Границе

(Ово је један старији чланак, исправио сем неке грешке и мислим да заслужује пажњу.)

Често чујем људе како реч – «граница» – употребљавају у контексту међуљудских односа, док у суштини имају смутну представу о чему је заправо реч. «Ти нарушаваш моје границе!» Шта би то могло да значи?

И тако, «границе» – шта је то и са чим је повезано? Позивам све коме је тема занимљива да то мало размотримо.

Допустимо да је «граница» – црта која дели нешто или некога од осталог света. Код човека „границе“ могу да буду физичке и психолошке. Њихово «несанкционисано» нарушавање повлачи са собом дискомфорт, напетост, осећај увређености, љутњу, страх, смутњу, осећај истрешености и много сличног. Одговорност за то носе, како нарушитељ, тако и «пострадавши». Нарушитељ, зато што није био довољно пажљив према «минималним» пројавама тих граница и зато што је заборавио да нису сви људи исти. Пострадавши је крив зато што – нија означио своје границе довољно јасно. А зашто их није означио?

Најраспрострањенији разлози:

а) он сам није знао за њих и „нарушитеља“ је открио по сопственом снажном осећању увређености или љутње, када је „непријатељ“ већ био снажно нагазио, као слон у продавници посуђа.

б) знао је, али се стидео да то каже и нејасно је наговештавао, уместо да да јасне инструкције;

в) решио је да потрпи, у нади да ће „човек сам да схвати“ или „могу ја да се не наљутим“;

г) није знао да има право да има границе и да их штити;

д) није могао (није хтео) да се разабере и да схвати колико јавно треба да буду означене границе за конкретног човека (некоме је довољан и наговештај, а неко док не лупи главом – не може да схвати). Ако човек није схватио ваше наговештаје? Имајте храбрости да кажете директно: иначе вам предстоји да се љутите на себе саме.

Закључак. Ако је «спасење утопљеника, дело руку самог утапајућег се» онда је, мислим, корисно знати своје границе и умети показати их; умети орјентисати се у туђим границама, не чекајући да се ваши односи с људима разруше због увреда и узајамног неразумевања. Одмах да приметим – те границе могу да буду широке (другачије говорећи – гипке) и уске (жестоке). Све што је написано ниже, – не мора обавезно да се односи на вас. Могуће је да ће вас неки примери изненадити: «да, и шта има везе што је он тако урадио, мени то не смета». Одлично, значи ваша граница је ту довољно широка и дозваљава другом човеку да се са вама обраћа слободно. Човека, код кога се границе у апсолутно свим доле наваедним тачкама покажу веома уске, жестоке границе, – сматраћемо за човека који је веома тежак за комуникацију, крајње уврадљив и злобан. И њему је сигурно потребан рад са психологом или психијатром, како би учинио те границе ширим и гипкијим. Сви остали – имају пуно право на свој начин комбинације гипкости и жестокости различитих «граница». То јест, имају право на многограност. 

Почећу од физичких граница.

1.Лична територија.

Границе 1. У чекаоницама, у реду за банкоматом на улици и осталим друштваним местима (ако постоји могућност) људи претпостављају да се придржавају такозваних “социјалних граница”. Оне су индивидуалне и могу да буду (приближно) од 1,5 до 3,5 м. То је та зона удаљености на којој би ми радије да држимо непознате људе. Скраћивање дистанце, без посебног разлога, изазива страх, напрезање, љутњу, немир (та осећања се појављују када нарушавају ваше границе). Појављује се природна потреба да се установи статус-кво.

Тамо где је то немогуће, а постоји потреба да се стоји ближе, нпр. у тесном аутобусу или у лифту, ми се старамо да не гледамо једни у друге: не имајући могућности да “изградимо” своју територију ми се старамо да не примећујемо, да се неко налази унутар наших граница (и ми у туђим). То омогућава да и поред високог нивоа напетости, не дође до “атака” или “чишћење територије”.

Границе 2. Друговима – познаницима – сарадницима итд. ми дозвољавамо да се приближе нашем телу на растојање и до пола метра. То је растојање удобно за вођење разговора: не сувише интимног, и без узајамних, социјално неодмерених додира. 

Пример.

Исувише нежно стискање руке, седење сувише близо, покушаји да пију из ваше чаше, ако је вама то непријатно, – то је нарушавање ваших граница.

Немојте журити да се наљутите – за почетак је потребно саопштити човеку о “правилима понашања” са вама по том питању. Ако ви сами ништа не кажете, по завршетку ће се сматрати да је све било исправно и у реду.

Границе 3. К нашем “телу” ми обично пуштамо само блиске и родне људе. У те људе имамо посебно поверење. Шта је занимљиво: у ту интимну зону се не може “убацити” (ми инстиктивно одбијамо нарушитеља) – обавезно је потребно да се затражи дозвола за приближавање. Тако раде и продавци одеће и украса: “Дозволите да вам поправим појас, да вам закопчам дугме, да вам поправим ивице, итд.” Ако је човек образован у таквим стварима, и ви имате новац – нећете отићи не купивши ништа. Ствар је у томе што “пустивши га к телу”, ви почињете да верујете том човеку, и ако он не допусти себи грубе грешаке и буде довољно нежан при својим додирима, тешко ће вам бити да не купити од њега, зато не бисте желели да увредите доброг и пријатног човека. Но, у суштини, то је такође “неовлашћен улазк”, и ви имате пуно право (довољно се насладивши пробањем нове ствари) вратити продавца где му је место – по примеру 1 или 2 :), а тек касније одлучити, да ли ћете ствар купити или не.

Границе 4. На самом телу такођер постоје одређене зоне, доступне посебним људима (у посебним ситуацијама) и само на посебен начин. То су нпр. вољена особа, хирурзи, сопствена деца, кућни љубимци…

Границе према себи самом. Унутарња забрана на „самоповређивање“.   

 2. Лична територија. Територија која је ваша или се сматра вашом. Те границе нам помажу да заштитимо нашу државу, но – само од оних који би да је покраду.

На послу. Ваш офис, кабинет, стол или ваш угао на послу. Неко је сео на ваше место без  питања и вама је непријатно – он је нарушио границу. Треба му рећи да вам се то не свиђа.

Дома. То може да буде – стан или соба, где ви живите. Ако немате своју собу, онда ваш кревет. Или бар – ваша полица у ормару, ваше место за столом.

Пример. Општежиће (заједничка соба). Код вашег цимера је дошао гост и сео на ваш кревет, без питања. Ако вам се то се свиђа – границе су нарушене.

3. Личне ствари.

Као прво, то је све што лежи или стоји на вашој територији. Новац, намештај, одећа, торба, калкуклатор итд. Обично није тешко „означити“ да су те ствари ваше. Ако неко покушава да их узима без питања, природно је да директно кажемо, да нам се то не свиђа. Ако су ваше границе ту „широке“ (тј. вас савршено не брине то што узимају ваше ствари, ви сте на то привикли), значи да ви сами требате бити посебно пажљиви према границама других људи: имате велике шансе да не заметите „лако незадовољство“ својих познаника и да вас прогласе за безтактног и непријатног човека. 

Као друго, то су све ствари које ви сматрате својима, а које се налазе на територији коју ви делите са још неким. Пример – у соби ваших родитеља се налази ваш телевизор. Ту је потребна јасност. Ако сте ви купили тај телевиизор и поставили било где, а затим кроз три године решили да одете на стан и да понесете телевизор, ви ризикујете да налетите на негодовање, а могуће су и увреде. Разлог је јасан – „граница“ у даном случају није била јасно проговорена. Имаћете један проблем мање, ако купујући телевизор кажете: „Ево купила сам телевизор – али када будем селила, опростите, понећу га са собом“.

Управо ту је опасно играти игру „досети се сама“.

Супротна страна безтактности јесте – превелика опрезност.

Ако су вам дали приступ к столу – идите као што је речено, и не извињавајте се милион пута. Ако су вам то разрешили пет пута и казали: узми што ти је потребно и више не постављај глупа питања – примите то као факт, да су код човека границе шире него код вас, и не досађујте му поновним запиткивањима. Притом, ви имате пуно право да не радите то заузврат. Ви имате право на уважавање ваших граница независно од тога колико су широке границе вашег колеге. Хоћете ли се ви увредити на то што он требује од вас да уђете право к њему у стол са потребним документима (уместо да кажете: “сачекај, сама ћу донети документе!“)? Немојте се бојати да ћете га увредити у даној ситуацији (ако га послушате) – то је лажна тактичност, која води томе, да ћете почети избегавати односе са тим човеком, само да се неби напрезали. Или ћете избегавати да испуните његову прозбу, да уђете код њега у сто, – и тим самим га само још више раздражити. Запамтите да ви имате право на своју особеност (оригиналност), независно од особености људи који вас окружују. Но, и они имају право да буду такви какви су.

4. Блиски људи.

То је занимљив и веома танан момент. Наравно, нама нико не припада. Формално. Но, уверена сам да штитећи своје родитеље, своју децу, свеје вољене, а можда и своје подчињене или друге особе које на овај или онај начин зависе од нас – ми такођер штитимо своје гранце. (Ја говорим о директној заштити – од напада, од увреда и осталих „навала“ које могу бити различите тежине).

Тако, људи који нападају на моје ближње дужни су да знају, да ће имати посла са мном. Васпитачица која галами на моје дете, није се само извикала на њега – она је нарушила моје границе. Девојка која саблажњава мог мужа, не само да се „умиљато врцка“ него нарушава моје границе и ја имам право (чак сам и дужна!) да их означим, а при неопходности и да их одбраним: „Драга, држи се подаље. То је мој човек“. Онајај ко је подигао руку на мене – није ударио само мене, он је још нарушио и границе свих оних којима сам ја драга. И они то сигурно неће да трпе.    

5. Ментална сопственост (не знам како другачије да је назовем).

То је нешто што је као моје. А и усто време, као да је и за опште коришћење.

          Име. Ја би хтела да ме зову Вики или Викторија, или у карајњем случају – Викторија Јурјевна  или просто по презимену (згодно је за формалне контакте). И више никако. Сви који покушају да ме назову другачије, не имајући посебног разрешења, нарушавају моје границе. На обраћања: „драга“, „сунашце“ и остало – требају имати исто то разрешење.

          На „ти“ или на „Ви“? Лично код мене те су границе доста широке – са мном може одмах на „ти“. Но са многим људима то је потребно размотрити.  

          Разултат стваралаштва. Код мене су то тренинзи, идеје, чланци на ЖЖ (Живи Журнал), умне мисли на форумима. Код сваког је овде – по своме, у зависности од стваралаштва: нпр. он-лајн игрице; стихови или проза итд. Моје границе овде нису сувише жестоке: Ја би хтела, да се позивају на мене када користе те исте „резултате“ мог труда. Но, нећу да их позивам на „судске парнице“ или да правим скандале због нарушавања тих граница. Максимум је, да ћу се наљутићу и објавити „бојкот“)), ако нарушавање буде сасвим грубо, нпр. да користе мој тренинг или чланак – а ни речи о мени .

Ако се размисли, вероватно се тај списак може продужити. Какве су ваше идеје?

Даље – психолошке границе .

1. Жеље.

Моменат запетљан и занимљив.

Окрените се око себе. Око вас је вероветно много разних ствари (услуга, фирми, дешавања итд.) И све су то – нечије материјализоване жеље. Њих је неко желео – и урадио. Док ви очекујете разрешења, благовољења свише и погодан тренутак, док сумњате у правилност своје жеље и не верујете у себе, неко већ позива на плес вама симпатичну девејку, започиње пројекат који је и вама интераесантан, записује стихове или прозу на вама већ одавно занимљиву тему итд. Вама предстоји само да се увређено буните на неправду у свету.

И тако, ви имате право на своје жеље, на њихову реализацију. Ако не будете реализовали своје жеље – ви ћете да реализујете туђе. Таква је реалност. То није ни добро, ни лоше. Једноставно – то је тако. Ви имате право да имате своје жеље, да их браните и да часно конкуришете за могућност да општим силама реализујете управо ваше жеље: на такав начин ви ћете да означите своје границе по том питању.

 2. Потребе.

То није исто што и жеље. Потребе су јаче: сан, храна, љубав итд. Оне могу да буду веома различите – и ви имате право на својеобразност по том питању. Вама може бити потребно мало сна и много хране, могуће је да сваког сата морате да идете у тоалет или да читате молитву. Сви који покушавају да на то утичу – нарушавају ваше границе, и важно је да их о томе обавестимо. Није срамота бити својеобразан (посебан, на свој начин). Ви сами треба да одлучујете – шта, колико, и када вам је потребно.     

3. Маште. Фантазије. Мисли.

Сав ваш унутарњи свет – је само ваш. Ви га делите само по сопственој жељи, у посебним условима и имате право да тражите посебан однос према тим информацијама: конфиденцијалност, пажњу, итд.

Пример нарушавања неозначених вам граница:

Ви: (замишљено) Знаш, ја маштам да сретнем принца (принцезу).

Сабеседник: (иронично) Да да, само тебе и чекају.

Ви: (означавање граница) Извини, молим те, када ти говорим о сличним стварима – односи се према њима с уважавањем. Мени не прија твоја иронија.

Можда ће ваш сабеседник да уважи ваш став и да убудуће буде пажљивији, а можда и неће. У сваком случају, при поновном нарушавању ће знати да може да налети на вашу агресију или увређеност, – и тада се његово понашање може тумачити као „он то ради са неким циљем“ – и ви већ можете да разматрате ваше односе, узимајући у обзир дани контекст. Нпр. да му, до разјашњења ситуације, престанете поверавати своје маште. Но! Та мера неће бити потребна, ако се он са уважењем буде понео према вашој прозби.

4.Емоције, осећања. Њихово проживљавање.

Издвојила сам их посебно, зато што се те границе често нарушавају. Ви имате право да осећате то што осећате. Онај ко покушава да вам то запрети или засмета у томе, без вашег разрешења, или да обесцени ваша осећања – нарушава ваше границе.

Пример.

Немој да плачеш. Све је у реду. Бива и горе!

А вама се хоће да плачете. А вама се чини да горе – не бива. А ви схватате да тренутно – није све у реду.

– То није оно што хоћу да чујем од тебе. Мени је лоше и мени није важно, у кога је горе.

Ви имате право да проживите то што преживљавате и, сходно томе, да браните то право!

5. Вредност (достојанство).

Ви имате ваше вредности, ваша убеђења, чак и принципе. Код других људи њих, можда, уопште нема или их има – али су другачије.

Пример.

Ви: За мене је ту главна ствар – сачувати чист образ.

Сабеседник: Каква глупост, особито, у поређењу са Светском револуцијом!

Могуће је да ћете се ви осмехнути – значи да су ту код вас гипке границе. Али ако осећате да сте на граници да се увредите или наљутите – не чекајте док се то понови. Код вас су потпуно различити погледи на те вредности. И нормалном човеку ви спокојнио можете да кажете, колико је то за вас важно, и он ће то да прихвати са уважењем. Посе тога можете да наставите комуникацију, чак и пријатну.

6. Односи.

То је исто веома занимљиво.

У уметничкој књижевности смо се сусретали с тим, како су се мушкарци борили у дуелима, бранећи не даму, него управо, право на односе (дружење) са њом. Данас то некако… није прихваћено, шта ли? Као да је узгубљено право на жељу да се сачувају односи.

Две девојке:

Прва: Знаш ја сам напустила Петра и сада сам с Васом.

Друга: И шта Петар на то?

Прва: На моје изненађење – просто је прећутао. Да је само рекао: „немој ме напуштати“, не би могла да га напустиом… Вероватно, да му је свеједно.

И тако, ми и овде имамо право на границу. Партнер, одлазећи, нарушава нашу границу. И ако вама ипак није свеједно, добро би било то бар проговорити. Ни иде реч о томе, да желимо по сваку цену да дродужнимо односе и да обавезно настојимо на своме. Једноставно саопштите, да бисте ви желели нешто друго! Иначе ће се десити као у стиху: „Он је одлазио, она је ћутала, она је хтела да викне: „Опрости, хајде да пробамо испочетка!“ Но свеједно, оћутала је. Он је преклињао своју одлуку, и хтео јој је рећи: „Ради Бога, опрости ми, врати ме!“ Није рекао. И није се вратио. Она је ћутала. Он је отишао“.

 6. Односи према било-чему. Реакција на било-што.

Може да вам се не свиђа популарни спектакл, или да вам се свиђа Евгениј Петросјан. Може да вам се свиђа човек који је старији од вас 20 година. То је ваше право. Ваша особеност. И само је на вама хоћете ли нешто да мењате или не.

Уф! Можда сам нешто пропустила. Но класификацију ћу да завршим.

Доле има још неколико, чини ми се, важних завршних разматрања.

Основна грешка у вези с вашим границама – јесте у томе, што их не означавате (вероватно, наивно сматрајући да су оне код свих исте), трпите и „чекате док сам схвати“. Човек вам почиње изгледати некултуран и оптерећује вас. Затим планете на пустом месту (управо тако то изгледа у очима ваше жртве: све је било добро, а ту – одједном бум, и све је постало лоше). Одатле гомила узајамних увреда, притом је савршено нејасно, ко је од кога дужан да тражи опроштај.

Основна грешка у односу на туђе границе – јесте сматрати да су оне исто тако широке или исто тако уске, као и код вас, и не изучавати их. Неопрезно преступивши их, ви ћете се наћи бестактни према том човеку. Сетите се, молим вас, да код других људи могу да буду границе, различите од ваших, и ако не знате – какве су, онда је боље да питати: шта је дозвољено, а шта није, не покушавајући да их прекрајате (ти људи такођер имају право на своју особеност J). То што човек сам не означава границе – као прво, не значи да их нема, а као друго, не ослобађа вас од обавезе да се за њих интересујете.

Означите своје границе. Заштитите их. Тај ко то не ради, прави тешкоће себи и онима који га окружују.

Означити своје границе – значи уважавати право другог човека да буде различит од вас, уважавати његово право да не разуме ваше наговештаје. Други није обавезан да погађа какве су ваше навике: поштујте га, кажите му директно о њима, ако желите узајамно уважавање.

Да би заштитили границе, потребно је да знате шта желите и да говорите о томе. Потребно је знати и бранити своја људска права. Умети рећи „не“ ономе што вам се не свиђа.

 Уважавајте своје границе. Уважавајте и туђе.

Желим вам узајамног разумевања!

Додатак.

психолог Викторија Пекарскаја

Другови, потпуно сам испустила из вида тако важну границу – ваше лично ВРЕМЕ (која се хрионички нарушава)! Ви имате право да са њим располажете онако како ви сматрате да је потребно. А онај ко сматра другачије – нарушава ваше границе…

…

Што се тиче времена, ми ту границу често чак и не покушавамо да заштитимо. А ако је обележавамо доследно и спокојно, онда то функционише! Нпр. Мислим да сте се већ сви смирили са фактом да ја у радне дане, у вечерње сате, не дижем слушалицу, и мене је тада немогуће било куда позвати да изађем: у то време ја радим. Уопште тема времена је – крајње занимљива. Размишљам да о томе напишем посебан чланак.

…

http://vika-pekarskaya.livejournal.com/16797.html