Многи атеисти, разболевши се, одмах постају религиозни људи, но ту их очекује разочарење, зато што је то трговина: ја ћу се молити и запалити свећу, а Tи Боже, дај ми здравља и нови стан. И када се то одмах не догађа, појављује се гнев на Бога.
Једном, сусревши се с неиспуњеним од стране Бога, претензијама мојих пацијенткиња, почела сам да читам на глас молитву „Оче наш“. Тамо стоје речи „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. На моје питање да ли је свим њиховим дужницима опроштено, у ваздуху се надвисило мучно ћутање. Неколико следећих састанака је било посвећено опраштању „дужника“ и себе такође, између осталог.
А молити за опроштај од оних који су нас увредили – то је виша пилотажа и нису сви на то способни. Мада, ако су у сукобу учествовали обоје, и одговорност за то треба делити по пола. То је тешка практика, но ефективна. Тај бол од увреде ми сами себи причињавамо, по сопственој жељи. Ми годинама у себи држимо негативне мисли, водимо дијалог с увредиоцем, који је можда и заборавио да постојимо, и ми тим мислима разрушавамо сопствено тело.
Свака наша мисао укључује одређено осећање. А осећање дејствује на тело и ми то осећамо физички. Ми „летимо“ од среће, увреда нас “гуши“, од стида „изгарамо“, а кривица нас „изједа“.
„Ако те нешто боли, значи треба некоме да опростиш“. Помоћу те фразе научила сам се да се брзо избављам од главобоље. У моменту бола, ја почињем сама да просим опроштај од оних који су „налетели“ на моју „правду“. Мислено, нормално. И то помаже без лекова.
Наше тело је затрпано увредама, као дом старим стварима. И ослобађајући се од сећања једног и другог, налазимо слободу унутарњег пространства и хармонију. Опраштање је такође – пут ка оздрављењу.
Автор: психолог Аљона Шиманскаја
