Освестити и исцелити потиснута осећања. Да ли је то могуће?

Потискивали смо своја осећања, почев од раног детињства па надаље. Многи од нас. Потискивање је један од незрелих, примитивних механизама одбране личности од осећања која су јака, дубока, значајана, али нису добро обрађена, јер нам у моменту настанка тих осећања нису у довољној мери развијене способности за обраду осећања, а нема неког другог (родитеља, васпитача, старијег пријатеља, стручног лица) који би нам помогли да препознамо осећања, затим потребе иза осећања, а онда и начин задовољавања баш тих потреба које и стоје иза јаких осећања. Али, осећања не могу тек тако да нестану, као ни незадовољене потребе, можемо их потискивати, гурати у несвесно, али уз њих везујемо и велику количину психичке енергије. Највећи проблем је што смо осећања склонили у несвесно, али она ће, као када лопту гурнемо испод воде, имати тенденцију да се испоље, најчешће у неком тренутку који је само окидач, који ће нас само подсетити на неки догађај који се давно десио, изазвао осећања и потребе које нису препознате, обрађене и задовољене у прошлости.

Како исправно замолити за опроштај, да би нам било опроштено?

Чланак за оне који осећају кривицу, који моле за опроштај (просе опроштај), но не добијају га. Постоји неколико развојних стања у том поступку. Тачније, неколико саставних делова.

Прво: Треба усмено затражити опроштај. И ту почиње оно најзанимљивије. Молимо за опроштај тако да не само да нам не опраштају, него се још више увреде. Чињеница је да је човек устројен тако да чим осети кривицу одмах жели да умањи њену јачину, да се „растерети“, да подели ту кривицу с неким, у најбољем случају са оним према коме осећа кривицу. И прво, што се обично дешава – посредно оптужујемо оног коме смо скривили: „Опрости… Но ти си сам све то и учинио: Опрости… Но сам си за све крив…“ – то није молба за опроштај, него осуђивање, које вама самима помаже да „себе растеретите кривице“.

Вештине комуникације са адолесцентима

Одрастање је помирење са животом, толеранција на живот, на егзистенцију. (Небојша Јовановић)

Kомуникација са адолесцентима је увек изазов свима, и родитељима и стараоцима и људима који се професионално баве младима. Иако године живота доносе сазревање и мудрост, младост носи у себи клицу стваралаштва, бунт који је понекад неопходан у стварању нових вредности. Kако наћи прави начин да помогнемо младим људима у процесу одрастања?

Док је млад, свако верује да је свет почео да постоји тек кад се он родио и да све, заправо, постоји само њега ради. (Гете)

Велика је то вештина умети разговарати са човеком. (Владета Јеротић)

Kомуникација, као реч, потиче од латинског глагола communicare, што значи саопштити, учинити нешто заједничким.