Границе

(Ово је један старији чланак, исправио сем неке грешке и мислим да заслужује пажњу.)

Често чујем људе како реч – «граница» – употребљавају у контексту међуљудских односа, док у суштини имају смутну представу о чему је заправо реч. «Ти нарушаваш моје границе!» Шта би то могло да значи?

И тако, «границе» – шта је то и са чим је повезано? Позивам све коме је тема занимљива да то мало размотримо.

Допустимо да је «граница» – црта која дели нешто или некога од осталог света. Код човека „границе“ могу да буду физичке и психолошке. Њихово «несанкционисано» нарушавање повлачи са собом дискомфорт, напетост, осећај увређености, љутњу, страх, смутњу, осећај истрешености и много сличног. Одговорност за то носе, како нарушитељ, тако и «пострадавши». Нарушитељ, зато што није био довољно пажљив према «минималним» пројавама тих граница и зато што је заборавио да нису сви људи исти. Пострадавши је крив зато што – нија означио своје границе довољно јасно. А зашто их није означио?

Најраспрострањенији разлози:

Неуротици у цркви. Не „Ко је крив“, него „Шта радити?“

Расуђивање о објављеним текстовима, као нпр. «Само не преступајте границу!», обично се претвара у тражење криваца. Зато објављујемо запис са блога познатог публициста Наталије Холмогорове, посвећену разматрању преблема и његовог решења, а не тражења криваца. Нико није крив, но проблем постоји. Читајте у чему проблем види Наталија.

На православним сајтовима ових дана иду дискусије о том како разним забранама и страшилкама неуротизирају маладе људе у цркви, између осталог и у вези секса.

Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и неуспешна историја уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно. 😦

Одмах да кажем, да ни у ком случају не «нападам на цркву», нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се одстраним и да расуђујем спокојно.

Снажна жена

Веома често жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Мушкарац, па и све њено окружење виде у њој снажну жену.
Но њена унутрашња девојчица [„True Self“, „Child Within“  – унутрашње дете/дете у нама.] жуди за пажњом и бригом.
Ретко која жена ће са благодарношћу да прихвати речи мушкарца који ју је назвао снажном. Када то чује од партнера, жена може да падне духом. Зато што се у њој појачава осећање усамљености и незаштићености пред овим огромним и страшним светом. Зашто је то тако? Она је рачунала на подршку мушкарца, често и на нешто више: на то да сада уопште неће морати да решава никакве проблеме.
Жене жуде за мушкарцем, иза којега би се могле сакрити од света као иза каменог зида. И када се партнер понаша не онако, како се очекивало, многи се одлучују на развод: шта ће им неко ко се понаша као мало дете…
У очима клијенткиња често видим збуњеност, разочарење и питања: „Где су нестали снажни мушкарци?“, „Зар мушкарци у женама траже само брижну мајку?“, „Шта уопште происходи са односима у овом свету?“
Људи у савременом свету су заражени гордошћу. А горд човек… он не сме да буде слаб. Слабост се не прихвата, она се чак и презире од стране друштва.
Јасне границе улога мушкараца и жена данас се све више бришу. И у свет улази жена која се са једне стране стреми да буде снажна, самостална, независна и успешна, а с друге стране, страда од осећања одбачености и беспомоћности, који преплављују њену малену унутарњу девојчицу.
Жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Но њено унутрашња девојчица жуди за пажњом и бригом.

Клупко дечјих проблема

Нажалост, данас је честа појава да су женске линије породичног стабла изломљене конфликтима и унакаженим пројавама осећања: мајка не може ћерки да преда умеће да воли и прихвата себе и других, зато што њу саму није волела нити прихватала њена мајка. И тај проблем се као црвена нит провлачи кроз многа и многа покољења.
Ћерка не прихвата своју мајку и зато не може да прихвати ни своју ћерку. А као разултат жене не прихватају и не схватају своју дубоку женственост, често се оне просто не могу пробити до ње.
Односи између мајке и сина се устројавају на мало другачини начин. Жени је лакше и једноставније да прихвата сина: у односу на њега код ње се не појављује та скривена завист и супарништво. Зато се на њега управља сва сила материњске љубави, а такође и нигде не нашавши излаз, стремљења к блискости и нереализована жеља да се о неком брине. И жене буквално преплављују синове својом суперзаштитом. И они одрастају инфантилни, навикли на подчињавање у породици. Осим тога, свесно или не, неретко маме не желе да отпусте од себе одрасле момке, чиме још више код њих успоравају формирање и реализацију мужествености, снаге, и умећа да носе одговорност за друге. Такви мушкарци често не могу да се брину, не само о жени и деци, него и о себи самима.
Девојчице које у детињству нису добиле толико потребну љубав, топлину, бригу, удаљују се од своје женствености и уче се да рачунају само на себе. Оне су принуђене да рано одрасту, губећи контакт са својим унутарњом девојчицом.
Наравно да на формирање карактера детета утиче и васпитање у непотпуној породици, живот само са мамом. Када је жена принуђена да прихвати улогу главе породице, испуњује и женске и мушке функције, притом не добијајући уопште никакву подршку од мушкарца, она губи своју женственост и постаје жестока, властна (ауторитетна), све контролише. Њена мекоћа, нежност, доброта и трпељивост одлазе на друг план, а понекад и на трећи. Она је често принуђена да се буквално бори за преживљавање у социуму, решавајући све проблеме породице.
Пребивајући у таквој атмосфери, мушко дете навикава на снажну, независну маму, која свим управља и потом, да би саздао породицу, тражи за себе такве жене, с којима ће моћи да изгради тај модел односа, који је био присутан у његовој породици.
Девојчице узимају пример од маме и стреме се да постану као и оне: властне и одлучне. И у односима они реализују управо тај шаблон понашања – стреме да све контролишу и не умеју бити слабе. У исто време оне на такав начин желе да заштите од бола и страдања своје унутрашњу девојчицу.

Снажна жена. Прихватање слабости.

Да би вратили равнотежу у своје односе жене би требале да науче прихватати своју слабост, постепено померајући с главне позиције своје мушке пројаве. И то треба радити мудро: Не само да моле мушкарца за помоћ, него и да формирају такве услове, када ће мушкарац бити приморан да на себе узме решавање разних задатака.
Овде је важно ваше душевно стање и спремност да прихватате бригу другог, а не да то буде само просто изговарање прозби. Требате се научити да прихватате своју беспомоћност и незаштићеност.
Послушајте на крају крајева своје унутрашње дете, окрените се к њему, поласкајте му и огрејте га. Њему је тако потрено ваша пажња и прохватање. Док не подарите подршку свом рањеном „ЈА“, ви ћете као и раније у свет да транслирате мушки начин понашања. И треба ли се онда чудити што партнери просто не виде неопходности да вам помажу?
Схватите да, ако свом мушкарцу изјавите да сте слаби и да имате потребу за подршком, а кроз неколико тренутака опет изнова почнете заповедничким гласом давати команде, ништа нећете моћи да измените. Овде је потребно трпљење и умеће чекати. Ако мушкарац није испунио то што је обећао, немојте сами то радити уместо њега. Дајте му до знања да ви очекујете обећано. Иначе ће мушкарац као и раније да беспосличи.
Ако вам се не свиђа, када вас партнер назива снажном женом, зауставите свој бег и „погледајте“ у очи своју незаштићену, малену, унутарњу девојчицу. Осетите зоне вашег душевног деикомфорта и напетости. Где је овде конфликт и унутрашње противеречење? Научите се да постепено одмотавате то клупко напетости.
Истински успешних, самоуверених, снажних мушкараца нема много. И тешко да их ви можете привући у свој живот, зато што они неће дуго ни да трпе поред себе жестоку и властну жену. Они траже меке, женствене сапутнице.
Сила женске душе је огромна. Али та сила је – женска. О таквој партнерки мушкарац може да каже, да је она самоуверена и снажна, али ће свеједно тежити да је подржи и укаже јој помоћ, мушку помоћ.

---

Коментари

Кирсанова Ирина Владимировна:

Седи код мене у кабинету једна таква
– Волела би да је способан да он доноси одлуке!
– Ок, а ви сте значи спремни да прихватите било коју његову одлуку?
– Па, ако буде исправна!
– А ко ће да одлучује, да ли је исправн или није?!
– Како ко, наравно ја!

http://www.irinagavrilovadempsey.ru/articles/self-development/a-strong-woman/

О користи групне терапије

Многи клијенти долазе на терапију веома забринути мишљу да се нико не мучи као они, да се само они тако плаше, страдају од проблема и неприхаватљивих мисли, порива и фантазија. У томе су, наравно, делимично у праву, пошто многи имају свој сопствени «списак» стресних фактора који на њих утичу и онога шта је сакривено у њиховој подсвести. Њихов осећај сопствене уникалности је тесно везан са социјалном изолацијом, с тешкоћама, које осећају у међуљудским односима, с немогућношћу да досигну искреност и отворености у интимним односима.

У групној терапији, посебно на њеном почетном етапу, разубеђивање клијента у уникалности његовог проблема јесте моћан фактор, способан да побољша његово старње. Но када човек чује друге чланове групе и открије, да он није усамљен у својим страдањима, он почиње да се открива за људе који га окружују, и почиње процес који можемо назвати «Добро дошао међу људе» или «Сви смо ми у једном броду» или ако би хтели да се изразимо клинички – «Страдање воли друштво».

Двојна порука и осећање беспомоћности

(двојно послање – double bind)

Ако сте се у некој ситуацији осетили беспомоћни, не журите да осудите себе због тога. Често узрок томе бива таква „двојна порука“ или како је још називају „шизофреногено порука[1]“

Неко вам је изјавио да вас воли, а није учинио ни један корак вама у сусрет. Рекао је како лепо изгледате с равнодушним изразом лица. Дали задатак, нпр. „копај од зида до ручка“…

Било која порука (послање), у којој постоји противречење, да ли вербално или не, ствара НЕСВЕСНО осећање беспомоћности. А ако останете дуже у тавким односима, можето напросто пасти у депресију.