Учимо се правилно давати савете

• А ко Вас је питао за савет?

Сви ми волимо давати савете. Заиста је тешко суздржати се од таквог искушења: са стране се проблем увек чини јаснијим, а правилно решење  – очигледније. Но сетимо се ситуација када су савете давали Вама? Посебно када их нисте питали за савет. Такви савети код Вас најчешће изазивају раздражење, а понекад чак и увреду и губљење жеље на даље општење. Како се и не нељутити, када Вам на све начине показују своје превасходство, стручност, једини правилан поглед на ствар итд. Наравно да се са стране све види много објективније, но поставите се на место човека коме саветују. Шта обично говорите као одговор на савете? „Не разумеш ти ништа! Ти не можеш ни да представиш, шта ја осећам! Ти не знаш суштину проблема, изнутра!“ И неминовно ће Вас раздражити, када Вас сматрају за не баш паметног, кратковидног, глупог човека, који не може сам да изађе на крај са својим проблемима.

Но, само што су се Ваш пријатељ/пријатељица, рођак, колега, муж/жена нашли у тешкој ситуацији, Ви сами већ немате снаге да у себи сузбијете пробуђеног стручњака – саветника. Потом ћете се обавезно још и увредити, зато што Ваше савете не примају озбиљно. Уосталом, ако заиста желите да помогнете, а да притом не изазивате гомилу раздражења и непријатности, требали би се придржавати неких правила која ће Вас заиста учинити стручњаком бр.1 у свом окружењу, учинивши важе мишљење значајним, жељеним и ауторитетим.

Правило №1. То је виша пилотажа – учините тако, да човек Ваше мишљење почне да види као своје сопствено. Само тада оно неће да изазива протест и раздражење. А то значи да је човека потребно довести до таквог стања, да сам узвикне: „Елена! Како се само раније нисам тога сетио?!“ То се може учинити помоћу наводећих питања типа: „А да ли си (Ти) раније размишљала о томе, да се ситуација може решити на тај начин?“ или „А да ли си (Ти) некад разматрала такву могућност?“ Важна реч у обраћању ка сабеседнику јесте управо реч „Ти“[1], она омогућава да човек схвати, да му се ништа не намеће, главним остаје његово сопствено мишљење.

Правило №2. Научите се слушати. Када сте већ управили мисли слушаоца у потребном смеру помоћу наводоћих питања, дајте му могућност да искаже своје мишљење. Пoвремено се може ступати у дијалог, одобравати, саглашавати се, но дајте предност слушању. Веома је важно дати човеку да се добро изговори, да излије своја осећања. Савети дати на крају дијалога ће се прихватати далеко лојалније.

Правило №3. Старајте се да се поделите са оним како Ви видите ситуацију, но не намећите своје мишљење. Избегавајте фразе „Ја мислим“ или „Ја знам“, радије користите „Осећам …“, „Чини ми се …“. То ће утицати да сабеседник осети, да Ви заиста нисте равнодушни према његовом проблему, трудите се да га схватите, но не стремите томе да га поучавате или критикујете.

Правило №4. Не покушавајте доказати да сте умнији од сабеседника. Немојте да узимате на себе улогу родитеља  или старијег наставника, или просто мудраца с богатим животним искуством. У ситуацији када је човеку лоше, он ће вашу „стручност“ примити као со на живу рану. Ако још почнете да доливате уље на ватру узвикујући нешто у духу: „Предупредио/ла сам Вас више пута!“ Знао/ла сам да ће тако бити! За тобом треба отворити четворо очију!“ – то ничему добром неће довести. Важно је схватити да пред Вама није малено дете, него одрастао човек који има право на грешку. Нема потребе штитити га од сваке незгоде, а тим више га не треба укоревати за кратковидост, наивност, неопрезност итд. С тим, да заправо не знате поуздано ни како бисте Ви сами поступили у тој ситуацији!

Правило №5. Када реч иде о некој ситуацији која сабеседника плаши, немојте стремити да покажете како сте смелији од сабеседника. Боље је да се постарате, да у њему самом пробудите смелост. На пример, Ваш блиски човек хоће да говори са начелником о повишици плате, но боји се да то не изазове супротно дејство. У датом случају, не бисте се требали правити храбрим и говорити: „Ма дај, то су све глупости! Ја би пошао и попричао без икаквог колебања!“ Уместо тога реците: „То је одлична идеја, но и мени би на твом месту такође било страшно. Уосталом, боље је ризиковати и чекати шта ће да се деси, него се нервирати због сопствене неодлучности. Па и начелник је човек као и ми, неће те појести“. „Тада ћете вероватно чути као одговор: „Заиста, није све тако страшно! Сутра ћу скупити храбрости и попричати са њим“!

Правило №6. Не намећите своје мишљење и немојте показивати своју непопустљивост. Ако будете „давили“ човека, приморавали га да прихвати Ваше мишљење, то ће довести само до спорова и сукоба. Увек имајте на уму да – слободу избора нико није укинуо! Ви имате право рећи своје мишљење, но не приличи наметати га као једино исправно. Понекад је човеку корисније да уради све по своме, и да се учи на сопственим грешкама. Нека то буде његов лични опит.

Пре него што почнете давати савет, зауставите се на неколико секунди и размислите: да ли је сабеседнику уопште нужан Ваш савет? Не говори се џаба, да је наметнуто добро – зло. Тако и неиспрошени савет може постати извор свађа и негативних осећања! А може и сасвим да разруши пријатељство и односе!

Извор: https://www.b17.ru/article/59669/

психолог Јулија Купрејкина

 

[1] У српском језику заменица „Ти“ се у разговору обично изоставља, пошто имамо помоћни глагол „си“ (од глагола – бити), уз који је јасно на кога се односи. У руском језику то није случај.