Стокхолмски синдром у породици

Стокхолмски синдром се примећује код људи који су били таоци, киднаповани или су били жртве насиља. Пројављује се у том, што се жртве прожимају саосећањем и разумевањем према сопственом насилнику. У историји је фиксирано неколико епизода, када су таоци стајали у заштиту преступника, код којих су се налазили у заробљеништву. Управо тај феномен, када уместо агресије и мржње, жртве почињу да осећају пријатељска осећања према својим насилницима, називају стокхолмски синдром.

Но дани феномен се не среће само у криминалним извештајима. Често се унутар породичних односа развија дани синдром. Ако се један од партнера изругује, подсмева, вређа другог, неретко у таквим случајевима можемо да приметимо стокхолмски синдром. Партнер, мада и страда од изругивања од стране вољеног човека, но толико је на то навикао, да почиње да га оправдава, да разумева узроке његовог понашања итд.

Слично се може видети у породицама алкохоличара, где муж туче жену, а она га на различите начине оправдава пред другим људима. „Он је добар… Он је здрав… Он је просто сувише нервозан…“ . Често жртва налази у себи узроке лошег понашања партнера. Није партнер крив за учињени поступак, него жртва у себи види узроке: она се некако неправилно понаша, због чега је муче.

Како објаснити дани феномен, који у очима психички здравог човека који је навикао на уважаваући однос према себи, може  да изгледа као болест. Може се рећи, да ће дуго пребивање у контакту с насилником убрзо довести до психичког растројства.

Породични стокхолмсли синдром се пројављује у том што жртва не само да штити свог тиранина, него потом почиње да тугује због њега, ако се случајно односи прекину. Како се може објаснити дани фенмен? То се објашњава заштитним механизмом, који се укључује код сваког човек: ако не можеш побећи, избавити се, удаљити се од оног што ти причињава бол, онда се придружи, смири се, заволи своје стање. Реч иде о односима жртве и тиранина, када дуго времена контактирају једно с другим. Неки парови се одмах распадају, чим један од партнера себи дозволи изругивачке поступке у односу на другог. У таквом случају происходи здрава реакција: бију те – бежи. Човек одлази од оног шта му причињава дискомфорт, ако разговори и договори не помажу.

Сасвим по-другому се развија ситуација, када жртва не одлази од тиранина. Односи се продужују. Наравно, овде такође бивају разговори, спорови и свађе на тему, ко кога вређа и то да са тим нешто треба радити. Ипак на том се све и завршава. Људи су поразговарали. Но пролази време, и тиранин опет врши неко насиље над својом жртвом, која опет осећа бол и страдање. Изругивања је не муче толико, да би се одрекла од контакта с тим човеком, што доводи до изналажења нових начина да се са њим саживи.

Ако човек одмах не одлази од свог насилника (нема такве могућности), не прекида са њим контакт и односе, психа почиње да тражи нове начине како да се избави од проблема. Ниси успео да напустиш стресну ситуацију, значи, научи се да у њој живиш и да се здружиш с оним ко ти причињава бол. Жртва ускоро почиње да појашњава узроке понашања свог тиранина. Она се занима њиме, прожима се саосећањем, стара се да га схвати. У том случају чак и најирационалније постаје рационално. Човек са стране не може да схвати зашто жртва не напушта ту атмосферу, у којој страда. Но сама жртва је већ прожета разумевањем према свом тиранину, зато се стара да га спасе, оправда, помогне итд.

Управо такве покушаје су чинили људи, када су излазили из заробљеништва. Они су оправдавали понашање њихових отмичара, код којих су били таоци. Ако су на почетку ситуације таоци били узрујани и агресивни у одосу према својим насилницима, касније се њихова психика престројила, да би преживела у стресној ситуацији. Потребно је видети рационално чак и у најирационалнијем, да би психички преживео сва та емоционанлна изживљавања.

психолог Јулија Купрејкина

Неретко се супрузи растају. Или тиранину досади његова жртва, или жртву неко „извуче“ из односа. У том случају жртви често недостаје тиран и тугује због њега. Мислиш, хајде сад, радуј се слободи, јарким бојама живота, осети већ једном самоуважење и љубав. Но жртва се од тога ограђује, пошто поред тога што разуме разлога понашања свог тиранина, још жели да га исправи, спаси, промени. То још више везује жртву са својим тиранином, што и јесте психолошки проблем нездравог привикавања на стресну ситуацију, која је била присутна у односима и самостално се изборити с проблемима је практички немогуће.

https://www.b17.ru/article/75580/

© Познај себе