Месечне архиве: март 2017

Стокхолмски синдром у породици

Стокхолмски синдром се примећује код људи који су били таоци, киднаповани или су били жртве насиља. Пројављује се у том, што се жртве прожимају саосећањем и разумевањем према сопственом насилнику. У историји је фиксирано неколико епизода, када су таоци стајали у заштиту преступника, код којих су се налазили у заробљеништву. Управо тај феномен, када уместо агресије и мржње, жртве почињу да осећају пријатељска осећања према својим насилницима, називају стокхолмски синдром.

Но дани феномен се не среће само у криминалним извештајима. Често се унутар породичних односа развија дани синдром. Ако се један од партнера изругује, подсмева, вређа другог, неретко у таквим случајевима можемо да приметимо стокхолмски синдром. Партнер, мада и страда од изругивања од стране вољеног човека, но толико је на то навикао, да почиње да га оправдава, да разумева узроке његовог понашања итд. Наставите са читањем

Да, ја тако осећам! Имам право!

Да, ја тако осећам! Имам право!

Чланак о том имамо ли ми право да говоримо све, што осећамо. И да ли је тако користан излив емоција?

Данас у наше време изражавање својих осећања је постао неки бум. С екрана, журнала, сајтова људима свечано саопштавају: неизражена осећања доводе до болести, неуроза, депресија, траума, зависности, па чак и психоза. И људи су појурили да изражавају своја осећања. А како то радити: није толико важно. Ја имама право да кажем, а ти си дужан то да прихватиш. Нисам обавезан да одговарам твојим очекивањима. Не прихваташ, увредио си се – то је твој проблем, то су твоја осећања. У исто време „повратну везу“ као одговор од другог чевека не жели да слуша: „Како смеш да не прихваташ моја осећања? То су моја осећања и ја на њих имам право! Да, ја осећам да си ти – егоиста, болесно уображен, тражиш од мене новац, дебела свиња, нешто с твојом главом није у реду… Ти си дужан да прихватиш моја сећања!“

На сајту b17.ru се појављују теме у којима аутори, не бирајући речи, изражавају агресију. Прште на све стране нецензурне свађе и увреде. Ну, и шта: нико и не зна ко сам ја, седим ту инкогнито, излевам своје емоције. А други? То су њихови проблеми. Ако су се увредили значи, проблем је у њима самима. Зато сам ја тако кул Васја Пупкин, могу рећи свима што год захтеднем. Постоје и психолози који не бирају изразе у односу на своје колеге или обичне читатеље. Па што ако ми забране досту. Зато је супер осећање рећи тамо неком (па чак и не тамо неком, него конкретно њему) такву гадост. Ах каква радост на души, док ме опет не спопадне неиздрж.

А сада хајде да размотримо по реду: да ли је корисно или је штетно изражавати своја осећања?

Да ли је опасно потискивати своја осећања? Да, опасно је. То је заиста пут у болест, старање да живимо туђим животом и да одговарамо туђим требовањима.

Да ли је потребно да све емоције избацујемо напоље, на људе? Не, за то нема потребе.

Зашто? Зар нас такво истресање не ослобађа од негативних емоција?

Не, не ослобађа! Или тачније, може да ослободи на кратко време, а потом разжиже емоцију још више.

Светитељ Тихон Задонски је писао овако: „Гнев се обраћа у злобу и злопамћење, када се дуго задржава и храни у срцу. Зато нам је заповеђено да га брзо пресецамо, да не би у мржњу и злобу прерастао, и тако се злу још зла придодало“.

Шта значи то – да пресецамо? Осећања су – барометар, они увек указују на то, да се код нас нешто догађа, нешто није како треба. То значи, треба испратити своје емоције и то одакле је емоција никла, с циљем да донесемо одлуку: шта даље да радимо? У ком правцу ићи? Како поразговарати с другим да би и о својим осећањима, жељама рекли, и другог не увредили? Како заштитити своје границе? А не да само идемо укруг и постојано своје емоције излевамо на људе. Моја осећања су – једно, а поступци – нешто друго.

Ако сам рекао да се тако осећам, то значи да су то моја осећања, и ја имам право да их објавим, зар није тако?

психолог Танкова Оксана

Није баш тако, ако се та Ваша осећања по поводу другог човека, то су онда увек: Ваша осећања, и границе личности другог човека. И ако Ви говорите: „Ја се љутим, зато што си будала“, то Ви тврдите, да Ваш опонент – будала, а то је већ увреда, нарушавање граница. Ако Ви дакле кажете: „Осећам да се глупираш“, да, то није директна тврдња, но већ је болно за човека тим што га Ви подозревате (можда и неосновано) за лоше поступке. А ако Вас исти човек сматра за блиског човека, то је посебно болно. Зато „ја-исказивања“ немају само први део: „Ја осећам“, него и други део, наставак: „описивачки карактер поступка, а не оцењивачки.

Имајте у виду то, да се наша права завршавају тамо, где почињу права другог човека!
https://www.b17.ru/article/da_ya_tak_chuvsnvuyu/


У тексту је један леп пример како могу да се допуњују психологија и хришћанска аскетика. Код људи у СПЦ постоји негативан однос, или чак страх, од психологије и психолога. Недавно сам упознао једног коуча, будућег психотерапеута др. Биљану Петровић, православног верника. Имамо и Сању са сајта Има наде.  Покушаћемо да нешто организујемо, да приближимо православним верницима корисне ствари из психологије.

Потремна нам је подршка заинтересованих људи.

У коментарима можете оставити ваше мишљење по том поводу. Да ли сматрате да је то актуелно и корисно?

Хвала.

Љубав према ближњем и брига о себи

Понекад ми задају овакво питање (а некад сам га и сама задавала другима) – како спојити бригу о себи и љубав према ближњем? Све изгледа доста једноставно, важно је слушати себе, бринути се о својим потребама, радити оно што ти се хоће, а не оно шта „треба“. С друге стране, значи шта, треба да постанем егоиста? А шта са заповешћу о љубави према ближњем и „ко хоће да узме од тебе кошуљу, подај му и хаљину“? Поред тога, људи имају потребу за нашом помоћи и бригом, а као прво наши ближњи – деца, супрузи, родитељи, другови. Што су ближи односи, то је теже одредити границе. Који део свог времена могу да потрошим на себе, да се моја деца не би осећали напуштени (одбачени)?

Понекад на такве сумње одговарају, да следујући својим потребама, човек ни у ком случају неће постати егоиста, него ће, напротив, постати све хармоничнији. Не мислим да је то истина. Уопште, за психички здраву индивидуу природно је желети безопасност и комфор и не хтети жртвовати своје интересе ради других. А љубав и самопожртвованост – је нешто више него психолошко здравље, то је више од природе.

Па ипак брига о себи не противречи љубави и самопожртвованости. Пре ће бити да су то различити нивои човечије реалности. Способност бринути се о себи, својим потребама и границама, говори о психолошком здрављу, а способност притеснити себе у својим потребама ради другог – о духовном здрављу. И они не сметају, него помажу једно другом, но само ако их не мешамо међусобно.

Старајући се да угодимо свима укруг и не бринући се о себи, човек „прегори“, губи способност да се радује и воли. Тада место љубави заузимају дуг, кривица, гнев… Таква самопожртвованост је – само илизија.

Научивши слушати себе, бринути се о себи и постављати своје границе, ми наравно ризикујемо да у себи откријемо „егоисту“, довољно лењивог и несклоног духовном усиљу (напору). Но зато се ослобађамо од илузија. И ако притом, поред здраве лењости, ми ипак донесемо одлуку да ограничимо себе у својим потребама ради другог, умеће да слушамо себе помоћи ће нам да избегнемо многе опасности на том путу. На пример, да опет не „прегоримо“ када буде потребно побринути се о другима, жртвујући неке своје потребе.

психолог Татјана Кошелскаја

https://www.b17.ru/article/71696/

© Познај себе

Несамодовољни људи!

Погледајте на ту слику. Она репродукује популарну идеју, пониклу из идеологије индивидуализма: човек у борби „сам против свих“ може да победи. Главно је – веруј у себе, у свој успех и своје циљеве – и успећеш. Но је гледам у ту слику и размишљам, шта ако ствари код главног хероја заиста стоје тако, како је нацртано – он не само да неће достићи циљ, он неће ништа ни покушати да уради. Можда ће много да размишља о циљу – но с места се неће померити. А ако се ипак и помери – неће далеко стићи.

Зашто? Зато што идеја, да је наша личност нешто изолирано од целог света и да може функционисати чак и против целог света, није истинита, мада је та мисао веома саблажњива.

Веома волим песму Киплинга „Ако“. Заиста је чудесна – декларација храбрости човека пред лицем изазова, које му живот баца у лице.

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;

Моћне речи. Но тамо постоји један моменат, који сву ту храброст чини нереалном. То су заправо први стихови песме.

Ако можеш
да сачуваш присебну главу,
када сви око тебе губе своју, 
и окривљују те за то,

Ако можеш да верујеш себи,
када сви у тебе сумњају

и сам придодајеш њиховим сумњама

Када нико не верује у тебе, чак и најбољи друг од тебе окрене главу, и немаш се на што ослонити – чак и најснажнији, најсамоуверенији човек ће задрхтати, посумњаће и почеће да се осврће унаоколо у потрази за додатном подршком. „Један на један“ – саблажњиво, но „један на један против целог света“ – за то нису имали снаге чак ни старогрчки богови и хероји. Чак је и Херакле имао сапутника.
„Каква спољашња подршка ми је потребна, да би достигао жељено?“ многи људи себи ни не постављају такво питање, следујући навикнутом начину живљења изолированог човека, способног да истраје и преживи у потпуном психолошком и физичком вакуму. „Потребна ми је само моја воља и одлучност“, – нешто такво ми је рекао један мој познаник. Питао сам га: „А шта ојачава твоју одлучност?“ Одговарајући, навео је поменуте стихове „Ако…“. „То јест, тебе подржава Киплинг, а то значи, да ниси сам…“.

Ми никад не можемо бити у потпуној, апсолутној усамљености – зато што ћемо чак и на пустом острву имати сабеседника. Сазнање човека је дијалогично, ми увек имамо бар једног унутарњег сабеседника, који, нпр. подвргава сумњи наше идеје или насупрот, бодри оног ко се колеба. Како је говорио М. Жванецкиј, „истинска усамљеност јесте – када сву ноћ разговарате сами са собом, и вас не разумеју“. Но ипак – разговарате… Смрт унутарњег сабеседника јесте – пут у безумље.
Нама је животно важно да нас чују. Да будемо саслушани и примећени у свим наши пројавама, а не само у оним, које су по души оном, коме се обраћамо. Управо зато подршка – није утеха, мада и утеха може да буде важна. Како ја сада мислим, подршка је – када остављам човеку могућност да буде са мном управо онакав какав је сада. Ако преживљава губитак, тугу, – дати му могућност да тугује са мном, без оног „све ће да буде добро“ и др. Ако је збуњен – дати му могућност да буде ту поред тебе, и не затрпавати га саветима или препорукама. Но то је могуће само када је и за мене самог допустива туга и збуњеност, када се ја сам не бојим разрешити самом себи да будем такав, и не бојим се пада, да се скотрљам низ провалију и да се не исчупам из ње. Када постоји поверење у процес – и у свој организам. Нама је потребан близак сведок, који је спсообан да нам се присаједини, да увиди наша преживљавања – и да не покушава, да са тим нешто уради.

Ако у својим преживљавањима, обраћајући се другом, останемо несаслушани и неподржани, када се људи одвраћају од оног шта је за њих самих неиздрживо, тада остајемо усамљени. Често се усамљености придружује њен чести сапутник – стид. Стид – није само осећање сопствене ништавности, никчемности и жаља да се просто исчезне. Када дете плаче, а његов бол не слушају (не чују) и тврде му „мушкарци не плачу“ – он се сав снужди. Бол и сузе не исчезавају, но сада их се већ почиње стидети, а то не само да појачава преживаљавање – то га конзервира.

Када пред другим људима не смемо да будемо слаби, бојажљиви, стидљиви, осетљиви, уплашени, ми не престајемо да будемо такви, него се, као додатак томе, учимо тога стидети. Стид зауставља преживљавање, оно се чаури у нашој души, и никуда не исчезава. Стид је – одсуство подршке из нашег животног окружења и уопште није обавезно да то буде директно осуђивање. Непрошени савети и препоруке појачавају стид, зато што порађају осећање, да сви људи унаоколо знају како да се избаве из тешке ситуације, а ти си једини који то не зна, нити уме. Пошто је беспомоћност посебно „стидна“ за мушкарца, зато су мушкарци и склони томе да покушају „ућуткати“ очајање, слабост и беспомоћност других људи, помоћу савета или неких других директних покушаја да се нешто уради. Чак и када то од њих нико није тражио. Управо ти покушаји и појачавају стид.

Тако се рађају забрањене зоне у нашој психи. По речима психотерапеута и филозофа Г. Уилера „Ако ја, будући дете, осећам да на неки начин владам неким одређеним способностима, а ви, припадајући свету одраслих, тражите од мене нешто сасвим друго, нешто што вам ја не могу дати – једина могућа интеграција (мог Ја) за мене ће бити историја у којој сам ја у нечему лош, и зато се сакривам, покушавајући да по мери својих снага, ако већ не могу да исправим, онда бар да се претварам да владам неопходним квалитетима“. И тако, претварајући се да имамо све неопходно за једну „зрелу и здраву“ личност, остајемо један на један са сопственим осећањима и преживљавањима.

Но никуда не можемо побећи од тога, да су наша преживљавања увек неком адресирана (упућена). Када плачемо – ми плачемо неком. Нема суза, а да нису ником адресиране, било која наша преживљавања требују да их неко чује, види – и да се на њих одазову, а не да их запуше. Када умиру блиске и вољене осебе – наше сузе су адресиране не само живима, него и мртвима. Људи се обраћају мртвима, разговарају са њима, говоре о љубави према њима, о љутњи због раног одласка, или чак о радости што су мучења због тешке болести сада позади – и неважно је да ли си атеист или верујеш у загробни живот. Чак је неважно што тај, ко је умро, можда то неће ни чути – важно је просто произнети те речи, адресиране оном, ко је отишао. Просто озвучити – но по адреси… У том је суштина социјалне човекове природе – наша осећана су увек неком адресирана.

Суштина подршке јесте – прихватање сваког човековог стања, способност издржати га. „Ја видим да ти је тешко, видим да си рањива, и нећу се окренуту од тебе такве“. То је тешко. У неком моменту живота сваки човек се сусретао са неиздрживим за њега преживљавањима другог човека и окретао се од њих…

А суштина самоподршке јесте – прихватење себе самог, у било којем стању, без покушаја да умањимо, обесценимо или сакријемо од себе самог та своја преживљавања. „Нисам се увредио, само сам се мало разљутио“ (наравно – увређеност је инфантилно осећање и није баш похвално у друштву, постоји подругљива изрека – „на урвређенима воду носе“).
Уопште, ако стојимо сами против целог света и никако не можемо да почнемо то, о чему смо давно маштали – нама недостаје спољашња подршка, и неће бити срамота да то признамо. Остајући без те спољашње подршке, остајемо осуђени на стид и конзервацију нашег стања, на смишљање историје о том, како имамо све шта нам је потребно. А притом се не померамо с места, ни на корак… Прекрасно би било да су у нашој прошлости постојали такви људи, или да их имамому сада, који се од нас нису одвраћали, од којих смо увек, ма шта се у животу дешавало, добијали подршку типа: „Ти си наш. Ма шта да се деси, ти си наш“.

психолог Латипов Илија

Тада, сретнувши се са животним тешкоћама, ми можемо да се ослонимо на те речи – и да се не одрекнемо самих себе. Јер се отац (мама , брат, друг, другарица, сестра…) нису одвратили од нас. Ако пак таквог опита немамо – требаће нам доста времена да се томе научимо. Мораћеш посматрати друге људе, налазити у себи душевни одзив на њихова преживљавања и обраћати пажњу на то, како други људи реагују на твоје речи и осећања. Мораћеш ризиковати да се откријеш и да признаш нека своја „забрањена“ осећања, мисли и стања – да би открио како људи, поред свега тога, ипак остају са тобом, нису се окренули од тебе, нису искривили фацу од одвратности и у исто време нису покушали да те што пре „спасу“. Они су просто ту поред – и имају сличан опит страха и стварања историја о својој самодовољности. Варијације таквих историја су разне, но суштина је –  иста.

https://www.b17.ru/article/41494/

© Познај себе

Рехабилитација увреде

uvreda

„Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“, „увреда – је последица наших неадекватних очекивања“, „увреда – је манипуклација“. Да ли су вам познате те изреке? Увреду су у последње време оцрнили. Тешко је рећи због чега, но увређеност су избацили из „легалних“ стања човека и почели су да је сматрају као нешто штетно, деструктивно, „рекет“, а човека који се увредио – само што не сматрају за агресора. Ту су тему некако посебно заволели езотеричари: на порталима популарне психологије, наклоњених ка духовној пракси, нема броја чланцима са саветима, како да се избавимо увређености и како никада више да не допустимо то осећање у свој прекрасни унутарњи свет. Наставите са читањем