Неуротици у цркви. Не „Ко је крив“, него „Шта радити?“

images-6

Расуђивање о објављеним текстовима, као нпр. «Само не преступајте границу!», обично се претвара у тражење криваца. Зато објављујемо запис са блога познатог публициста Наталије Холмогорове, посвећену разматрању преблема и његовог решења, а не тражења криваца. Нико није крив, но проблем постоји. Читајте у чему проблем види Наталија.

На православним сајтовима ових дана иду дискусије о том како разним забранама и страшилкама неуротизирају маладе људе у цркви, између осталог и у вези секса.

Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и неуспешна историја уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно. 😦

Одмах да кажем, да ни у ком случају не «нападам на цркву», нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се одстраним и да расуђујем спокојно.

Не треба тражити кривце

Дискусија је бурна но мени се чини да не иде у добром правцу.

Као прво, сви траже кривце и кривицу пребацују једни на друге – или су духвоници лоши, или су уопште «попови» никакви, или напротив «сама је крива» или нешто друго. И то је нормално за самог истраумираног човек, док год остаје у пространству своје трауме – он ће неизбежно да друге сматра кривим за свеје беде и биће испуњен разним негативним осећањима према њима. Но, ако се уздигнемо изнад тога – далеко је важније питање: «А како је исправно?» и «Шта радити?».download-2

Као друго, све се на неки начин своди на питање, да ли је секс до свадбе дозвољен или не. Мада проблем уопште није у томе.

У чему је смисао свега тога?

Ево и једна од „пострадалих“ пише директно: „Далеко лакше би поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ништа лоше, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ само хоће да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до свадбе“.

Схватате? Уопште није реч о том, да свима све буде дозвољено, шта год да пожелe, него у смислу забрана.

Забрана на добрачни секс међу људима, који једно друго воле и намеравају цео живот да проживе заједно, изгледа ирационална. Но у религији (било којој) уопште постоји много ирационалних забрана. То је таква сфера живота. Религија – то су инструкције како да се односимо према оном што човеку по дефиницији није баш јасно. Немогуће је објаснити, зашто се у четвртак може јести месо, а већ у петак се не сме. Или зашто Јевреј у суботу не сме скоро ништа од оног што у осталим данима не само да сме, него је и нужно да чини.

Но чак и у ирационалним правилима постоји смисао. Ти схваташ, због чега чиниш то и то или се одричеш тога и тога, шта се надаш да ћеш добити на крају. И то шта се надаш добити, теби ј е заиста толико важно и нужно, да ради тога вреди потрпети.

«Вољени Боже опрости» или «не сме се, зато што се не сме»?

Грех – буквално (на грчком) значи «промашај».  То што је мимо циља. А циљ у хришћанству – јесте успостављање неких личних односа с Богом, позитивна лична веза са Богом.

(Сада не разматрам, постоји ли Бог и да ли је то могуће у принципу – говорим о том, како је то све устројено.)

Но немогуће је промашити, ако никуда не циљаш. Или ако циљаш, сам не знајући куда циљаш. И немогуће је скренути с пута, ако никуда не идеш.

У тим историјама, упоређујући их са сопственим тужно-жалосним опитом, видим да је младе људе угњетавала не толико тежина или мноштво забрана, колико то што су забране напросто губиле смисао. Тај лични однос са  Богом, ради којег има смисла трудити се и тренутно се од нечега одрицати, а понекад, како знамо из историје, издржати мучења, па и живот свој жртвовати – толико је он прекрасан и жељен. То осећање личног контакта, љубави, поверења и безопасности, да када те „Господ нешто проси“ – за тебе није проблем испунити Његову прозбу, чак ако баш и не разумеш, чему она.

И показује се да је «осовина» исчупана. И сва правила, оцене и забране, од почетка нанизане на ту осовину, превраћају се из комплексног здања – у гомилу бесмислених цигли, које почињу да се расипају и падају по нашим главама.

Зашто се не сме? Просто зато што се не сме! Није дозвољено. Грех је, велики грех. Ммм…, ако већ забрањују, онда је то вероватно нешто лоше. Да, тачно, насигурно је то ужасна гадост! А сви ти што тако раде су – последњи клошари!.. Ну – и напред к неурозама.

Мада између «беспрекорног добра» и «таме најкрајње» у животу постоји још 100500 варијаната.

И скоро су сви они везани с умећем, својевременошћу, осмишљавањем и шире говорећи, с општим (главним) правцем у животу и с постављеним циљевима. Плес – је прекрасна ствар, но не на сахранама. Телећи гулаш уопште није лош, но «грех» је за оног ко је тренутно на дјети. Или напротив: тући људе је углавном лоше, но ако их бијеш, да би заштитио жену од насилника – радиш исправну ствар. Итд…

Да не говоримо о том, да у моралној системи хришћанства сам човек просто не може да постане «рђав» због оног што он ради. То је велико откриће хришћанства: да је човек нешто више од тога како се он спољашње пројављује, да се може «мрзети грех, но волети грешник». Чак и они савршено јавни и једнозначани неваљалци – убице, разбојници, џелати – се не превраћају у ништавно ђубре, него остају вољена, мада и заблудела Божја деца. И на крају се могу променити – чак ако су им шансе 1:1000.

У описаним историјама (и у мом сопственом опиту) све то некуда ишчезава.

Зашто се не сме грешити? А ђаво ће га знати. Зато што се не сме. Да не би отишли у ад. Да не би постали ЛОШИ (то је већ чисто неуротичка тема). Ако се Бог овде уопште и појављује, онда у дефиницијама типа: «Зато што твоји греси вређају Бога» (тј. Он, као депутат Милонов, загледа вама у постељу и у мозак у потрази за оним чиме ће се увредити?), или још оргииналније: «Зато што сваким својим грехом ти поново распињеш Христа». Прекрасна мисао која, по мени, прадставља директан пут к самоубиству. Ако ствари већ тако стоје онда је боље распети Христа једанпут и са тим заувек завршити, него Га «сецкати по комадима».

Једном речју, Бог се у тој системи превраћа или у жестоког прогониоца и казнитеља, или у мамицу- манипулаторку, која терорише «малог неваљалка» причама о том, како јој је он цео живот упропастио.

Због чега и стремити к близости са таквим Богом, шта уопште и радити са њим – постаје сасвим нејасно. Човек губи веру и напушта цркву.images-5

Неуротици у Цркви

Кажу да је то чисто неуротички начин прихватања забрана. Да се здрав човек просто неће фиксирати ни на забране, ни на те негативне образе: Он ће се некако сам разабрати, сам ће према свему формирати здрав однос и тада ће код њега све бити у реду.

Шта на то рећи… Да, у цркву долазе и неуротици, између осталих. Црква није узалуд названа «лечебница», која је потребна не здравима, него болеснима. Не желим да се неко увреди, но религијом ће се, посебно у раној младости, далеко пре самостално заинтересовати – чевек с танким нервима, рањив, са неким душевним тешкоћама, него весео, самоуверен и безбрижан мангуп. 🙂

Но то је све из серије, «ко је кривац». «А, он је већ био неуротик – значи ми несмо криви!» Но ако је болестан човек дошао у болницу, а тамо се његово стање видно погоршало и одатле је изашао много болеснији него је био – ту тачно нешто није како треба. Можемо се подсетити и јеванђелске приче о једној заблуделој овци, ради које пастир оставља 99 «нормалних». Мада би могао спокојно да каже: ко је терао тамо? Она је просто неуротик! И остати на месту.

Окривити за све духовника мени се такође чини удаљавањем од теме. У последњој историји, на пример, не видим неку особиту кривицу духовника. Он није њоме наметљиво руководио, колико сам ја схватила није је терао да отворено прича о својим интимним стварима.  Он је просто «радио по инструкцији». Долази млада особа у узрасту највеће хиперсексуалности, жали се на блудна искушњеа – шта са тим радити? Све како је и прописано – рећи: «Да, то је озбиљно и опасно искушење, моли се, пости, снажи се, не предавај се ни за што».

Шта је требало чинити?

Проблем није у томе, што он није говорио то што је требало. Него у томе, што ни он, нити било ко други из окружења није приметио нити рекао оно главно.

Нису заметили (овде ћу опет да говорим из свог сопсевеног опита), да те личне везе са Богом и свега што из тога следује, код «духовног чада» нема или је она веома слаба. Да је девојка, како се види, од самог почетка била неуротизирана, изнурена и смућена разним забранама, осуђивањима и другом негатвном риториком, која се на њу сипала са свих страна – и то не само у сексуалној сфери. Да је превише фокусирана на себе, на самоосуђивање и унилно истраживање својих грехова. А то је далеко већи проблем, него „блудна страст“, која је у даном случају, по свему судећи, сведочила само о њеној хетеросексуалности, физичком здрављу и о том, да је на самом делу време да се удаје.

Није јој требало дати «разрешење на секс»! То она није ни желела, није ни тражила, она је прекрасно знала, да «није дозвољено», највероватније би је то и уплашило и одбило.

Обратите пажњу на то да је пред тобом човек, психички још јавно незрео и са њим нешто није како треба (то се обично лако види и споља). Требало је разабрати се и видети у чему је проблем. Са неколико ауторитетних речи је ослободити од наметљивог самоједства и размишљања о сопственој ништавности, језиком доступним за њу објаснивши јој, да то самоједство у ствари и јесте грех.

Пребацити њену пажњу са себе… за почетак макар на ближње. На оне којима је горе него њој, којима је потребна њена помоћ, и поред кога би могла да се не осећа као «последњи олош», него као цењена и нужна. Извести је, ако је потребно, узевши је за руку из тог њеног маленог, трулог света слепљеног из гордости, егоцентризма и унинија – и управити је туда где ће моћи да се потруди у тимском раду, где ће се код ње појавити истински догађаји у животу и реалан морални избор – оупште, тамо где ће моћи да одрасте и да се научи узимати одговорност на себе. Успут ће мање времена остати за еротске фантазије. 🙂

Проблем система

Моје мишљење је да не треба кривити духовника за оно што он није учинио. Он као прво није дипломирани психолог, а као друго, таквих девојака и дечака код њега долази много, и ко ће са сваким посебно да разматра ту тему.

То није проблем «лошег духовника». То је проблем система… како да кажем… С једне стране, заиста обиље оштро негативне, неуротизирајуће риторике, у којој се човек изображава као нека смрдљива твар, апсолутно све што ради – или је грех, или је под силним подозрењем; и иза наизглед лепих епитата потпуно се губи одговор на питање «а због чега све то». А с друге стране – спасење (у смислу сусрета с Богом, проналажења духовног мира итд.) се при том превраћа у дело «самих утапајућих се», на такав, ничеовски начин. Ако си нормалан, успећеш! Ево, погледај, и ја сам успела! Треба само размишљати својом главом, бити смео и упоран, сам себи наћи духовника који ти одговара… уопште, миш треба да постане јеж. 🙂

Ни у ком случају (још једном понављам) ја «не нападам на цркву» и не покушавам «да јој дајем савете са стране». Беда је и у том што за мене то уопште није «са стране». То је оно што је у своје време мој живот много искварило. (:

Просто, када ме људи раздражено питају, «а како је исправно?»… ето, покушала сам да одговорим, како је исправно.

Наталија Холмогорова

Наталија Холмогорова

Ја сада знам, шта је требало говорити и чинити са мном-двадесетогодишњом. Нажалост, тада то нисам знала и сама то нисам могла да учиним.

Још једном: са моје тачке гледишта, уоште није реч о том да се «разреши разврат». У крајњој мери, мени у то време то није било нужно. Реч је о пажњи и интересовању за оно што происходи с младим човеком. И о том, да му се заиста помогне да живи духовним животом, а не окружити га праћкама са свих страна и пратити, да не учини нешто погрешно.

Без Бога све те праћке немају смисла.

Аутор чланка: Наталија Холмогорова

http://blog.predanie.ru/article/ne-kto-vinovat-a-chto-delat/

2 thoughts on “Неуротици у цркви. Не „Ко је крив“, него „Шта радити?“

    1. Мург Аутор чланка

      Слажем се. Са друге страна објаснити смисао „контакта (односа) са Богом“ ономе ко га сам није осетио, уопште није једноставна ствар. (Колико се сећам забрана односа пре брака чак и није нигде конкретно записана у Светом писму, то је пре Црквена заповест).

      Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.