Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити

Аутор: Наталија Скуратовскаја

Психолошке манипулације у Цркви нису реткост и јако су болне, зато што људи од Цркве очекују искреност и подршку.
После сусрета с манипулацијом једни се разочаравају у Цркву као такву. Други се смиравају с неопходношћу да постојано жртвују своје интересе и сталан притисак наметнутог им осећања кривице. Док неко други усваја манипулативне пријеме као „норму Црквеног живота“ те почиње и сам да их примењује.
Но постоји и други пут – да својевремено распознамо манипулације и адекватно им се супротставимо, не провоцирајући конфликте. Управо тој теми ће и бити посвећен текст (предавање).

Обавезни сте да опростите!

Зашто мислим да су коментари типа, “дужни сте да опростите!“ – погрешни и токсични? Ако су још написани испод чланака у којима се говори о родитељима, ја то приписујем Штокхолмском синдрому или страху коментатора, да ће се можда и његова деца такође појавити са оптужбама о њиховом васпитању у детињству. И зато они хоће унапред да се ограде од тога. Но, када сам данас прочитала испод текста жену коју је муж тукао током много година, и њу и малу децу заједно, избацивао их на улицу, уопште, чинио то што чине мужеви – насилници у филмовима ужаса, а они њој одмах: опростите му и сажалите се над њим!

И тако, зашто не треба опраштати:

Пријатељство: Да ли увек треба да говоримо истину?

Моју пријатељицу вара муж, њен син – младић кришом пуши траву, она сама се у последње време приметно поправила… Многи од нас се старају да својим блиским говоре сву истину и апсолутно су убеђени да то чине „ради њиховог добра“. Но да ли је та истина увек – добро? И да ли ми заиста поступамо тако благородно, саопштавајући је друговима?

„Једном је на журки почео да ми се набацује дечко моје најбоље пријатељице Каће. Следећи дан сам јој одмах то испричала – јер између нас не би требало да буде тајни, зар не? Особито када је реч о тако важним стварима. Њу је та новост запањила. Заблагодарила ми је за то, што сам јој отворила очи… Следећи дан ме је назвала и рекла ми, да убудуће ни близу не прилазим њеном дечку. За једну ноћ сам за њу успела да се преобразим у лукаву заводницу и постала заклети непријатељ“, говори 28 – годишња Марина.

„Прихвати ме таквог, какав сам!“ Можемо ли то захтевати од других?

Вероватно сте не једном слушали од својих блиских и познаника: „Прихвати ме таквог какав сам!“ А сасвим је могуће да сте ту фразу и сами произносили у свом срцу. Наравно да  би свако пожелео да се људи трпељиво односе према његовим недостацима, и да цене његове врлине. Ако желите да се према вама људи односе са уважавањем, тада и из вас треба да исходи уважавање других. Спремност мењати се, урачунавајући интересе за вас важних људи – то је у суштини ваша плата за њихову пажњу, за њихову спремност да вам помогну, да живе са вама на једном месту. Исправљујући своје недостатке, стичући нове навике, ви ни у ком случају нећете обезличити себе, нећете постати неко други.

Учимо се правилно давати савете

• А ко Вас је питао за савет?

Сви ми волимо давати савете. Заиста је тешко суздржати се од таквог искушења: са стране се проблем увек чини јаснијим, а правилно решење  – очигледније. Но сетимо се ситуација када су савете давали Вама? Посебно када их нисте питали за савет. Такви савети код Вас најчешће изазивају раздражење, а понекад чак и увреду и губљење жеље на даље општење. Како се и не нељутити, када Вам на све начине показују своје превасходство, стручност, једини правилан поглед на ствар итд. Наравно да се са стране све види много објективније, но поставите се на место човека коме саветују. Шта обично говорите као одговор на савете? „Не разумеш ти ништа! Ти не можеш ни да представиш, шта ја осећам! Ти не знаш суштину проблема, изнутра!“ И неминовно ће Вас раздражити, када Вас сматрају за не баш паметног, кратковидног, глупог човека, који не може сам да изађе на крај са својим проблемима.

„Трпи“ „Моли се“ „Смиравај се“ „Опраштај“ – црквени живот и депресија

Повремено срећем људе, на које је лоше утицао црквени живот – код њих се развила депресија, несигурност у себе и друга стања, која им сметају у животу. Неки људи су због тога потпуно напустили Цркву. Ја сам сама преживела сусрет с Богом и Његовом Љубављу. Мој сусрет с хришћанством је био веома радостан, али после преласка у Православље, оно је постало поприлично мрачније. Благодарећи блогу психолога Гелени Савицкој и идејама когнитивне психотерапије, коцкице су се сложиле.
Гелена пише да је основа депресије, а исто тако и неурозе – преживљавање стања као што су – беспомоћност, ништавност (осећање да ниси ни за шта способан), безнадежност. Когнитивна психотерапија између осталог, говори да осећајно стање сваког човека зависи у првом реду од његових мисли, од тога како он вреднује, оцењује ситуацију и себе самог. Когнитивна терапија лечи когнитивне поремећаје – неодговарајућа убеђења која воде ка депресији, нападима  панике и другим растројствима. Сада ћу вам показати како управо та убеђења, која човек стиче у Православној цркви у Русији, потпомажу настанку депресије.

Ништавност

Сви уцрковљени православни верници знају да „све добро у нама треба приписивати, не себи, него Богу“.

Mуж каже да сам га сломила – одговор.

 

Здраво!

Занимљиво је да бива тако: “градила своје, а срушила туђе“. А ко му је крив, што је он своју “тврђаву“ градио  на Вашем “терену“ (који је ионако већ одавно у рушевинама)!?

А где је сада Ваш психотерапеут? Да је он сада поред Вас, можда би Вам споменуо да, радећи на себи, не треба да ломимо другог. Постоји уопштено мишљење, да друге људе не смемо мењати и ломити их такођер (наравно, не рачунајући ратне методе).

Друга је ствар то, што радећи на себи нпр. можемо лишити блиског човека неке своје „играчке“ или „ослонца“, или веома важне разонеде, или чак сузбити његово високо мишљење и увереност у себе. Но, према простој људској логици, тако нешто би деловало само у случају, када би његово мишљење о себи и унутарња равнотежа зависила од начина поступања према Вама. А пошто сте Ви хтели нешто боље, и избавили се од онога шта Вам се није свиђало, испада да се он трудио и самоутврђивао на рачун ствари које се Вама нису свиђале. Тј. Ви сте ту за Вас штетну „разоноду“ узели од њега. Но то није Ваш пробем, него његов. Није било потребе градити свој унутарњу угодност на зановетању и уједању блиског човека.

Mуж каже да сам га сломила.

Писмо читатељке.

Не, ја нисам урадила нешта тако страшно, да би га то толико истраумирало, да се он сломио. Он тврди, да га је мој карактер за време наших односа, учинио мекшим и пасивнијим. Он је мислио да сам ја другачија, а ја ето каква испала. Као прво, за мене то звучи дивље, зато што ја, судећи по себи, не разумем како је некога могуће сломити. А као друго, то отворено мирише на манипулацију. Но ја га веома волим и хићу у свему да се разаберем не изводећи исхитрене закључке.
У браку смо неколико година, знамо се нешто мало дуже, тј. Убрзо смо ступили у брак и почели дубље упознавати једно друго већ будући у браку. Деце немамо, мада сам ја спремна за њих. Он није.