти их морају померати…, али се у том процесу можемо уважавати и разумети.
Покушајмо да, кроз активно слушање, осетимо, чујемо, разумемо шта дете осећа. Шта није речено? Kоје се осећање крије у томе што није речено? Kоја се потреба детата крије иза осећања? Управо је то кључ у насој комуникацији. То осећање и ту неитречену потребу родитељ би трабало да открије и задовољи. Најчешће су то потребе за уважавањем, прихватањем, развојем, освајањем слободе…, мада често без прихватања одговорности за слободу која се тражи.

Није увек лако…

Али, ако не покушавамо, шта ће бити? Где ће наше дете налазити саосећање, разумевање, подршку, прихватање? Kо ће му задовољити потребе које,ми као родитељи морамо? Шта ће бити ако адолесценту нису задовољене основне потребе за сигурношћу, љубављу, прихватањем, самопоштовањем, па тек онда за интелектуалном и духовном надградњом?
Током одрастања, адолесцент треба да пронађе свој идентитет, све оне таленте, вештине и особине које га чине јединственим, а истовремено и да се идентификује са родитељем истог пола. Да ли смо баш били идеални као одрасли, да ли смо сада идеални, какву могућност за идентификацију пружамо младој особи? Да ли имамо добро развијене базичне способности за љубав и рад, па можемо послужити деци као пример како обрађивати емоције и носити се са животом?
Можемо ли радом на себи и у својој породици пружити више адолесценту? Свакако да можемо, ма како се развој детета до сада одвијао. Наравно, под условом да смо спремни на искрену, дубоку, емпатичну комуникацију са адолесцентом, али и са собом. Можемо се мењати заједно са младом особом која одраста. Променом на себи, постајући зрелији и способнији за љубав и рад, помоћи ћемо највише адолесцентима, младим особама које тек треба да развију своје способности пролазећи кроз буру емоција и вртлоге мисли.
Активно слушање подразумева да помно слушамо, са дубоким саосећањем, да разумемо и садржај разговора, као и изречена и неизречена осећања, да питамо, парафразирамо, да будемо огледало нашем саговорнику, као и да га безусловно прихатамо као личност.

Др. Биљана Петровић

Активно слушање има исцељујући ефекат на нашег адолесцента. Помаже му многоструко. Помаже му да препозна, кроз наше слушање и огледање, своја осећања. Препознавање и прихватање сопствених осећања је већ корак напред ка одрастању, сазревању.
Одрасла особа, родитељ, стараоц, васпитач, професор, лекар или већ било ко одговоран за развој младих људи, треба да ради на себи, да научи да добро да обрађује сопствене емоције, да препознаје ирационална уверења и да их замењује рационалним, јер не можете никога научити нечему што ни сами не знате. Одрастање значи и прихватање одговорности за сопствени раст и развој, као и прихватање одговорности за раст и развој наше деце.

Др. Биљана Петровић
Лајф коуч ОЛИ метода у едукацији

Advertisements

1 thought on “Вештине комуникације са адолесцентима

  1. Повратни пинг: Вештине комуникације са адолесцентима | biljanapetrovic576 Photos

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.