Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити – Други део

%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82Аутор: Скуратовскаја Наталија Станиславовна

Следеће је – осећање кривице, коју је веома лако исправоцирати код човека, посебно ако je он на то привикао из детињства. Ако је мама пропустила напредовање у каријери зато што је себе посветила деци, она говори: „Сав живот живим ради породице, ради вас“. И наводницима се подразумева, да сте то дужни одрадити, а то је дуг на сав живот. Осећање кривице се често провоцира у супружанским односима, зато што: „Због тебе нисам успео/ла у том и том, због тебе сам се одрекао/ла таквих могућности“. Човек којему се предлаже да узме на себе осећање кривице, приморан је да се оправдава и да некако искупи своју кривицу.

При преласку на црквени контекст наше осећање кривице постаје бесконечно, зао што нико од нас није безгрешан. Важна ствар у нашем духовном животу јесте, покајање. Често бива веома неприметна граница између покајања, „метаноје“, тј. промене себе с Божијом помоћу, и безпросветног осећања кривице, тј. када схватате да – ма шта да урадите, то ће увек да испадне лоше. Тим више што се, нажалост, тако сложила и наша православна субкултура. Осећање кривице се активно експлоатише, зато што оно постоји у сваком од нас, и сви ми знамо колико је корисно покајање.

Следеће је, несигурност у себе. Када човек није сигуран у себе, лако га је учинити беспомоћним. Главно је – што више му објашњавати, да он без вас не може да изађе на крај са својим проблемима, да он сам не може ништа. Ако су се тако односили према њему од детињства, он ће израсти у човака с такозваном наученом беспомоћношћу: он није способан да на себе узима одговорност за свој живот, нити да самостално доноси одлуке, зато што му животни опит напомиње, да неће успети. Сам он, без помоћи другог, ће пропасти. img-34-4-768x512

Представите себи да такав човек дође у цркву и тражи духовно руководство. Као што често и бива, ако човек има неких психолошких проблема, он налази за себе комплементарног партнера – оног, ко ће да надомести његову непотпуност. У датом случају човек је инфантилан, живи са наученом (приученом) беспомоћношћу. Он ће наћи духовника који ће све да одлучује за њега. У идеалном ће случају то бити тамо неки младостарац[1]. За њега је то идеалан парохијанин – сам ништа не одлучује, ништа не зна, боји се својих жеља, боји се да верује себи, тражи благослов чак и да иде на WC.

Ако такав човек дође свештенику који другачије гледа на духовно руководство, тада ће већ свештеник имати осећај да с њим манипулишу. И истина је – манипулација жалошћу такође бива. „Ја сам тако беспомоћан, ја ћу без вас пропасти, ја ништа не знам, ништа не могу, зато сте дужни да преузмете на себе сву одговорнаст за моје спасење и на вашој шији ћу да уђем  у Царство Небеско. Ја сам не желим да размишљам, нити да нешто радим“. У даном случају манипулација често бива обострана.

Следећа замка јесте – гордост и сујета. Мислим да је сувишно много говорити на ту тему. Сви ми знамо колико су гордост и сујета опасни у духовном смислу, но истовремено је то и Ахилова пета у плану манипулација. Но, таква манипулација већ није насилна, него се остварује помоћу ласкања. Ако кажемо човеку како је он диван, да нико осим њега то не може да уради, да је он посебан, особито и да ми у њега верујемо, а он сам се лако подаје на такво ласкање – он ће из коже изаћи, да би оправдао наша повишена очекивања.

Или га можемо гађати у слабо место и рећи: „Нисам сигуран да ћеш успети то да урадиш, то је само за оне духовно најјаче“, –  и човек већ почиње да доказује своје превасходство над том општом масом.

Следеће је жалост. Само немојте да жалост мешате са састрадањем. Састрадавање – је особина коју је, мислим, дужан да има сваки хришћанин. Зато што је то наша способност да поделимо бол другог човека и да му помогнемо. Жалост је увек оријентисана одозго према доле. Ми сами се осећамо снажни и налазимо неког слабијег, кога жалимо.

img-8-4-768x512

Ако нама манипулишу помоћу жалости, то треба да нас упозори на нашу тајну гордост: „Он је слаб, а ја силан, ја могу да му помогнем, ја сам као неки малени бог за другог“. Манипулација жалошћу се разликује од реално тешких животних ситуација тиме, што човек ништа сам није спреман да уради за себе. Он хоће да све други ураде за (уместо) њега. Зато што он сам не може ништа, или има неки разлог, или није у одговарајућем стању, или не схвата, не зна, не уме и просто без вас неће изаћи на крај. Ако сте му једном помогли – готово је, већ сте узели одговорност за његов даљи живот, зато што ће без вас пропасти.

Многи знају за тај манипулациони троугао. Манипулација помоћу жалости је – порука жртве к спаситељу. Ево ја сам у тешким животним околностима, непријатељ је навалио на мене и хоће да ме избрише са лица земље, и само ме ти можеш спасити. Манипулација жалошћу је немогућа у односу на човека код кога нема сујете – те ствари су повезане.

И на крају манипуладија надом. То је, када се човеку обећава награда, коју му манипулатор на самом делу не може обезбедити, а постављају се неки услови. У црквеном контексту се са тим сусрећемо веома често, и не само у склопу парохијског живота, већ и у лицу многобројних просиоца који прилазе и говоре: “Ви сте хришћанин, дужни сте да помогнете, да дате новац, одећу, обућу“. Ако им предложите нпр. „помозите нам да почистимо двориште, да посечемо дрва“. Рећи ће: „Не, не, како тако!? Ви сте ми дужни помоћи просто тако, што сте тако себични, зашто треба прво да вам одрадим?“ И ту можемо рећи: „Драги друже, ти покушаваш да код мене изазовеш жалост, но сам за себе ниси спреман да урадиш ништа, зато хајде да заједно размислимо, како да се извучеш из тако жалосног положаја“.

Што се тиче манипулације надом, наде у Цркви бивају разне: нада на спасење, нада на прихватање, на разумевање, на то да смо сви браћа и сестре. Не говоре узалуд, да се у најтежим моментима живота буди молитва. Зато што, док се формирају неке лажне наде и лажни путеви њиховог достизања, то човеку смета да дође до праве вере. Манипулација постаје препрека.

Ми нисмо рањиви на све те манипулације. Неко је нпр. веома отпоран на жалост, но немоћан је пред страхом. Неко лако пада на осећање кривице, но њега нећеш ранити гордошћу и сујетом. Неко се веома боји да га лише љубави, но при том веома добро контролише остале своје страхове, и више га ничим не можете уплашити.

Мислим да ћете се од сада, у свом реалном животу, тренирати у распознавању тих манипулација. Хајде да погледамо, шта с њима можемо да урадимо.

Пријеми манипулатора и заштита од њих

img-30-2-768x512

Укратко о пријемима манипулатора: шта конкретно да радимо када се сусрећемо с манипулацијама? Као што смо говорили, можемо манипулисати информацијом, емоцијама или понашањем. У нашем црквеном контексту је, нажалост, најраспрострањеније – мешање информације са мишљењем. То се пројављује чак и у догматским питањима, када се догмати мешају са теологуменама[2]. А понекад и са још тамо неким измишљотинама. Са Предањем се нпр. меша традиција, која често уопште није хришћанска, и сав тај коктел се издаје као хришћанство.

Када имамо измешане информацију и мишљење – излаз је један: усресредити се на факте, то јест, научити се да разликујемо факте и интерпретације, шта је на самом делу речено, а шта је додато од стране нашег сабеседника, или неког другог.

Даље – прикривање ауторитетом. О том се већ говорило – прикривање ауторитетом Бога, спремност да се говори од Његовог имена. На пример, у припремном разматрању наше лекције повео се разговор о том, ко ће се спасити, а ко се неће спасити. Једна дама је јавно рекла да се нико од нас неће спасити. Наравно, ни они који дођу на ову лекцију, (ви се такође нећете спасити, упозоравам вас).

Њена је позиција: уопште никада ни у шта не треба сумњати. Ако у нешто у Цркви сумњаш, тј. не у саму Цркву, а у то да у Цркви бивају неке тамо сложне ситуације: „Како, па то је сам Бог, Сам Бог је у Јеванђељу написао, да се они што иду к психолозима неће спасити никада. О том је написано у Светом Писму“.

  • А то што постоје хришћански психолози, то људе не смућује?
  • Нема конкуренције између психологије и духовништва, то су сасвим различита занимања.
  • Ипак курс психологије у духовним академијама постоји.
  • Да, ја мислим да психологија тамо треба да буде још више. Схватање психологије човека помаже свештеницима да схвате, као прво, свој сопствени унутарњи свет, своје психолошке препреке. На пример, своју сопствену рањивост на ове или оне манипулације, своја ограничења, страхове и некако их прорадити, да потом своје сопствене проблеме не би пројицирао на своје парохијане.

С друге стране, психологија им помаже да схвате и своје парохијане, а не да их мере по себи. Да схвате да су они другачији, са другим, сопственим системом вредности, с другом животном историјом, и подход к њима је могућ не само у стилу „ради онако како ја радим, или како је написано у тој и тој књизи.“

С ауторитетима треба да поступамо просто, тим пре, што у списак ауторитета спадају свети оци, Свето Предање. Не оспоравајући ауторитет, можемо сабеседнику отказати право да говори од имена тог ауторитета, зато што обично то, што се представља с циљем манипуалације, ни у којм случају не одражава извор.

Да је Јован Златоусти знао, да ће од свег његовог наслеђа, код многих у глави остати само фраза: „Освети руку своју ударцом“, вероватно би у раној младости узео завет ћутања.

Даље, специфичан језик – то је професионална особина. Ако осећате да се служе кориштењем специјалних термина, па ако су то и црквени термини, но вама не сасвим јасни, да бисте схватили колико сте некомпетентни, тада прелазите на вама привичан језик. У било којој ситуацији, када вам покушавају наметнути за вас несвојствен или не баш разумљив језик, препричавајте то исто другим, вама разумљивим, речима.

Сужење или лажна замена контекста – то је оно са чиме се често сусрећемо. То је и вађење цитата из контекста, и постављање услова или духовних савета, даних савршено другим људима, у за њих сасвим неодговарајући контекст. Једна од тешкоћа са којом се срећемо довољно често – јесте то, да духовни савети који се користе данас у савременој Цркви, нису диференцирани по адресатима. Нешто је било речено за монахе, а нешто се говорило у одређеној ситуацији.img-45-3-768x512-1

Већи део од онога што се говори о одрицању од своје воље и о апсолутној послушности, говорило се за савршено одређене ситуације. Човек, који се одрекао свега световног, одлази у пустињу. Он има старца – то није случајни началник, којег су му послали. То није случај као када Патријаршија поставља Архијереја којега нико од свештеника није бирао, а сви су обавезни да буду у пуном послушању. Или као што Архијереј, исто тако, поставља у парохију новог свештеника, а да га нико од парохијана није бирао, но то је једини храм у том месту и немамо где друго ићи.  Ситуација  је сасвим друга у том што се тиче слободе – коме и у којој мери своју вољу можемо да поверимо другом.

Овде је промена контекста опасна и тиме што се кроз манипулацију човек поставља, у принципу, у нерешиву ситуацију. Сада, узгред речено, говоре о постовима. Кажу да се Типикон писао за манастире, и да то представља проблем за оне који живе ван манастира. Ја не знам, некако сам навикла, и чини ми се да је по Типику нормално постити, није толико тешко.

  • Можете ли нам рећи, да ли је лаж манипулација?
  • Лаж је чиста манипулација. То је толико очевидно да нисам ни записала.
  • Како се томе свему одупрети (противстати)?
  • Противстати? Ако знате да је нешто лаж, вероватно знате и шта је истина. Ако подозревате да је нешто лаж, задавајте појашњавајућа питања, да се не бисте запетљали. Када имамо дело с манипулацијом помоћу исказане информације, најбоље што можемо да учинимо јесте, да се усредсредимо на факте, тражити прецизније информације, конкретизовати, тј. не дати да нас гурну с пута. Овде су наши помоћници – логика и здрави смисао.
  • И темперамент.
  • Да, наравно, урођени темперамент, но треба га умесно користити, компенсирати његове слабости и максимално искористити његове снажне стране – а то се стиче временом, зато над тим треба радити.

На пример, aко знамо да смо раздражљиви, постоје разни начини да се раздражљивост стави под контролу, па чак и вежбама дисања. У сваком случају, главна је стратегија – не ићи тим манипулативним путем којим нас покушавају повести опоненти.

[1] Младостарац (лажно духовништво) – нездрава појава у црквеном животу, када млади и духовно неискусни свештенослужитељи приписују себи благодатне дарове, присутне само опитним духоносним подвижницима, старцима.

Главна грешка младостараца се састоје у стремљењу свештеника да представи своју вољу и разум за дејство благодати Светог Духа, да свецело подчини мирјанина својим сопственим саветима, а не да га подстиче на Богопознање и тражење душеспасоносне воље Божије.

Извор:http://azbyka.ru/mladostarchestvo

[2] (грч. θεολογούμενον) Богословско мишљење које није обавезно за све  хришћане, да се слажу са њим. Теологумен није просто лично мишљење, обично је то мишљење мање више прихваћњно од Отаца Цркве. Но оно није Сабором утврђено и самим тим не носи обавезујећи карактер.

Извор: http://www.pravmir.ru/psihologicheskie-manipulyatsii-v-tserkvi-kak-raspoznat-i-chto-delat/

 

Advertisements

1 thought on “Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити – Други део

  1. Мург Аутор чланка

    Мислим да је ово један леп пример манипулације. Обратите пажњу на подебљани део текста.

    Из беседе оца Максима 20. јула 2014 у Кули:

    „Колико је велико свето послушање говори нам и један од новијих светитеља Божијих, Свети Силуан Атонски, који каже: „Кад дођеш старцу своме и питаш га за савет, оно што ти прво каже то је од Духа Светога.“ Дакле, ону прву поуку коју чујеш, то је од Духа Светога. Сва остала твоја наклапања, појашњавања и тражења од духовника да ти каже нешто друго је твоје, није од Бога. Дакле, толико је велико свето послушање да треба да ослушкујемо, просто, савет свог духовника и некад да ослушкујемо до те мере да не мора духовник јасно нешто да нам каже већ да осетимо, просто, у ком смеру он жели да ми идемо кроз овај живот, да се подвизавамо.
    Духовни отац и послушање, свето послушање које нас за њега везује, представља икону самога Бога, духовни отац представља светионик и представља сигурну луку и без духовног оца брод наше душе ће СИГУРНО потонути на пучини овога живота. Брод нашег живота неће издржати све буре и олује које овај живот са собом доноси уколико немамо сигурног крманоша који ће управљати тим бродом, уколико том крманошу не будемо истински послушни.“

    „у ком смеру он жели да ми идемо кроз овај живот“ – овде се, по свему судећи, не мисли на Бога, него на духовника.

    Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.