Научена (васпитана) беспомоћност

slon

Научена (васпитана) беспомоћност – је занимљив феномен у психологији. Истакнути психолог М. Селигмен је показао да неки представници животињског света у стресним и болним ситуацијама ништа не чине, како би престали да осећају бол. Неко од њих се покушава спасити и тим самим побољшати своју ситуацију. Док се други толико навикао на то што му причињава бол, да то сматра обичним и нормалним.

Да ли сте слушали историју о том, како велики многотони слонови не прекидају везе којима су везани, и не беже на слободу? Зашто они, поседујући огромну моћ и силу, ништа не предузимају? Овде управо и дејствује принцип научене беспомоћности. Када је он био малени слонић, завезали су га ланцом који он није могао да прекине. Ма колико се он борио, покушавао да изађе на слободу, ништа му није успевало. Ланац је био чвршћи, него његова упорност, а нанете ране су постајале све болније. С временом је слонић научио лекцију: „Не треба покушавати кидати ланце, јачи су од мене!“ Само је слонић заборавио на то да је он сваке године постајао све крупнији и снажнији. Но лекцију коју је прошао у детињству запамтио је на сав живот. Он сада не покушава да прекине ланац, зато што су једном давно, у детињству, такви покушаји наносили само болне ране.
Слични механизми дресирања се догађају и са човеком: у детињству га васпитавају, обучавају, за једно кажњавају, на друго подстичу.
Појава научене беспомоћности – то је формирана представа о том, да не можете утицати на ситуацију. Ви сматрате да нећете ништа успети, све је већ унапред решено, боље вам је ништа не предузимати. Неки људи се привикавају на страх од грешки, зато што су их за то, често и много кажњавали.
Може се рећи, да се сваки човек од самог рођења дресира. Најпре се са тим занимају родитељи, који почињу да код деце васпитавају ове или оне особине, принципе, моралне догме и манире понашања. Потом се прикључују васпитачи, учитељи, суседи и родитељи дететових другова. Како човек расте, тако се више к његовом васпитању прикључује друштво уопште, средства масовног информисања и „улица“, где проводи много времена. Другим речима, човека дресирају сви, осим ко није лењ. Понекад се смисао таквог васпитавања састоји у следећем: „Не размишљај ни о чему. Ми ћемо ти све рећи, како да живиш, какав да будеш, шта да осећаш и мислиш. Трпи ако је болно. Они који трпе постају јаки…“ Човека приучавају томе да многе ствари од њега не зависе, треба седети и чекати када ће се нешто добро десити.

психолог Јулија Купрејкина

психолог Јулија Купрејкина

Треба ли се чудити ако као разултат таквог „дресирања“ човек постаје беспомоћан и несрећан, неуспешан и баксуз? Постоје индивидуе, које се некако извуку из даног зачараног круга. Но већи део људи живи у њему, мислећи да тако и треба.
Насупрот наученој беспомоћности можемо да поставимо оптимистичног човека, који дествује смело, чинећи свој живот срећнијим и с више хармоније.


Психолог Мартин Селигман и његове колеге, да би описали феномен „васпитане“ или „научене“ беспомоћности, провели су више експеримената са псима. У лабараторију су три паса била смештена у разне услове. Првог су подвргавали ударима струје с тим да није имао могућности да се било како томе супротстави. Други је у кавезу имао ручку (прекидач), који ако стисне, струјни удар се прекидао. Трећи пас се уопште није подвргавао ударима струје.
На другом етапу експеримента, сместили су их у кавезе из којих је, ако зажеле, било могуће искочити. Научници су пустили струју и открили следеће: други и трећи пас су на сигнал опасности искочили из кавеза, док је први, помиривши се са судбином, остао у кавезу. „Опит“ му је говорио да је немогуће избећи електрични удар и он се предао, како се каже, без борбе. Резултат слика за Выученная беспомощность
Сличну пасивност је Мартин Селигмен виђао и код људи страдајућих од депресије, и дошао је до закључка, да опит беспомоћности у безизлазним ситуацијама приводи к формирању постојаног дефицита мотивације. Притом се заглушује и сама жеља за задовољењем својих потреба, стремљења ка бољем. Жива бића постају беспомоћна, када се навикну на ситуацију у којој од њихових жеља, потреба, дејстава, ништа не зависи.

 

Извор: https://www.b17.ru/article/elephant_on_a_string/

Advertisements

3 thoughts on “Научена (васпитана) беспомоћност

    1. Мург Аутор чланка

      Верујем да су и ти специјалисти вршили више испитивањa да би проверили. Ја уопште не сумњам, лично сам окусио „дресирање“ и последице. Нешто слично је, чини ми се, описано у тексту – толерантност к унужењу. Ранији текст.

      Liked by 1 person

  1. Повратни пинг: Научена беспомоћност | Вир

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.