Пријатељство: Да ли увек треба да говоримо истину?

razgovor-title.jpgМоју пријатељицу вара муж, њен син – младић кришом пуши траву, она сама се у последње време приметно поправила… Многи од нас се старају да својим блиским говоре сву истину и апсолутно су убеђени да то чине „ради њиховог добра“. Но да ли је та истина увек – добро? И да ли ми заиста поступамо тако благородно, саопштавајући је друговима?

„Једном је на журки почео да ми се набацује дечко моје најбоље пријатељице Каће. Следећи дан сам јој одмах то испричала – јер између нас не би требало да буде тајни, зар не? Особито када је реч о тако важним стварима. Њу је та новост запањила. Заблагодарила ми је за то, што сам јој отворила очи… Следећи дан ме је назвала и рекла ми, да убудуће ни близу не прилазим њеном дечку. За једну ноћ сам за њу успела да се преобразим у лукаву заводницу и постала заклети непријатељ“, говори 28 – годишња Марина.

Та довољно типична ситуација нас тера да се замислимо: да ли заиста треба говорити другима све шта знамо? Желе ли они да им ми отварамо очи?  Да нећемо и ми сами да покваримо своје односе са њима? И шта се на самом делу може крити иза нашег пријатељског благородства?d056a9bdfb0b7b77a36860744b09240e

Ми изигравамо „ослободиоца“

„Све наше речи, чак ако су речене и са свом искреношћу, направљене су пре свега на решавање наших личних задатака – уверена је психотерапеуткиња Картин Елме – Перисол. Говорећи пријатељици о неверности њеног партнера, могуће је да исходимо из тога, да би ми на њеном месту волели да знамо за такве ствари. Осим тога, ми буквално присвајамо свеби власт, и постављамо се у улогу „ослободитеља“. У сваком случају, онај ко се одлучује да каже истину, преузима на себе одговорност.

Пре него што саопштимо пријатељу, за њега непријатну истину, трабали би да се запитамо, да ли је он спреман да је прихвати. У пријатељству би требало да се уважава слобода сваке личности. А та се слобода може састојати у томе да – не желим да знам о неверству партнера, лажима деце или о својим сувишним килограмима.ee71815aedc47d823da89d73d1d2618f

Ми намећемо истину

Чак и етика љубави, како је говорио руски филозоф Семјон Франк (понављајући речи песника Рилке), је заснована на „пажљивом чувању осамљености[1] вољеног човека“. Тим више се то односи на пријатељство.

Наш основни дуг у односу према пријатељу састоји се управо у томе, да га чувамо, а не да га ставимо пред лице реалности, коју он свесно игнорише. Може му се помоћи да се самостално докопа до истине, задавајући питања и пројављујући спремност саслушати га. Упитати пријатељицу, како то да се њен муж у последње време тако дуго задржава на послу, и непосредно изјавити, да је он вара – то су две сасвим различите ствари.

Осим тога, ми сами можемо да направимо неку дистанцу у односима са пријатељем, да би га навели да се запита, шта се десило. На такав начин, ми не само да се ослобађамо од терета одговорности за информацију, које се он сам није могао досетити, него му помажемо да се сам докопа до истине, ако то зажели.

Ми говоримо истину ради себеef0670594944361bdf160c5525a178fd

Ми у пријатељству тражимо поверење и размену емоција, а понекад користимо пријатеља као психоаналитичара, што му може бити не особито лако и пријатно. „Сваљујући на другог човека сувише информација о себи, ми га чинимо таоцем наших емоција“, – објашњава Картин Елме – Перисол, саветујући сваком да се запита, шта ми у ствари очекујемо од пријатељских односа.

Психолог Светлана Гулинская

Психолог Светлана Гулинскаја

[1] Рускау реч „Одиночество“  сам превео као осамљеност (самосталност), често се преводи као „усамљеност“ која код нас има негативни смисао, који се у овом случају не подразумева.

Извор: https://www.b17.ru/blog/43718/


Коментари:

user_9505_50  Ашихмина Марина Антољевна

А шта ако сазнам да йе син мойе другарице наркоман, треба ли да јој кажем? Ја мислим да треба.

Наш основни дуг у односу према другу састоји се управо у том, да га чувамо, а не да га ставимо пред лице реалности, коју он свесно игнорише.“

Чак ако се та информација игнорише. У питању је живот човека.

Одговор.

user_35243_50  Гулинскаја Светлана Анатољевна

Сами сте и одговорили на питање. Ако другарица зна, но „свесно игнорише“, можда је то њен начин да се избори са проблемом. Мада је сваки случај индивидуалан. Нема универзалног решења у ситуацијама као што је зависност.

Advertisements

3 thoughts on “Пријатељство: Да ли увек треба да говоримо истину?

    1. Мург Аутор чланка

      Ако вас је текст навео да се замислите , то је већ нешто :).
      Ја се потпуно слажем са аутором у том да је сваки случај индивидуалан и да нема универзалног решења. Мислим да ни „најбоље је ћутати „није увек најбоље решење.
      Ових дана читам једну књугу „Френк Фаррелли – Провокациона психотерапија“. Он управо и користи тај метод да човеку (у току терапије) каже „истну у очи“, да би га тиме испровоцирао на озбиљнији (или једноставно другачији) однос према лечењу и себи самом.
      Хвала на посети.

      Свиђа ми се

  1. Повратни пинг: PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU… | TAMOiOVDE

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.