Рехабилитација увреде

uvreda

„Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“, „увреда – је последица наших неадекватних очекивања“, „увреда – је манипуклација“. Да ли су вам познате те изреке? Увреду су у последње време оцрнили. Тешко је рећи због чега, но увређеност су избацили из „легалних“ стања човека и почели су да је сматрају као нешто штетно, деструктивно, „рекет“, а човека који се увредио – само што не сматрају за агресора. Ту су тему некако посебно заволели езотеричари: на порталима популарне психологије, наклоњених ка духовној пракси, нема броја чланцима са саветима, како да се избавимо увређености и како никада више да не допустимо то осећање у свој прекрасни унутарњи свет.

За почетак, малена ескурзија у прошлост. За изједначавање увреде с манипулцијом, мислим да су „криви“ популаризатори Е. Берна, који је описао неколико игара везаних за манипулације са увређеношћу. Фраза „Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“ (No one can make you feel inferior without your consent) припада Ернесту Холмсу, оснивачу покрета „Наука разума“, који је у својој књизи „Сила мисли“ написао следеће: „Рањивост није слабост, него дијагноза. Не дозволити никоме и ничему да узнемири ваше емоције, значи не дозволити самом себи да се осетите увређеним. Имајте на уму да вас нико не може увредити, ако му не дозволите“. Ернест је стекао не мало следбеника, између осталог и међу љубитељима НЛП, но он није био психолог, него религиозни филозоф и то веома радикалног типа. Концепција, у којој се увређеност разматра као искривљено виђење реалности, маркер неадекватних очекивања – припада домаћем (руском) научнику Ј.М. Орлову, аутору саногенног (здравог) мишљења и књиге „Увреда, кривица“. У њој аутор описује увређеност као реакцију на ситуацију када реалност не одговара нашим очекивањима, но он нигде не жигоше увреду као деструктивно осећање, чак и наглашава штету од занемаривања (гушења у себи) и намерног сакривања увређености, заступа еколошко општење, призива да саопштавамо другима о оном што преживљавамо (осећамо).

Шта се догодило? На који су начин постојећи психолошки концепти били преузети, изврнути и учвршћени у идеју саморазвоја уклањајући тобоже ,,негативна‘‘ осећања из нашег унутарњег света? Мене та теденција смућује (и вређа). Ја не могу да сматрам штетним никакве емоције, које су се појавиле у процесу еволуционог и социјалног развића човека. Хајде да ствар размотримо дубље.

Пре свега, увређеност је осећање, које је никло као разултат социјализације. Дете, када не може да задовољи своје потребе – осећа само љутњу. Да би се појавила увређеност унутарња реалност мора да буде доста развијенија: у њој би требо да постоји вредновање односа са другим човеком. Увреда је – комплексно осећање, које укључује и жалост према себи, и љутњу на увредиоца, и, шта је јако важно, суздржавање те љутње супротном тенденцијом – љубављу или, у најмању руку, идејом о важности истих односа. Сувише противречиво, зар не?

Да. Свет човекових преживљавања – често бива компликован, нејасан, двосмислен и подразмева, да је човекова психа способна да изађе на крај са том амбивалентношћу: да се према једном објекту могу осећати разна осећања. Упрошћавање, огрубљивање осећања – јесте маркер нарушеног психичког развоја, и, насупрот томе, што је човек здравији – све финија, сложнија и неједнозначнија преживљавања су му доступна.

Шта ће се десити ако не будемо суздржавали ту љутњу у себи? Човек, ако и не буде одмах убијао, он ће у најмању руку да раскида односе при најмањем неслагању очекиваног са реалним.

А шта у вези онога, да одмах прихватамо другог онаквог какав је? То је добра идеја, но сувише апстрактна. Да би неког прихватили онаквог какав је – потребно је за почетак сазнати какав је. Идеја да човек може знати и прихватати нешто за раније – јесте идеја свемоћи. Живи људи мало што знају за раније, и не стиде се да укључе природну функцију опрезности, одстрањивања и, ако нису отровани идејом „свеприхватања“ – дају себи могућност да упознају другог у току односа. Увређеност се појављује због неадекватних очекивања, но ствар је у томе што наша очекивања у односима једног према другим никада не могу да буду адекватна, а перцепција на другога – не може бити потпуно слободна од пројекција. Прихватање другог човека се – неизбежно гради на пројекцији, коју још треба проверити у односима. А ако говоримо о блиским односима, онда неизбежан етапа заљубљенсти, који дозвољава (омогућава) људима да се задрже једно поред другог на рачун снажне узајамне привлачности – подразумева сливање са својим пројекцијама. Прва увреда у односима јесте – први корак од блаженог сливања к познавању другог човека, и кроз то познање – к зрелијим односима.

На такав начин, увреда јесте – прилика да се узме пауза и да се изрегулишу међуличносни односи, размотривши своја очекивања и реакције другог. Да, између осталог и реакције другог на моју увреду.

Шта с тим што увреда увек изазива неке реакције, а значи, може се сматрати као манипулација? Но комуникативни аспект постоји код сваке емоције. Спољашње изражавање емоција и покрети – јесу најстарији начин комуникације, који и животињама и људима омогућава да регулишу своје општење са саплеменицима. У том смислу било какав емоционалан утицај на другог човека можемо да посматрамо као манипулацију. Људи у односима неизбежно посматрају једно на другог, шаљу емоцоналне сигнале, срачунавају повратне емоционалне реакције – и на такав наћин граде односе и праве дистанцу у односима. Познато је да се речима предаје мање од 30% информација.

Моје мишљење је да треба говорити не о деструктивности увреде саме по себи, него о деструктивним и конструктивним комуникацијама, које човек изабира, нашавши се увредиоцем или увређеним. О увреди, као о привичном разрушујућем начину комуникације, се може говорити, ако увређени не говори на шта се он увредио, не дозвољава да се кривица искупи (или се вређа без повода, ради задовољства да другог види кривим и да осећа власт над ситуацијом) и не даје могућност да се договоре. Ако је човек у увреди доступан, спреман на контакт (или јасно изајављује о неопходности да буде неко време сам), јавно и јасно означава везу своје увреде с поступком који га је изазвао, и у принципу је способан за договор – кривити га за манипулативно понашање ће, нажалост, и бити манипулација. Пошто одрицање права другог човека на сопствена осећања – по мени, и јесте најподлија манипулација од свих могућих.

психолог Јулија Лишафаева

психолог Јулија Лишафаева

Неки људи се плаше да изгледају увређени, пошто демонстрацију увређености сматрају за – демонстрацију слабости. Да, показујући своју увређеност, ми показујемо своју рањивост. Ми смо заиста рањиви у свему, што је везано с нашим очекивањима од других људи, с нашим потребама од других. Но снажан, добро адаптиран у друштву човек се одликује не тиме, што му нико није потребан, него способншћу да поново устане и да се избори са разочарењима. Идеја снаге као апсолутне нерањивости јесте – илузорна идеја, која с једне стране чини човека безосјећајним, а с друге стране – веома кртим. Ризик да се откријеш и сретнеш с одбацивањем – за таквог човека ће биди раван краху све његове личности. Истински снажан човек, као што се не боји да се покаже слабим, тако исто може и да обмане очекивање своје слабости, ако то затреба ситуација.

Ако вам је текст био на корист, не заборавите рећи хвала!

https://www.b17.ru/article/31861/

Од истог аутора:

Увређеност – слабост и ризик? – психолог Јулија Лишафаева

Advertisements

4 thoughts on “Рехабилитација увреде

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.