„Трпи“ „Моли се“ „Смиравај се“ „Опраштај“ – црквени живот и депресија

Повремено срећем људе, на које је лоше утицао црквени живот – код њих се развила депресија, несигурност у себе и друга стања, која им сметају у животу. Неки људи су због тога потпуно напустили Цркву. Ја сам сама преживела сусрет с Богом и Његовом Љубављу. Мој сусрет с хришћанством је био веома радостан, али после преласка у Православље, оно је постало поприлично мрачније. Благодарећи блогу психолога Гелени Савицкој и идејама когнитивне психотерапије, коцкице су се сложиле.
Гелена пише да је основа депресије, а исто тако и неурозе – преживљавање стања као што су – беспомоћност, ништавност (осећање да ниси ни за шта способан), безнадежност. Когнитивна психотерапија између осталог, говори да осећајно стање сваког човека зависи у првом реду од његових мисли, од тога како он вреднује, оцењује ситуацију и себе самог. Когнитивна терапија лечи когнитивне поремећаје – неодговарајућа убеђења која воде ка депресији, нападима  панике и другим растројствима. Сада ћу вам показати како управо та убеђења, која човек стиче у Православној цркви у Русији, потпомажу настанку депресије.

Ништавност

nikchemnostСви уцрковљени православни верници знају да „све добро у нама треба приписивати, не себи, него Богу“. Ако чита јутарње молитвено правило, то се поткрепљује јутарњим изразима на ту исту тему: „јер ништа добро не учиних пред Тобом“. Ту је и омиљена тема св. Игњатија Брјанчанинова, да сва наша добра дела – у ствари и нису добра дела, зато што су заражена страстима. Ево карактеристичног цитата са странице “Православие.ру“: „У човечијем срцу се налази толико свега лошег и треба да схватимо, да је свако о нас бесконачно лош, ни за шта способан, недостојан да се назива хришћанином, и с тим се у неком смислу требамо помирити, успокојити“. Као разултат, код човека који то прихвата озбиљно формира се тврдо убеђење да он не може учинити ништа добро – тј. савршено је ни-за-шта.
У раном добу оцрковљења, десила ми се тужна епизода. Нашла сам посао где сам делила пропагандни материјал и у једном моменту сам помислила да ми то добро иде. Због те мисли сам постала некако радосна. И ту ми је дошла помисао да сам дужна то приписати не себи, него Богу, а сама ја не могу ни листиће да раздајем добро – и одмах ми је опало расположење. Успут говорећи, у том периоду сам имала најцрњу депресију, радост је уопште била редак гост у мом животу. И тог госта сам с помоћу одређених убеђења терала „поганом метлом“.
Сличну историју описује и дотична Наталија Холмогорова. Она је дала крв за девојчицу болесну од леукемије. Девојчица је оздравила. „Била сам срећна. Када ми се Каћина мама са сузама захваљивала – осећала сам се просто на седмом небу. Победили смо! Натерали смо смрт да одступи! А у томе је и моја заслуга! Да, ја сам својим рукама изменила судбину те породице – у крајњој мери сам у том учествовала. На њих се била свалила страшна беда – а сада је све позади, беда је прошла, започињу нови живот, а то сам учинила ја!!
Тако сам се радовала… све док нисам схватила да падам у најстрашнији од грехова – гордост! Јер се гордим својим добрим делом, с наслађивањем прихватам благодарност и похвале, па још и себи приписујем тамо неке заслуге у том делу, када је свима добро познато да никаквих заслуга не бива код човека, зато што лечити, помагати и спасавати може само Бог. Све је то ужасно. За све то се треба кајати, кајати и само кајати.
На том се моја радост завршила.“
И тако, у савременом руском Православљу, човеку се на све начне налаже, да мисли о себи као о ни за шта угодном и неспособном на на какво добро. Ако човек заиста почне о себи тако да мисли – код њега се појављује осећање ништавности, а то је први корак ка депресији.
Да ли је мисао о себи, као о ништавном човеку, обавезна за хришћанина? Ја не бих рекла. Тако на пример, Ава Доротеј саветује, да свакодневно устремимо свој напредак у борби са страстима. Причу о царинику и фарисеју он тумачи у том духу, да фарисеј није погрешио набрајањем својих заслуга (изненађење!), зато што он у том није слагао, него је погрешио зато што је унижавао цариника. Прича о талантима не оставља никаквих сумњи, да од нас много зависи и да мисао о нашој ништавности пре може да нас исмеје. Па и богословска идеја о узајамној сарадњи у делу спасења говори о истом. Али преовладавајуће мишљење у руском Православљу у овом тренутку је нешто сасвим друго.

beznadezhnost-1

Безнадежност

„Држи ум свој у аду и не очајавај“, „сви ће се спасити – једини ја ћу погинути“, – управо таквих убеђења да се придржава, предлаже се сваком православном хришћанину. Убеђеност, да ће лично он погинути и горети у аду. И то је правилно и благочестиво – мислити управо тако. Не. Можеш се истовремено надати на милост Божију, али усредсредити се треба управо на то да ћеш погинути. (Обратите пажњу на занимљив моменат – одједном се показује да дела ипак имају значење, али опет у лошем смислу). Зато многи православни на све стране трубе о том како ће они завршити у аду. Идеја, да се може завршити у аду и да томе треба да стремимо је савршено непопуларна. Уосталом ништаван човек (погледај тачку један), свеједно не поседује неопходне особине да би стремио ка рају. Али у исто време, постоје злобни напади на протестантску „јерес“ о уверености у спасење. Док се, између осталог, „увереношћу у спасење“ – углавном гаји та иста нада која, на крају крајева, и служи као подстрек, који нас побуђује на хришћански живот.
Наравно да и у савременом руском Православљу одјекују гласови против преовладавајућег мишљења. То је нпр. књига Сергеја Худијева о уверености у спасење. Уосталом, ако читамо апостола Павла, лако можемо закључити да исправно размишља. На пример, „Добрим подвигом се подвизавах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак Његов“. На жалост, ми немамо обичај, да много читамо апостола Павла.

bespomoshhnost-2Беспомоћност

„Трпи“. „Моли се“. „Смиравај се“. „Опраштај“. Највероватније ће управо такве речи чути човек, ако исприча нешто о лошим односима са другима и тешким околностима у којима се налази. Иза сва та четри глагола стоји порука: „ништа се не може учинити како би се стање изменило“. Ако покушаваш нешто да урадиш – нпр. да се противиш нечему – ти си лош, несмирен и горд хришћанин.
„Трпи“ = „ништа не можеш учинити, осим да трпиш. То је хришћански пут“. „Смиравај се“ – исто то, само са наговештењем, да се човеку нешто не свиђа зато што је сам горд. „Опраштај“ – без коментара. То можеш чути на било какво незадовољство од стране било кога, захваљујући чему испада да је крив сам тај ко је незадовољан. Моли се – ти ништа не можеш да урадиш, само Бог може.
Као резултат, налазећи се у било каквом сукобу и непрописном односу, човек закључује да је стање немогуће изменити – може се само трпети, молити се, смиравати и праштати. А још и то – да је проблем у њему самом и у његовом неправилном расположењу – погледај тачку „ништавност“.
Одсецање своје воље се такође на то односи. Ако човек покушава да „одсеца своју вољу“, најчешће се дешава да он “почиње да плива куда га струја носи“ и у свему, или само у речима духовникa, види „вољу Божију“, којој се треба покоравати. Сам он испада да је беспомоћан пред околностима, ништа не може да одлучује, ништа не може да предузме.
Опет. Христос у Јеванђељу (Матеј. 18) предлаже савршено други модел понашања. Па и апостол Павле са својим позивањем да је он римски грађанин, када су се спремали да га шибају,  такође се слабо уклапа у ту слику.

Ко је крив?

Када сам тај текст поставила на Фејсбук, коментари су се потпуно разделили у два табора. Једни су говорили: „хвала Вам, да! Све је управо тако било и са мном, зато сам изашла из Цркве и дуго се лечила код психотерапеута“. Други су говорили: „Црква није крива ако се код неког појавила депресија, то су његови лични проблеми – нешто је погрешно схватио, послушао погрешне људе, није нашао нормалну парохију“. Нећу да спорим о томе, да постоје људи код којих су веће шансе да у Цркви падну у депресију. Као правило, то су људи којима су и у породици набијали у главу сличне три пароле или људи који се веома озбиљно односе према вери. Човек који искрено покушава да постојано „држи ум свој у аду“ има више шанси да падне у депресију, него човек који само иде недељом на службе, а у остало време живи свој живот и о духовним стварима не размишља много.
Али, да не забравимо и на другу страну. Свето Писмо говори да „Зли разговори кваре добре обичаје“. Уопште за Свето Писмо, за разлику од савремене популарне психологије, је очигледно, да је човек део друштва и да друштво утиче на човека, као и човек на друштво. Уосталом, идеја о томе да „ми долазимо у Цркву не к људима, него к Богу“ – је још једна нездрава и лажна идеја, која се постојано чује у конфликтним ситуацијама. О томе ћу написати други пут.
Ипак, ја немам за циљ да говорим о неким тамо лошим људима, који друге своде с ума. Тим пре ја „не кривим свету Цркву“. На крају крајева, само демонима одговара да ми скренемо с ума, хајде да се договоримо, па да њих сматрамо за кривце. Мој циљ је – обратити пажњу на нездраве и лажне начине мишљења, који се нажалост наслеђују у Цркви под видом Правосавља. Уверена сам, да свако ко мисли на тај начин и томе учи друге, искрено мисли да управо тако и треба да мисле православни. Можда он сам другачије не уме да мисли. Али тај начин мишљења је – штетан и води депресији и неурозама. Како се томе супроставити и може ли се другачије мислити, попричаћемо неки други пут.

%d1%82%d0%b0%d1%82%d1%98%d0%b0%d0%bd%d0%b0-%d0%b7%d0%b0%d1%98%d1%86%d0%b5%d0%b2%d0%b0
Аутор: Татјана Зајцева

Извор: http://blog.predanie.ru/article/votserkovlennost-i-depressiya/

Слична тема: ЈА САМ ГОРИ ОД СВИХ, И ТAKO МИ ЈЕ ДОБРО?

П.С. Ово је јубиларни 200 – ти чланак на блогу Познај себе. Хвала вам што читате.

Advertisements

10 thoughts on “„Трпи“ „Моли се“ „Смиравај се“ „Опраштај“ – црквени живот и депресија

  1. Rab Bozji milan Gresni

    Van Crkve nema spasenja! Tako nas uce nasi sv.oci. Depresija koja te je snasla je od lukavog koji te je udaljio od Crkve, i odveo kod tamo nekog psihoterapeuta, i koji zeli da propadnes. Najbolje bi ti bilo da nadjes dobrog duhovnika koji ce te uputiti na put spasenja, jer ocigledno je da si u prelesti. SVE ZA HRISTA, HRISTA NI ZA STA!

    Liked by 1 person

  2. Анонимни

    Hvala Vam što pišete i objavljujete tekstove o ovim temama. Meni se takođe desilo da padnem u depresiju, prouzrokovanu pogrešnim uvjerenjima o sopstvenoj ništavnosti pred Bogom, a sve to me dovelo do niskog samopouzdanja, napada panike i anksioznosti. Kada sam se obratila svešteniku za pomoć, objasnivši da se već duži vremenski period osjećam depresivno, rekao mi je da je depresija često posljedica gordosti, što me je navelo da pomislim da treba još više „da se smirujem, unižavam“ i slično. Danas sam se izborila sa tim, uz pomoć, između ostalog, tekstova i na ovom sajtu, na čemu sam Vam zahvalna. Ali smatram da sveštenici i ljudi u crkvi treba da budu oprezni i više savjesni kada savjetuju i tumače određene citate. Samo jedna riječ, može ostaviti teške posljedice na nečiju psihu i narušiti mu kvalitet života.

    Свиђа ми се

    1. Мург Аутор чланка

      Хвала вам за ваше сведочанство и драго ми је да сте се извукли из кризе. Нема лепше похвале и награде за наш труд него да чујемо да су наши текстови неком помогли. Слажем се да свештеници и људи из цркве треба да буду опрезнији, али шта је ту је. Тешко је преваспитати људе…

      Свиђа ми се

  3. Боки

    Текстови су можда превише сажети. Кад спомињете вернике у цркви, које је ухватила депресија, која је заправо дефиниција – верник? Да ли се то можда односи на оне који су само присутни на службама и изјављујући да су верници? Или се то односи на оне који активно учествују у светотајинском црквеном животу укључујући редовну исповест, а по најпре причешће, тј. сједињење са самим Христом?

    Свиђа ми се

    1. Мург Аутор чланка

      Поздрав Боки. Нисам аутор текста, али протпостављам да се односи на обе категорије верника. Можда чак и више на ову дргу групу што сте описали. Ево и цитата из текста о том:

      Човек који искрено покушава да постојано „држи ум свој у аду“ има више шанси да падне у депресију, него човек који само иде недељом на службе, а у остало време живи свој живот и о духовним стварима не размишља много.

      Свиђа ми се

  4. Aleksandar

    Zamolio bih sve koni ovaj sajt uređuju i čitaju da mi proslede naslove svih tekstova Tatjane Zajceve. Ovo će biti vaša skromna pomoć meni u rešavanju godinama nagomilavanuh problema. Sa veeelikom zahvalnošću ALEKSANDAR
    PS: Već sam slao oko 3 pisma sa pitanjima na ovaj sajt. Sa Gmail adresom i brojem telefona. Za koje vreme mogu da očekujem odgovore na ta pisma ili pozive??

    Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.