«Само не преступајте границу!». Исповест и разрушени брак

0001Анонимна прича о том како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
У ранијем чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о том, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајучи адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурзама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о том шта се дешава с уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
Желим да, не говорећи своје име и не давајући се у подробности по којима ме могу препознати, испричам о том шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту.
Ова прича није књижевно штиво. То није чланак – то је исповест о ономе што ме све до сада «боли».
Можда ће вам се прича показати сувише отворена, можда ће вас смутити или ће изазвати подсмехе. Ја се никад не би одлучила о том да напишем под својим именом. И за мене је важно да ви то чујете.

«Не преступајте границу! Не размишљајте о белом мајмуну!»

Моје уцрквољење је произашло са седамнаест година. Била сам девственица и уопште сасвим невин човек – класична „девојчица са наочарима – филолог“. Ако ћемо право, мој први истински „дечко“ се појавио баш тамо, на црквеном прагу – мој вршњак, такође млади неофит-интелектуалалац. Заљубили смо се једно у друго с провг погледа, обоје смо маштали о многодетној породици, одмах смо почели својој будућој деци да смишљамо имена и професије. 🙂
Сећам се како смо се, признавши једно другом о својим осећањима и одллучивши оженити се, следећег дана држали се за руке, сијајући, изгледали као класичне заљубљене будале – упутили се да узмемо благослов за брак. Духовник нас је благословио, но при том је добавио веома сугестивно и строго, чак је и поновио неколико пута: «Знајте: сада када сте муж и невеста – то је најопасније време за вас! Не преступајте границу! Ни у ком случају пре брака не преступајте границу!»0002
До тада, фактички, нисмо ни размишљали о сексуалној страни везе. У прво време заљубљености то некако није занимљиво. Ти волиш човека у потпуности, не делећи га на душу и тело. Но принцип „не размишљај о белом мајмуну“ је прорадио: од тада се забрањена „граница“ трајно уселила у наше мисли.
На жалост, није било могуће да се одмах оженимо – још нисам била напунила 18 година, а и породичне ствари су захтевале да надуго одложим свадбу. И тај «предбрачни» период је за нас постао не само срећан, него у исто време и мучан – управо због «границе».
Привлачили смо једно друго. Ма како да смо се борили да се не саблазнимо – но, нашавши се насамо, нисмо могли да раздвојимо руке и усне једно од другог. „Границу“ ми нисмо преступали, но више пута смо били веома близу.
И сваки пут – за време састанка или одмах после – осећала сам ужас и изједајући стид, због тога што радим нешто мрско, прљаво, апсолутно недопустиво, вршим «грех блуда», који ме чини прљавом и недостојном у очима Господа. И не само то: оставши сама продужавала сам да размишљам о свом женику, маштала о њему, покушавала да уобразим блискост с њим, узбуђивала се… и то је такође био мрски, скверни грех.
Притом сам осећала снажан когнитивни дисонанс, зато што у дубини душе нисам могла да схватим, шта је у томе лоше. Ја никог не обмањујем, никоме ништа не отимам – просто волим свог женика. Зашто је то тако скверно? Постепено, полусвесно сам дошла до закључка да су скверни и греховни – сама осећања, сама телесна блискост.

Мучење стидом

Од свега је најстрашнија била исповест. На исповести сам била дужна све то да признам. То је било право мучење и све до сада ми је тешко присећати се тог – мучења стидом. Замуцкујући, без снаге да одлепим поглед од пода, ја – малена стидљива девственица – причам туђем одраслом мушкарцу такве интимне ствари о себи, које би се стидела да кажем чак и рођеној мајци. Горко себе корећи у том што сам «опет то чинила» или «опет о том размишљала». Умирала сам од стида. Он је све спокојно слушао, изгледа да није примећивао моје стање. Причестивши се ишла сам као «на аутомату», све заборавивши и само се радујући, што се све напокон завршило. Потом ми је требало још неколико дана да дођем себи, после тог моралног само-силовања.
Само једном ми је духовник покушао дати, да тако кажем, пастирски савет. Када сам се посебно горко жалила на блудне жеље, он је рекао: «Ну, ако те твој женик тако распаљује на грех, можда би било боље да се растанеш са њим?»
Но ту сам се већ смутила. Поред свих бубица које су се већ успеле расплодити у мојој глави, једно сам ипак схватала: растајати се због тога што осећамо једно према другом то, што су и дужни осећати муж и жена – то је неко безумље. «Ну, у реду, – рекао је он, по невољи – ако већ тако волите једно друго – жените се. Но, главно је, ни у ком случају не преступајте границу!»

Уважење према Господу или бежање од скверни?

Мислим да би далеко лакше поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ничега лошега, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ само хоће да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до свадбе. Но све што сам слушала и читала уокруг – молитве из молитвеника, православна литература, проповеди, благочестиви разговори – све ме је убеђивало управо у том, да је «све то» нека грозна, неописива гадост.
adam-i-evaПривешћу један пример, и то не најизражајнији. Више се не сећам где сам прочитала благочестиву византијску легенду о девојци која је певала на клиросу (певници). Девојка је заболела и умрела, а после неког времена се јавила у виђењу настојатељу своје цркве. Он се веома зачудио када је видео, да је она у аду. «Шта се десило? – питао је он. «Ти си била тако благочестива, добродетељна, ником ништа лоше ниси учинила…» – «Тешко мени! – одговорила је она – У нашу цркву је долазио један леп младић. Стојећи за певницом, погледала сам на њега, маштала о њему и распаљивала се блудном страшћу – и стидила сам се да то признам на исповести. За тај нераскајани грех сам и отишла у ад».
Красноречвио, зар не? Као да је за мене писана та истрија. Управо због тих мени веома познатих осећања и мени познату ситуацију – Господ човека сматра за последњу олош и отправља га у ад.
У том правцу су били наклоњени и разговори између другара – таквих уцрковљених момака и девојчица. Младим људима је из разумљивих разлога својствено да много размишљају о сексу и немало говорити о њему; но код нас су такви разговори били поприлично специфични. Често би сазнала о интимном животу такве задивљујуће «подробности», о којима не само тада, него ме је и сада стид о том говорити; и сви су они портврђивали да реч иде о нечем страшном, одвратном, недопустивом, о падању у нечистоту, која неминовно води вечној погибљи…

Немогућност да постанем жена

Уопште, када смо се оженили и после свадбе, прве брачне ноћи – показало се, да ја не могу бити жена. Физички.
Код мене се развило тежи облик неурозе. У медицини то стање називају вагинизмом.
Нисмо могли да будемо муж и жена – ни те ноћи, ни следеће, ни кроз недељу, ни кроз месец. „Преступити границу“ мени се чинило катастрофом, крај света, после којег ће бити немогуће живети. Тако сам стискала ноге да их чак ни силом није било могуће раздвојити, вриштала сам, плакала и одбијала од себе. То је био ирационални ужас, који је било немогуће преодолети.
Притом се сексуална жеља код мене сачувала, као и раније сам хтела свог мужа, веома сам желела да будем добра жена и да имам децу… но ништа нисам могла да урадим са собом.
Он – исто тако млад и неискусан, као и ја – такође није знао шта са тим да ради. Плашио се мојих хистерија, веома се плашио да ми нанесе бол. И на крају крајева одступио. Као и раније смо се занимали отвореним ласкама, но ништа више од тога – и обоје смо се старали да изгледа као да је све нормално.
Намеће се питање, зашто нисам пошла доктору и уопште зашто никако нисам покушавала да то преодолим. То је сасвим тешко објаснити. Вероватно је суштина неурозе у томе да престајеш бити господар самом себи. Проблем, који се надвио над тобом, тако је страшан, тако претежак, да ниси у стању с њом се узети у коштац – претпостављаш затворити очи и живети тако, као да га нема.
Да се идем лечити мени ни на памет није падало, зато што ја то нисам сматрала за болест – мени се чинило да је то пре још један грех. Још један доказ моје греховности, искварености, а поред осталог и – плашљивости, безвољности. Но тај «грех» ја нисам могла чак ни да исповедам – да не говорим о том да се са неким посаветујем, зато што нисам схватала каквим речима да објасним то што са мном происходи. И било ми је стидно.
Једини излаз из положаја, који сам тада себи могла претпоставити – јесте, да тако кажем, самосталан рад са својим телом, усмерен на то, како да преодолим тај страх и грчеве у мишићима. Проблем је још и у том што су се сва та дејства једнозначно односили к греху рукоблуђа. Тако да је и тај пут био затворен.

«Жена-кастрат»

После неколико година муж ме је оставио. Не могу да га кривим – он није могао да реши мој проблем за мене, хтео је нормалан супружнички живот и као и пре хтео је децу, а ја му нисма могла дати ни једно ни друго.
До тог времена смо обоје напустили цркву. Он се касније врато; ја сам се «расцрковила» сасвим и престала сам да сматрам себе верујућом. Но од свег проблема никуда нисам побегла.
И најсветлије, најплодотворније године, године младости, сам провела у дубокој депресији. У убеђењу, да сам – «кастрирана», «жена-кастрат», код које не може бити ни породице, ни личног живота. Од које ће се мушкарци клонити у ужасу, сазнавши „страшну тајну“. А ако неко ипак пристане да има са мном посла – за таквог, ма какав он био, треба да се ухватим обема рукама и сагласим се на било какве услове. Зато што ништа боље ја „ограничена“, гадна и скверна, и не заслужујем.
Тешко је и описати колико ми је муке све то донело.

Не проклетство, него болест

Постепено сам то преодолела – нема потребе да подробно описујем, како.
После тридесете је до мене већ дошло, да то није «проклетство» или нешто слично, него болест од које се може лечити и излечити. Пошла сам да се лечим. У кабинету гинеколога сам се напокон избавила од девствености. Са тридесет пет година сам почела полако, пажљиво, да се избављам од страхова и комплекса – да излазим с мушкарцима и ступам са њима у «пуноцене» блиске односе. А данас, од око четрдесет, одједном сам схватила, да ми ништа не смета да испуним своју машту – да затрудним и родим дете.
Како «ништа»… Разуме се, смета ми много што-шта. Узраст, здравље, то што сам сама, навике „окореле старе цуре“ – сав пртљаг, којег са мојих двадесет година нисам имала. Али сада, чак и у најбољем случају – више од једног детета, максимум два, могу да родим. Онакве породице о каквој сам маштала – код мене никада неће бити.

Све је поправити

Не знам, шта још да кажем.
Осакатили су ме. Сломили су ми живот.
Не знам за што. Нисам урадила ништа лоше, продто сем била веома млада, наивна и пријемчива, хтела сам да будем добра мајка – и добра хришћанка.
Првих године после свега тога сам мрзела хришћанство и православну цркву. Потом сам се мало успокојила. Схватила сам да је глупо кривити за своју беду људе, који никаквог односа к њој немају. Или кривити веру и поглед на свет, шта је, уопште говорећи, нешто сасвим друго.
Сада ми је у хришћанству много тога симпатично, симпатични су ми и многи верујући људи, теме које разматрају су ми често блиске и занимљиве… но повратак је апсолутно немогућ. Црква – је место где су ме унаказили. Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим. Та глава је за мене затворена.
Но, ма шта било – та система ме није успела сломити. Све сам преодолела, мада је на то потрошено много година. Иако ме то као и раније боли и вероватно ће болети до краја живота – но сада сам снажнија од своје немоћи и бола.
Желим да изразим саосећање свима ко је у цркви прошао кроз лоше искуство и психолошке трауме, желим им среће и хоћу да им кажем: да се све може преодолети.

Осврт на дани текст можете прочитаи овде Неуротици у цркви. Не „Ко је крив“, него „Шта радити?“

.
http://blog.predanie.ru/article/tolko-ne-perestupajte-gran-ispoved-i-razrushennyj-brak/

Advertisements

7 thoughts on “«Само не преступајте границу!». Исповест и разрушени брак

    1. Мург Аутор чланка

      Да, требало би. И још понеке раније текстове о психолошким проблемима верника. Изгледа да наше попове то нешто и не занима. Не знам зашто верници не „шерују“. У Русији се о тој теми у поселдњих неколико месеци веома много писало на неколико посећенијих православних сајтова. Код њих је табу срушен, написано је много текстова који поприлично објашњавају сву сложност проблема.
      Хвала вам на разумевању.

      Liked by 1 person

  1. babeidede

    Хвала вам на преводу, Мург.

    Ово: „Вероватно је суштина неурозе у томе да престајеш бити господар самом себи.“ Да, управо онда када се „бациш“ у руке посреднику.

    Ово: „Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим.“ Није битно ко се којем Богу моли. (Бог је Један у Три) Битно је ко је тај који се моли и чему се моли. Да ли постоји Бог? Очито, постоји сумња у сопствену веру. Бог ништа није дозволио, она је донела одлуку – условљена слободна воља (под принудом, претходно затрована догмом). Свештеник као неприкосновени ауторитет, манипулација фактички још увек дететом (17. година). Свештеник као тровач душе, у суштини. Дакле, да, само без посредника.

    Свиђа ми се

  2. Анонимни

    Ovaj tekst je jako potresan i tako me duša boli za djevojkom koja je prošla kroz sve ovo na ovakav način. Ali zaista, šta činiti u ovakvim situacijama kada čovjek ne želi da griješi, a isto tako ne želi da i to uzdržanje ode u pogrešnom smijeru. Jer evidentno je da je i kod ove djevojke postojao pritisak da slučajno ne pogriješi, da se ne bi desilo nešto strašno. Nema nikakvih uputa za mlade ljude. Uglavnom se nailazi na zabrane, ako tako mogu da kažem. Sa 20 i nešto godina, a i ranije, normalno je imati vezu, normalno je biti zaljubljen, normalno je i biti intiman, bar po mom mišljenju. U tim godinama se studira, malo ko razmislja o braku, jer još se čovjek bar ekonomski nije osamostalio da bi mogao da započne zajednički život. Kako onda biti u dugogodišnjoj vezi, a ne ulaziti u intimne odnose?

    Свиђа ми се

  3. Мург Аутор чланка

    Хвала вам Анонимни на одзиву. Да, потресна прича. Девојке је, како сама каже, после тридесете нешто схватила и успела је бар донекле да среди свој живот. Веруејм да има много оних који нису успели…
    Ако питања у коментару нисте поставили тек тако, ево нека размишљања.
    Православни психолог Јана Агеова сматра да би требало да период упознавања двоје младих људи траје око годину дана. То је довољно да се сами момак и девојка боље упознају, да упознају родитеље, другове… Отприлике после годину дана да се узимају. За то време наравно нема интимних односа, ништа више од пољубаца. Слажемс е са њом и мислим да је то реално.
    Што се тиче тога да је са 20 година нормално бити заљубљен, то нико не спори. Али мислим да је неодговрно и да није нормално имати односе са човеком који није спреман да преузме одговорност за могуће последице, тј трудноћу (и не само трудноћу). Значи – ко није спреман да преузме одговорност за могуће појављивање детета, тај не треба да има интимне односе. Ако се слажемо да је абортус убиство, а пошто ни једна контрацепција не гарантује 100% заштиту, онда је улазак у интимни однос увек један ризик да се као резултат појави дете. То је, да тако кажемо, руски рулет и у питању су животи саме девојке, чији се живот са трудноћом мења из корена, а у питању је и живот детета о коме неко треба да брине или коме иако невином прети убиство. Јасно да од таквих интимних односа, ако се не ожене потом, поред самог детета, углавном последице сноси девојка, зато она треба више и да пази и да испита верност и озбиљност свог изабраника. Један од начина да се испита зрелост младића јесте спремност да се стрпе тај период упознавања. За годину дана уздржања се нико неће разболети.
    Споменули сте студенте и да „мало ко размишља о браку“. Ту и јест проблема, што не размишљају о браку а хтели би да се играју маме и тате. А ко ће уместо њих да размишља? И то је нама постало нормално. Постоји статистика да је већина студената који су добили дете за време студија, успешно завршавали студије и имали касније успешан живот, чак и каријеру. Лично таквих знам.
    По мом мишљењу треба обратити пажњу на следеће:
    – Не треба да се поводимо за телевизијом и интернетом, где се пропагира слободна љубав и остало, чиме нас убеђују да је све то нормално и безазлено, чак и корисно…
    – Мало се зна о последицама вршења абортуса. Мало се зна о процесу убијање тог малог човека у стомаку мајке и о штетном утицају на здравље по девојку свих контрацептивних средстава, буквално свих.
    Ако имате још питања, постављајте, можемо укључти и друге психологе да дају своје мишљење.
    – Од младих се треба тражити озбиљност и одговорност, па онда нека раде то што им се хоће, али треба да знају у шта се упуштају.
    Вот так.

    Свиђа ми се

    1. Анонимни

      Hvala Vama na ovome brzom i detaljnom odgovoru, razjasnili ste mi mnogo toga. U potpunosti se slažem sa svime što ste rekli, protiv sam abortusa, kao i neodgovornosti po pitanju stupanja u intimne odnose. Međutim, imam još neke nedoumice i zanima me jer se nalazim u sličnoj situaciji. Dakle, rekli ste da u periodu od godinu dana ne treba da se ulazi u intimne odnose, jer je to period kada treba da se testira zrelost osobe, i tu se u potpunosti slažem. Prosto potreban je neki proces upoznavanja da bi se uvidio karakter te osobe i da li imate isti ili sličan pogled na život. Od toga zavisi i sloga u braku, a i samim time lakše će se prevazilaziti izazovi i problemi koje život nosi. Ali zar to upoznavanje ne bi trebalo da traje i duže od godinu dana, jer realno to je veoma kratko vrijeme da se sazna nešto više o toj osobi. Zato mi se čini da je samim time ulazak u brak nekako preuranjen. A po Pravoslavnoj vjeri, ne bi trebalo da se ulazi u odnose prije braka. Onda se zaista čovjek nalazi u teškoj situaciji, dakle ne ulazi u intimne odnose i duže od godinu dana, a sa druge strane ići u toliku krajnost, kao što sami kažete nije realno. Nadam se da sam dobro objasnila sve nejasnoće, a i treba da naglasim da se u ovom mom slučaju ne radi o neodgovornosti, već naprotiv, rekla bih i o prevelikoj odgovornosti koja prerasta u osjećaj pritiska i neke opterećenosti.

      Свиђа ми се

      1. Мург Аутор чланка

        Укратко, ви се слажете се да је потребан период упознавања без интимних односа, али вам се чини да је годину дана кратак период за упознавање. Може се закључити из реченог да ваш однос траје више од годину дана и као да се још не види докле ће то „упознавање“ да траје.

        Ви се бринете, и као да се браните, као да вам неко намеће ступање у брак (можда дечко или околина, или мислите да вам ја намећем). Ви бисте да продужите то упознавање алиосећате да ни то није неко решење. Годину дана, као што сам написао, препоручује Јана Агеова, она се саветовала по том питању и читала. Таква питања нису реткост код младих на консултацијама и у цркви. Наравно да то може да буде и дуже. Годину дана је наведено више као нека доња граница, али увек има изузетака и примера када је то било и краће и није сметало. Мислим да то колико ће да траје период упознавања зависи и од интензитета живљења заједно, колико времена млади проводе заједно, и наравно опет – од зрелости особа. Колико ви успевате да упознавате другог човека, колико сте пажљиви, обраћате ли пажњу на неке „битне ствари“. Код вас ја осећам неку несигурност према вашем изабранику, и као да се та несигурност не смањује временом, и то не треба игнорисати. О том треба попричати и отворено са самим дечком и још боље са психологом. Често човек сам не може да исправно оцени ни откуд сумње конкретно, ни колико су велики и значајни ти „недостатци“ код партнера због којих те сумње постоје, а да не говоримо да човек често не зна шта да ради са тим даље, у ком смеру да делује. Само провођење времена заједно неке проблеме не решава (као на пример, љубомору партнера, алкохолизам…) Ако је веза нездрава, после дужег времена се чак стичу симптоми сазависности и бива све теже да се одлучити за продужавање веза и за раскид. Можда отуда ваш осећај притиска и оптерећености. Претерана одговорност је такође симптом сазависности који се још у родитељској породици формира.
        У вези односа пре брака код православних. У пракси срећем много, скоро сви млади који активно посећују црку, певају за певницом, исповедају се и у исто време живе невенчани са својим партнером, али су верени и претпостављам да воде интимни живот, као да су венчани. Лично не мислим да је то сасвим исправно, али видим да таква пракса постоји, чак не знам ни какве се молитве читају у цркви приликом веридбе, можете се распитати у вези тога.
        Из вашег писма сам значи поприлично сигуран да постоје неке сумње у односу према вашем изабранику. Препоручио бих вам да се посаветуејте са психологом уживо. Код наших психолога са сајта можете добити и више бесплатних консултација.
        Још мислим да је важно, а нисам у првом коментару навео. У периоду упознавања, периоду без интимних односа, нарочито, ако се то одужи, важно је „не распаљивати се“. Не распаљивати у себи блудну страст, што подразумева нпр. избегавање гледања филмова са еротским сценама (ако их има таквих), и много осталог… Мислим да је то јако важно и да од тога много зависи да ли ће доћи до поромећаја у психи или у сексуалној сфери младих. Али то захтева велику пажњу, то је прави аскетизам и знам да на то многи нису способни, чак и не желе ништа да предузму, а после се наравно жале, „разбелећу се“…. Ако пажљивије прочитате горе текст „Само не преступајте границу!“, ауторка такође на то није обраћала пажњу и мислим да је допринело њеним проблемима.
        Пратите наш блог, ускоро ће бити текстова на сличне теме. Свако добро желим.

        Свиђа ми се

Оставите одговор на babeidede Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.