Девојчица и јабуке

Девојчица је држала у рукама две јабуке. Мама је њежно и с осмехом упитала своју малену принцезу:

„Мила, хоћеш ли својој мами дати једну јабуку?

Девојчица се на неколико секунди загледала у маму, а затим изненада загризла једну јабуку, а онда брзо и другу.

Жена је осетила како јој се осмех на лицу леди, но старала се да не показје своје разочарење. Онерасположила се што њена вољена девојчица није хтела са њом да подели јабуку.

И одједном девојчица пружа једну од загризених јабука и говори:

„Мама, узми ову, она је слађа!“

Наравоученије: независно од тога, колико имате година, колико сте опитна и осведочена особа, никада немојте журити да осудите другог. Дајте му могућност да објасни свој поступак. То што ви видите, може да буде веома варљиво. Често видевши само општу слику, грешимо у процени истинских мотива другог човека.

https://vk.com/emointelligence?w=wall-75570989_2337

За оне који живе са алкохоличарем

Како да се понашају жене (мужеви, мајке, деца, другови итд.) алкохоличара

Сазависници се налазе у стању повишене напетости. То је једноставно факт. Очигледно да je управо због тога и разговор с таквим људима увек помало специфичан.

Они воле да задавају питања на које сами већ имају одговор и на такав начин просто очекују да доктор каже оно, што они желе да чују.
Задавајући питање, често прелазе на описивање тога како човек пије (дрогира се, коцка…) Пажња се концентрише не на решавање проблема, него на његово описивање. Притом се проблемом сматра стање опијености.

Смешкати се – „јефтин“ начин да се изгледа боље

Консултација. Преда мном седи млада девојка, ноге јој преплетене тако да подсећају на неки китњаст корен извађен из земље, рукама ослањена на кауч и као да на тај начин покушава да се одржи у тој крхкој пози. На њеном лицу постојано лебди осмех, пројављујући се сад мање, сад више…

Девојка без журбе почиње да говори о том, шта ју је привело на консултацију. Говори о страшним стварима… Осмех свеједно не салази са њеног лица… Од тог историја изгледа још ужасније, напуњена таквим болом и страхом, које човек просто не може да издржи, ако се од свега не заштити изолацијом, одрицањем, дисоцијацијом… Заштитити се, заувек присвојивши себи осмех, обесивши га као вечну маску на лице.

О реакцији на критику

… Џек је на мало грубом примеру показао како и зашто ми реагујемо на критику.
Пришао је једној од учесница и рекао: „Проводим много семинара и лекција, али први пут међу слушаоцима видим толико глупих људи“. Јасна је ствар да је то девојку веома увредило. Џек ју је успокојио тиме што је све то само вежба и има свој наставак.
Опет је погледао на њу и рекао рекао јој: „Проводим много семинара и лекција, али први пут међу слушаоцима видим неког са зеленом косом“. Девојка се сада насмејала.
– Зашто се смејете, – питао је Џек?
– Зато што моја коса уопште није залена.
– А зашто сте се малопре на мене љутили?
– …

Ја сам пасивни агресор. Шта да радим?

Данас желим да кажем нешто о пасивној агресији. Пасивна агресија се, за разлику од јавне, не препознаје одмах. Човек може да се држи мирно, спокојно, да буде попустљив, па ипак при свему том, у окружњу се почне рађати осећање раздражљивости, беспомоћности и неразумевања.

Какво понашање се може назвати пасивно-агресивним?

Спектар је довољно широк, но данас желим да говорим о том његовом делу, који се тиче супротстављања происходећим догађајима?

У пасивно-агресивног човека постоји много инструмената реаговања. Он може:

• климати главом, саглашавати се и притом ништа не предузимати,
• затезати с испуњавањем,
• заборављати,
• испуњавати, но како било, а понекад и намерно лоше,
• прећуткивати, не говорити директно шта жели,
• не противити се, не спорит,
• саботирати то шта од њега зависи,
• игнорисати итд.

Истина – није тако важна ствар, да би је сакривали

„Ћутање ломи судбине“ (Пауло Коељо)

Колико сам пута у својој пракси сусретала клијенте чији су односи лоше функционисали, а често су се и сасвим рушили, зато што им је било тешко да директно и наглас говоре другом о својим жељама, о својим маштама и плановима. Они су ћутали. Они могу да трпе и да веома дуго ћуте, притом не престајући  да се недају да ће се други досети сам. Човек тако красноречиво ћути, и свим својим ћутљивим изгледом то показује, да је просто немогуће не десетити се! „Свакo други на његовом месту би се већ десетио!“ А, ако не схвата, значи да не воли, не осећа или чак игнорише и пакости, укратко, не жели да схвати, а зато и јесте недостојан човек.

Или у зависности од тога како се развијала лична историја, може се, тешко уздишући, донети дргуи закључак: „То сам ја! Ја! – сам недостојан човек, ако он не жели да испуни моју жељу“. Затим опет тешко уздишући још једном додаје: „да, нема везе, мало ли шта ја желим. Рашта и уста отварати“.

«Само не преступајте границу!». Исповест и разрушени брак

Анонимна прича о том како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
У ранијем чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о том, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајучи адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурзама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о том шта се дешава с уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
Желим да, не говорећи своје име и не давајући се у подробности по којима ме могу препознати, испричам о том шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту.

Исказати (озвучити)

Исцељење почиње с могућности да се искажемо (проговоримо). Када наглас произносимо то што нам је страшно и болно признати: ја сам из породице алкохоличара, ја сам зависник. Ја сам изгубио контролу над финансијама или – ја сам немоћан пред својим неуправљивим поступцима.

Или: осећам се као да сам у туђој кожи, ја не познајем тог чику или тету са којом живим. Унутра у себи сам – уплашени дечкић. Ја умирем од усамљености и страха од живота. Падам с ногу од умора и напетости, покушавајући да све држим под својом контролом. Радим до изнемоглости старајући се да одговарам представама о том како би све требало да буде. Трпим насиље и унижење. Живим с алкохоличарем и наркоманом. Пролазим кроз ужасне ствари и бојим се о том рећи чак и самом/ј себи. Не желим да живим.

Интуиција је – опит…

Шта је то интуиција? Људи су на ту тему не једном покушали да дају одговор. Интуиција – је нешто неухватљиво, нешто шта долази ниоткуда, истинско знање… Но, знамо да ништа не може происходити ниоткуда? Човек жели да нађе логичке одговоре на своја питања. Зато ћемо мистичку страну интуиције оставити другима, а ми ћемо да нађемо логичко објашњење за интуицију.
Интуиција је – опит са свим фаткима који тај опит потврђују. Када се човек много пута сусреће са једним те истим појавама, видећи доказе одређене узрочно-посљедичне везе, то знање прелази у опит који се запечаћује у подсазнању (подсвести). Одређени сигнали из спољашњег света доводе до ових или оних ситуација, појава, начина понашања, и све то човек памти, фиксира се у његовој подсвести, a потом се пројављује у виду интуитивног знања.

„Дар“ обесцењивања

Хоћу да на напишем о том „чудесном дару“ којега у разној степени поседује скоро свако до нас, или без тог скоро.
Обесцењивање. Наравно, у првом реду мислим на обесцењивање себе.
Како га препознати?
То је такво стање када почињеш да мислиш и осећаш, да све што радиш, на пример, ништа посебно не вреди. Или радим недовољно добро. Или када мислиш да други човек увек ради/живи боље, а ти некако не баш сјајно. Или када на своје успехе посебно не обраћаш пажњу, зато постојано размишљаш о неуспесима/грешкама/манама итд.
Неки то називају реализмом. Неки просто тако живе да чак и не знају да поседују такав „дар“.