Тајна духовна смрт детета

Јутро је. Клијент је дошао на сесију. После дуге паузе, као одговор на моје питање, говори:

“Не знам шта желим, не разумем самог себе“.

Касно вече. Дугачки хол огромног трговачког центра. Млада жена за собом вуче уморног четверогодишњег малишана. Ноге му се саплићу. Жали се: „Мама, уморан сам, ‘оћу кући…“, жали се, но све некако млитаво, вероватно се и не нада да ће га послушати. Мама, ослободивши се маркираних пакета из скупих женских бутика, наглим потезом руке поставља сина насупрот себе и љутито му се уноси у лице:download-2

“Никога не занима, шта ти хоћеш! Мaло ли је тога, шта ти хоћеш!? Престани већ једном да ме смараш!“

Вероватно су и њој у детињству тако викали у лице, да њена осећања и жеље никога не занимају, нити шта вреде.

Вероватно ни на њено стање у детињству нико није обраћао пажњу, нико није узимао у обзир њен умор или друге неспопсобности да нешто разуме, одлучи, уради.
Вероватно је и она, не једном сусревши се с родитељским укорима и раздражењем, силом прилика научила како да свој бол смести у најудаљенији угао своје душе, како га не би примећивала, и да некако изађе на крај са тим својим животом, у коме не желе да те схвате. Вероватно је морала дуго да учи како да поред бола не примећује и сва друга своја осећања. На крају је научила да се боји својих осећања, а заједно са осећањима и својих машти, жеља и потреба.

Вероватно је дуго учила како да потпуно заборави на себе, ту истинску себе, која зна шта је радује и која, исту ту радост, уме да дели са многима.

Борила се да преживи. И сада предаје даље ту штафету са тим како заборавити себе и преживити у условима, када на тебе не обраћају пажњу, када те не слушају и не разумеју. Оно чему се научила, то и предаје сину.

Да би једном његов план преживљавања без осећања достигао свој циљ, и он се превратио у човека, који ће исто тако једно јутро на сесији рећи: “Појма немам шта желим.“

Нажалост, таквих је историја у животу веома много, било их је одувек и посвуда. Карен Хорни пише: „Како човек може да изгуби себе? Таква неприметна, несвесна и невероватна предаја често почиње у раном детињству, када наступа душевна смрт, пошто дете не прихватају онаквог какав је на самом делу, не воле га и на све начине критикују све његове спонтане пројаве. „О да, они га воле!“, но само желе, или чекају од њега, да постане другачији! А значи, да га не могу просто прихватити као таквог. С временом и само дете почиње да верује у то и да на крају крајева то прихвата као неоспориву истину. Он се истински одрекао самог себе. И ту није толико важно, да ли се дете подчињава или протествује, затвара ли се у свој свет или нешто друго чини, важно је само његово понашање, које је удобно његовим родитељима. Ако он све то чак и примети, помисао ће му говорити да је то сасвим нормално. Све то изгледа сасвим пристојно, зато што све происходи непримјетно, непроизвољно, а често и анонимно.

психотерапеут Олга Попова

психотерапеут Олга Попова

Извор: https://www.b17.ru/article/61336/

Advertisements

7 thoughts on “Тајна духовна смрт детета

  1. Retka Zverka

    Nažalost, mnogo ima roditelja koji su arhikreteni u pogledu vaspitavanja svoje dece. Neznalaštvo i pogrešni modeli se prenose s generacije na generaciju (šta meni fali, i mene su moji roditelji tako i tako…)! Roditelj (roditi) ne znači i biti sposoban odgajati, vaspitavati, za život osposobiti. Ja sam plaćala skupu cenu svoje neposlušnosti, svog otpora, svoje istrajnosti, svog Ja i da, nisu uspeli da me slomiju moji roditelji. Krvi su mi se napijali, ali nisu uspeli da mi uzmu dušu.

    Свиђа ми се

    1. Мург Аутор чланка

      „О да, они га воле!“, но само желе, или чекају од њега, да постане другачији!

      Нису успели да нам узму душу, али ми ипак нисмо онакви какви бисмо били без те „борбе“ с родитаяима. Та борба је оставила свој траг и ми можемо и даље, цео живот, да се „броимо“. С било ким, увек се нађе неко. Чак се више боримо, што нам је човек билжи…

      Liked by 1 person

      1. Retka Zverka

        I još nešto, pa to oko „budi nam prihvatljiv, jer ćemo te onda voleti“, ne mogu da kažem da imam pravilan statistički uzorak, ali, sve porodice koje sam do sada koliko-toliko uspela da upoznam, mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam upoznala samo jednu, da se tako izrazim, normalnu porodicu sa zdravim uzajamnim odnosima. Isto tako, u većini porodica caruju tajne, laži i tamni vilajeti.

        Naravno, mnogo puta sam razmišljala o tome, šta bi bilo kad bi bilo. Ali, nije bilo. I sad, da li bih bila drugačija – ne znam, možda, verovatno, i ako, kako i kakva. I sad, šta, isceljujem sve što je moguće i nemoguće. Prošlost ne mogu da promenim.

        Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.