Несамодовољни људи!

Погледајте на ту слику. Она репродукује популарну идеју, пониклу из идеологије индивидуализма: човек у борби „сам против свих“ може да победи. Главно је – веруј у себе, у свој успех и своје циљеве – и успећеш. Но је гледам у ту слику и размишљам, шта ако ствари код главног хероја заиста стоје тако, како је нацртано – он не само да неће достићи циљ, он неће ништа ни покушати да уради. Можда ће много да размишља о циљу – но с места се неће померити. А ако се ипак и помери – неће далеко стићи.

Зашто? Зато што идеја, да је наша личност нешто изолирано од целог света и да може функционисати чак и против целог света, није истинита, мада је та мисао веома саблажњива.

Веома волим песму Киплинга „Ако“. Заиста је чудесна – декларација храбрости човека пред лицем изазова, које му живот баца у лице.

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;

Моћне речи. Но тамо постоји један моменат, који сву ту храброст чини нереалном. То су заправо први стихови песме.

Ако можеш
да сачуваш присебну главу,
када сви око тебе губе своју, 
и окривљују те за то,

Ако можеш да верујеш себи,
када сви у тебе сумњају

и сам придодајеш њиховим сумњама

Када нико не верује у тебе, чак и најбољи друг од тебе окрене главу, и немаш се на што ослонити – чак и најснажнији, најсамоуверенији човек ће задрхтати, посумњаће и почеће да се осврће унаоколо у потрази за додатном подршком. „Један на један“ – саблажњиво, но „један на један против целог света“ – за то нису имали снаге чак ни старогрчки богови и хероји. Чак је и Херакле имао сапутника.
„Каква спољашња подршка ми је потребна, да би достигао жељено?“ многи људи себи ни не постављају такво питање, следујући навикнутом начину живљења изолированог човека, способног да истраје и преживи у потпуном психолошком и физичком вакуму. „Потребна ми је само моја воља и одлучност“, – нешто такво ми је рекао један мој познаник. Питао сам га: „А шта ојачава твоју одлучност?“ Одговарајући, навео је поменуте стихове „Ако…“. „То јест, тебе подржава Киплинг, а то значи, да ниси сам…“.

Ми никад не можемо бити у потпуној, апсолутној усамљености – зато што ћемо чак и на пустом острву имати сабеседника. Сазнање човека је дијалогично, ми увек имамо бар једног унутарњег сабеседника, који, нпр. подвргава сумњи наше идеје или насупрот, бодри оног ко се колеба. Како је говорио М. Жванецкиј, „истинска усамљеност јесте – када сву ноћ разговарате сами са собом, и вас не разумеју“. Но ипак – разговарате… Смрт унутарњег сабеседника јесте – пут у безумље.
Нама је животно важно да нас чују. Да будемо саслушани и примећени у свим наши пројавама, а не само у оним, које су по души оном, коме се обраћамо. Управо зато подршка – није утеха, мада и утеха може да буде важна. Како ја сада мислим, подршка је – када остављам човеку могућност да буде са мном управо онакав какав је сада. Ако преживљава губитак, тугу, – дати му могућност да тугује са мном, без оног „све ће да буде добро“ и др. Ако је збуњен – дати му могућност да буде ту поред тебе, и не затрпавати га саветима или препорукама. Но то је могуће само када је и за мене самог допустива туга и збуњеност, када се ја сам не бојим разрешити самом себи да будем такав, и не бојим се пада, да се скотрљам низ провалију и да се не исчупам из ње. Када постоји поверење у процес – и у свој организам. Нама је потребан близак сведок, који је спсообан да нам се присаједини, да увиди наша преживљавања – и да не покушава, да са тим нешто уради.

Ако у својим преживљавањима, обраћајући се другом, останемо несаслушани и неподржани, када се људи одвраћају од оног шта је за њих самих неиздрживо, тада остајемо усамљени. Често се усамљености придружује њен чести сапутник – стид. Стид – није само осећање сопствене ништавности, никчемности и жаља да се просто исчезне. Када дете плаче, а његов бол не слушају (не чују) и тврде му „мушкарци не плачу“ – он се сав снужди. Бол и сузе не исчезавају, но сада их се већ почиње стидети, а то не само да појачава преживаљавање – то га конзервира.

Када пред другим људима не смемо да будемо слаби, бојажљиви, стидљиви, осетљиви, уплашени, ми не престајемо да будемо такви, него се, као додатак томе, учимо тога стидети. Стид зауставља преживљавање, оно се чаури у нашој души, и никуда не исчезава. Стид је – одсуство подршке из нашег животног окружења и уопште није обавезно да то буде директно осуђивање. Непрошени савети и препоруке појачавају стид, зато што порађају осећање, да сви људи унаоколо знају како да се избаве из тешке ситуације, а ти си једини који то не зна, нити уме. Пошто је беспомоћност посебно „стидна“ за мушкарца, зато су мушкарци и склони томе да покушају „ућуткати“ очајање, слабост и беспомоћност других људи, помоћу савета или неких других директних покушаја да се нешто уради. Чак и када то од њих нико није тражио. Управо ти покушаји и појачавају стид.

Тако се рађају забрањене зоне у нашој психи. По речима психотерапеута и филозофа Г. Уилера „Ако ја, будући дете, осећам да на неки начин владам неким одређеним способностима, а ви, припадајући свету одраслих, тражите од мене нешто сасвим друго, нешто што вам ја не могу дати – једина могућа интеграција (мог Ја) за мене ће бити историја у којој сам ја у нечему лош, и зато се сакривам, покушавајући да по мери својих снага, ако већ не могу да исправим, онда бар да се претварам да владам неопходним квалитетима“. И тако, претварајући се да имамо све неопходно за једну „зрелу и здраву“ личност, остајемо један на један са сопственим осећањима и преживљавањима.

Но никуда не можемо побећи од тога, да су наша преживљавања увек неком адресирана (упућена). Када плачемо – ми плачемо неком. Нема суза, а да нису ником адресиране, било која наша преживљавања требују да их неко чује, види – и да се на њих одазову, а не да их запуше. Када умиру блиске и вољене осебе – наше сузе су адресиране не само живима, него и мртвима. Људи се обраћају мртвима, разговарају са њима, говоре о љубави према њима, о љутњи због раног одласка, или чак о радости што су мучења због тешке болести сада позади – и неважно је да ли си атеист или верујеш у загробни живот. Чак је неважно што тај, ко је умро, можда то неће ни чути – важно је просто произнети те речи, адресиране оном, ко је отишао. Просто озвучити – но по адреси… У том је суштина социјалне човекове природе – наша осећана су увек неком адресирана.

Суштина подршке јесте – прихватање сваког човековог стања, способност издржати га. „Ја видим да ти је тешко, видим да си рањива, и нећу се окренуту од тебе такве“. То је тешко. У неком моменту живота сваки човек се сусретао са неиздрживим за њега преживљавањима другог човека и окретао се од њих…

А суштина самоподршке јесте – прихватење себе самог, у било којем стању, без покушаја да умањимо, обесценимо или сакријемо од себе самог та своја преживљавања. „Нисам се увредио, само сам се мало разљутио“ (наравно – увређеност је инфантилно осећање и није баш похвално у друштву, постоји подругљива изрека – „на урвређенима воду носе“).
Уопште, ако стојимо сами против целог света и никако не можемо да почнемо то, о чему смо давно маштали – нама недостаје спољашња подршка, и неће бити срамота да то признамо. Остајући без те спољашње подршке, остајемо осуђени на стид и конзервацију нашег стања, на смишљање историје о том, како имамо све шта нам је потребно. А притом се не померамо с места, ни на корак… Прекрасно би било да су у нашој прошлости постојали такви људи, или да их имамому сада, који се од нас нису одвраћали, од којих смо увек, ма шта се у животу дешавало, добијали подршку типа: „Ти си наш. Ма шта да се деси, ти си наш“.

психолог Латипов Илија

Тада, сретнувши се са животним тешкоћама, ми можемо да се ослонимо на те речи – и да се не одрекнемо самих себе. Јер се отац (мама , брат, друг, другарица, сестра…) нису одвратили од нас. Ако пак таквог опита немамо – требаће нам доста времена да се томе научимо. Мораћеш посматрати друге људе, налазити у себи душевни одзив на њихова преживљавања и обраћати пажњу на то, како други људи реагују на твоје речи и осећања. Мораћеш ризиковати да се откријеш и да признаш нека своја „забрањена“ осећања, мисли и стања – да би открио како људи, поред свега тога, ипак остају са тобом, нису се окренули од тебе, нису искривили фацу од одвратности и у исто време нису покушали да те што пре „спасу“. Они су просто ту поред – и имају сличан опит страха и стварања историја о својој самодовољности. Варијације таквих историја су разне, но суштина је –  иста.

https://www.b17.ru/article/41494/

© Познај себе