Mуж каже да сам га сломила.

Писмо читатељке.vkvu2ia0im8

Не, ја нисам урадила нешта тако страшно, да би га то толико истраумирало, да се он сломио. Он тврди, да га је мој карактер за време наших односа, учинио мекшим и пасивнијим. Он је мислио да сам ја другачија, а ја ето каква испала. Као прво, за мене то звучи дивље, зато што ја, судећи по себи, не разумем како је некога могуће сломити. А као друго, то отворено мирише на манипулацију. Но ја га веома волим и хићу у свему да се разаберем не изводећи исхитрене закључке.
У браку смо неколико година, знамо се нешто мало дуже, тј. Убрзо смо ступили у брак и почели дубље упознавати једно друго већ будући у браку. Деце немамо, мада сам ја спремна за њих. Он није.

Од самог почетка муж је са посебним усиљем почео да ме „мења“. По његовом, ја се нисам одевала како треба, нисам се интересовала оним што треба, моји родитељи и другови су лоше утицали на мене. Долазило је до смешних ситуација: у неким ситуацјама сам била дужна да променим свој израз лица и начин на који се смејем.

Овде треба да појасним, да код нас није та ситуација када одрасли и обезбеђен мушкарац узима за жену младу девојку из провинције и почиње да је учи понашању. Мој муж је, несумњиво, веома уман и талентован млад човек из образоване породице и од њега се има чему поучити. Ја сам саму себе одрасла, рано напустивши свој малени градић. Сама сам се свему учила, сама решавала своје проблеме, рано почела да радим и када смо се упознали, мада и нисам могла да се похвалим дипомом вишег образовања, но била сам самосталан, развијен човек. Имала сам занимљив посао, много амбиција и сама сам себе обезбеђивала.

Овде треба додати, да сам прве две године односа радила заједно с мужем, он ме је поставио међу своје подчињене и ситуација, када ја све чиним не онако како би требало, била је не само код куће него и на послу. Говорио је да ми се ништа не сме поверити, да све покварим и како да ми при свему том повери дете?
Уопште, кроз две године тих односа ја сам схватила, да се мој развој зауставио, остала сам без икаквог самоуважења, јако сам се разболела и дуго лечила.
После сам постепено почела да испливавам, да се учим градити заштиту, ограничавати његове пориве да упада у моје лично пространство.
Прошла сам психотерапију (имала сам траумирајуће детињство и најпре сам пошла са тим да се разаберем), научила сам да прихватам себе, да дајем себи право на грешку и остало. Од тог времена, почела сам да ојачавам изнутра. Престала сам да се колебам, одредила сам за себе, шта желим од живота и какве односе. Другим речима одсепарировала се 🙂 (оделила се).

И у исти тај момент, мој се муж изменио. Паралелно, променио је своју делатност, вратио се науци, а због дугог прекида је требало је да почиње из почетка, под снажним притиском с друге стране. Све је то поставило под удар његово „достојанство“. А ту још и ја са својим развојем 🙂 Између осталог, он је веома негативно односио према мојој психотерапији, инсистирао је да је напустим, веома је лоше говорио о психотерапеуту и на све начине је покушавао да обесцени разултате које сам достизала. Срећа, што сам све плаћала сама и нисам се сагласила да напустим, на крају сам просто почела да то сакривам од њега.

И тако, истовремено, како сам ја ојачавала и усправљала се на ноге, он је постајао све мекши, пасивнији, виктимнији[1]. Сада су се код њега руке сасвим опустиле, нимало није задовољан ни са својим послом ни животом, но ни мењати он такође ништа не жели, из разних разлога. Старам се да га подржавам, не притискам, не пожурујем. Дуго сам тражила посао и на крају нашла, код мене се постепено све поставља на своје место.  
Осим тога што сада поред себе имам пасивног мужа у депресији. Јуче је рекао да сам га то ја таквим учинила. Да га је мој женски карактер подавио.
Не знам коме да верујем. Ја нисма нека из оних меких жена. Весела сам, страсна, бучна. Но с друге стране, ја не видим да ја много потребујем или да га много давим (притискам). Увек сам му говрила, да сам спремна сачекати са децом, ако му је потребно време да се са собом разабере. Не тражим много поклона, пажње или чега другог. Сама зарађујем, не оптерећуејм га својим преживљавањима или проблемима. Но ја више не знам како да му помогнем. Можда ми је просто потребна само друга жена поред њега.  

Ја се цепам, и не знам шта да радим. Волим га и хоћу децу од њега. Он има добрих идеја и знам да је он добар човек. Но, гледајући га и посматрајући уназад, схватам да он није зрео човек и то како се понаша, између осталог и са мном, мени се не свиђа. Уморила сам се од тога да ме називају кривом за све (макар и у шали), уморила сам се од тога што ме не прихватају, уморила сам се од осећања одговорности за то што је муж несрећан.
Јана, бићу вам веома благодарна за одговор! Такође желим да чујем мишљење ваших читатеља. Можда се неко сусретао са сличним проблемима или ми могу посаветовати методику, литературу на ту тему. Бићу благодарна за сваки савет! Чини ми се да више немам коме да се обратим 🙂
С уважењем Н.

[1] Виктимност (од лат. victima — жертва).

http://miumau.livejournal.com/1843060.html

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.