Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?

 

text78

Стање регреса је свеојствено свим људима. Регрес обично изазива нека стресна ситуација. Нас тада као да нешто одбацује уназад. Регрес се може пројавити на разне начине. На пример, у неком моменту живота човеку се чини да је све било узалуд, да су сви његови покушаји да нешто постигне били бескорисни. Нешто не иде како треба, оно што се са њим догађа ван је његове контроле. Ништа не иде онако како би се хтело – регрес, другачије речено – уназађивање.

Регрес (лат. Regressus ) заштитни механизам, форма психолошког приспособљавања конфликтној ситуацији или узнемирености, када човек несвесно прибегава ранијим, мање зрелим и мање адекватним обрасцима понашања, који му се чине као гарантована заштита и безопасност.

321712f64c5f90bbdf0e55cb768f37bcЈедна од пројава регреса јесте осећање жалости према себи. Моја клијенткиња Олга је причала о свом детињству: када је била немоћна да се у нечему супротстави родитељима или старијој браћи, она би почињала за себе да смишља разне историје о том како ће они, када она умре, о томе зажалити. То стање ју је толико обухватало да се она погружавала у фантазије о том како ће све то да происходи. Обично се то дешавало пред сном. Њу су полагали на спавање у време док је старијој браћи још било дозовљено да се баве неким-тамо својим делима, да проведу време са родитељима уз телевизор. Олга је то осећање описивала као сладосно осећање истовремено и жалости према себи и осећања контроле над ситуацијом. Јер, када она умре, то ће их све натерати да страдају и да жале за њом. Њена немоћ је налазила могућност да се на неки начин реваншира насталој ситуацији управо у фантазијама о својој смрти.

Такав опит малене девојчице, дечије фантазије, су у овој или оној мери својствене сваком детету. Но и у свом старијем узрасту Олга је нешто слично осећала. То се дешавало када је нека животна ситуација излазила ван контроле, посебно ако се она осећала емоционално одбаченом. Независно од њене жеље одмах се укључивао познати сценаријо. Своје стресове она је проживљавала опијајући се жалошћу према себи, лежећи на кревету, замотавши се у ћебе. Понекад је на то одлазило сувише много времена…

Није случајно да се жалост чевека према себи с пуним правом сматра једном од најнегативнијих и најштетнијих за њега емоција. Она не само да разрушава човека изнутра него негативно утиче и на блиске њему људе, руши односе. Поред тога, жалост се сматра узроком негативног мишљења које, такође, ништа добро у себи не носи. Чак ако човек и не идентификује своје стање као жалост према себи, оно независно од тога може да постоји, тј. аутономно.
imagesАко смо се бар једном предавали том осећању, тим самим му дајемо све шансе да постојано управља нашим понашањем и сазнањем. С временом, да би се појавило осећање жалости према себи, већ неће бити потребне никакве спољашње околности. Да би тај механизам почео да „ради“ бива довољно само се нечег тамо присетити, нека асоцијација. Узроком њеног појављивања ће постати наша узнемиреност, страхови и неувереност у себе. Другим речима, ако смо упознати са терминологијом светих отаца, разумећемо да жалост према себи „покрећу“ помисли којима ми нисмо спремни или не знамо како да се супротставимо.

Осећање жалости према себи – је својеврстан емоционални наркотик. И тога, да смо му се подали, далеко не увек бивамо свесни у пуној мери. Разултати те зависности су овакви. Човек, који страда од жалости према себи, престаје да верује у своје могућности, губи способност ефективног узајамног дејствовања са светом, не успева да решава проблеме који се појављују. Све више њим овладава убеђење да није у стању да преболи тешке ситуације и препреке које живот поставља на његовом путу. Мисли о својој немоћи га чине још слабијим, јер од мисли и зависе намере човека и његово понашње. С временом то понашање може да постане општи емоционални животни фон. Оно што је некад за њега имало неко значење, постаје му безразлично и неактуелно. А то приводи ка још већој жалости према себи напомињући зачарани круг из којег нема никакве могућности да се исчупа.

Дакле, ако код себе примећуејмо пројаве тог механизма, ми можемо учинити да он престане да утиче на наш живот. Без обзира на то што је у таквом стању веома тешко адекватно оценити своје понашање и контролисати га, свако ко хоће да се избори са саможаљењем дужан је да сам предузме усиље.
images (2)И као увек у психотерапији све почиње од момента: ја примећуејм код себе пројаву осећања жалости према себи. Задатак се састоји у том да се дође до још веће свесности. Старамо се да се сетимо првих пројава тог осећања жалости према себи: Како је тај механизам никао? Сетити се од чега је то почело, како се то осећање први пут пројавило у мом животу? Као правило, то су неке дечје ситуације. Да, можда је то тада било оправдано, пошто је у детињству дете заиста веома зависно од спољашњих услова. Но ми смо почели да повлађујемо даљем развијању тог осећања у себи. И чинили смо то добровољно. Дали смо слободан ход помислима, дозволили смо им да овладају нама. И тај избор смо учинили ми сами. Тај момент је такође важно испратити…

images (3)Како тај механизам ради сада, када сам одрастао? Неопходно је сетити се оних момената у животу који су везани са осећањем безизлаза, стањем немоћи. На који је начин то происходило. Добро би било када би смо се сетили не само ситуације него и динамику наших унутарњих преживљавања. На који се начин унутар нас тај процес развијао и укрепљивао. Каквим разултатима је приводио? У својству примера када је никло осећање жалости према себи можемо се сетити околности везаних с: физичким болом, увредом, неправдом, непажљивим или дрским односом од стране окружења, унижењем, стидом, тугом, грижом савести… А значи, вероватно је неопходно исповедити и онај најдубљи разлог тог осећања…

И тако, успели смо да одредимо узрок жалости према себи. Следеће што је неопходно учинити јесте – схватити да ми грешимо када сматрамо да је таква наша природа и да ми са тим ништа не можемо да урадимо. Или да је сада такав период у животу и да је самим тим жалост према себи оправдана. У реалности све је сасвим другачије. Важно је и нужно умети определити то погубно стање.
У већини случајева жалост према себи се пројављује као нешто што је свима нама познато – кроз обичне сузе. Сетите се, када сте били малени, каква је била ваша обична реакција као одговор на бол, увреде, непријатности? Практично су то увек биле сузе. Саме по себи сузе ништа не говоре. Знамо из светоотачке литературе да сузе могу да буду благодатне и целитељне. И свети оци су нас учили да разликујемо сузе жалости према себи, везане с нашим егом, с претераном концентрисаношћу на себе, с погруженошћу у себе од суза везаних с покајањем. Ту разлику је човек дужан кроз опит сам да осети.

downloadУ светоотачком наслеђу налазимо директна упутства: сузе жалости према себи преводити у сузе покајања. Само као такве сузе су корисне и целитељне. Жалост према себи духовно обеснажује човека, она руши његову целостност, приводи га ка још већем унинију (депресији), у неким случајевима к сиуцидалним мислима. Жалост према себи – је безблагодатно стање. Управо зато је оно тако погубно. Просто тако уклонити унутарњи бол који се пројављује у осећању жалости према себи је немогуће. А пошто је бол реалан и снажан, одрасто човек налази оправдање у том што себи дозвољава да га гуши алкохолом и другим формама зависности. Самим тим се стање само још више погоршава. Понекад, ако жалост према себи прелази у хроничну форму и постаје норма живота, она се може пројавити и на телесном нивоу – у виду блести и слабости.

Из свега горе реченог је јасно да жалост према себи уопште и није тако безазлена, како нам се могло чинити када смо је први пут почели практиковати. У суштини то је пројава наше духовне болести. И то управо, зараженошћу првородним грехом – гордошћу. Ето зашто разултат жалости према себи може да буде поприлично плачеван.

Идемо даље. Жалост према себи је увек везана с окривљавањем некога или нечега: родитељи, муж, жена, деца, околности, Бог… Да. Свесно или не, но у својој дубини – то је ропот против Бога. Управо зато жалост према себи духовно обеснажује човека. Сваки ропот против Бога, чак ако тога сами нисмо ни свесни, лишава нас благодати, приводи к унутарњем опустошењу.

Верујући човек зна да се све што се са њим дешава, није нека казна (како многи воле да кажу „то ме Бог кажњава“), него нам се то даје да би се исцелили. У првом реду да се исцелимо од своје гордости, од те болести које многи од нас такође нису свесни. Тј. то нам се дешава не „зато што…“ него „ради тога, да би…?“. Господ нам даје лекције које би требало да донесу одређени плод. Нас не покушавају да казне, нас покушавају предупредити, научити. И циљ свега тога што Бог чини са сваким од нас јесте – да излечи нашу душу, да би се сачувала у вечности. Неопходно је прихватити за себе ту мисао као неки унутарњи закон, убеђење. Верујте ми, вама већ неће бити тако жао себе, уосталом, а и за што жалити? За то, што Господ учествује у вашем исцелењу? За то је потребно осећати благодарност, а не жалост!

95137468Неопходно је прихватити још једно унутарње убеђење: за све што происходи у нашем животу ми носимо одговорност. Управо тако: ми сами. Ни мужеви, ни жене, ни родитељи, ни учитељи, ни власт, него само наша сопствена персона! И ту мисао треба довести до краја. Опет изнова пажљиво размотрити све случајеве када смо се предавали саможаљењу, када смо били опијени тим осећањем жалости, попуштали својим слабостима, искушавали се грехом, оправдавали своју малодушност… А као разултат, сваки пут предавали Христа. Предавали себе самог. Зар није тако – обична реакција обичног човека на негативну ситуацију – то је љутња, јарост, раздражење, жеља (често спроведена у дело) да неког другог окривимо за нашу беду.

Наше сазнање је инертно. Веома споро се мења. И да би се почело ослобађати од осећања жалости према себи, неопходно је све време памтити да нам се ситуације допуштају Богом, оне нам се често дају као изазов нашем маловерју. Како још човек може духовно да ојача, ако се не научи да контролише своје мисли и осећања (то уопште није лако, но вреди потрудити се). У било којој проблематичној или непријатној ситуацији узимајте одговорност на себе. Само не мешајте одговорност с неуротичким осећањем кривице – то су разне ствари. Ви нисте криви, ви сте одговорни – запамтите то. Хришћанство подразумева личне односе с Богом. Другог пута немамо.

Ако читате овај чланак, значи, ви сте то већ схватили и спремни сте да се озбиљно трудите над својим духовним исцелењем. Сваки дан је за нас – могућност да се бар на мало померимо у том правцу. Ни један наш позитивни душевни покрет неће остати без пажње и подршке Бога. Покушајте да дате себи за правило, бар један дан провести са осећњем: Господ Вас воли и Он вас испитује разним ситуацијама управо ради тога да би духовно ојачали. Просто се тога сећајте. Највероватније је да нећете успети да се тога постојано сећате, но, чак и перидично напомињући себи о том, ви ћете увидети колико се лакше живи. И то није преувеличавање, просто покушајте.

Само не заборављајте о првом кораку, најпре схватите да је то лекција. Нађите правилан одговор на питање: чему вас Он учи? А даље већ схватите да одговорност за ту лекцију, за то колико сте је добро усвојили, носите ви и нико дргуи. Никада нећемо успети да се одвојимо од осећања жалости према себи, ако не постанемо свесни своје заражености грехом самости, гордиње. Свима је позанато како је тешко престати бити усредсређеним на себе. Но пошто смо ми хришћани, ми свесно одлазимо од свог, својственог свим људима, егоцентирзма – постављање себе у центар света. (А како другачије? Кога ја да ставим у центар Васељене, осим моје сопствено его?)
Као закључак. Следећи пут, када осетите у себи то разрушавајуће, хладно или слатко, противно осећаење жалости према себи, сетите се трију простих ствари:

  1. Извлачите лекције из свега што вам се догађа и будите благодарни за те лекције;
  2. Будите свесни ваше одоговрности за све што се догађа у вашем животу;
  3. Престаните да размишљате о том шта ће о вама помислити окружење (они о вама мисле хиљаду пута мање него што се вама чини), снижавајте сопствену важност.

images (1)Ако се научите да живите сагласно тим простим правилима, коров под називом „жалост према себи“ ће засвагда напустити врт ваше душе. Покушајте и уверена сам да ће вам успети.

Добро би било још и свести к минимуну, а у идеалном случају к нули, општење с људима који се постојано жале по сваком поводу. То ће бити корисно не само за вас, него и за њих. Ако им престанете повлађивати у том, могуће је да ће се пре обратити Богу.

 

Још један користан савет за оне што су раније читали чланке о прокрастинацији: уведите у свој дневни распоред тачку која може да изгледа отприлике овако: од 13.00 до 13.15 свецело се предајем жалости према себи. И предавајте се том осећању 15 минута са свим ентузијазмом на који сте способни… Но не више од тога.

Увидећете како кроз неко време та тачка просто отпада због своје ненужности. То је произашло и са Олгом (случај, који сам описала на почетку чланка). Много од оног што је за њу некада изгледало савршено немогуће, постало је реалност.

мл

психолог Марина Легостаева

Извор: https://vk.com/note4563130_11774386

 

Advertisements

1 thought on “Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?

  1. Мург Аутор чланка

    Ово је део једне преписке од истог аутора, на сличну тему – жалости према другима.

    Вика-Викулја
    …Мени је свих жао, понекад ми то изгледа као нека лудост, ја сам том жалошћу себе сморила. И осећам да ми је потребна професионална помоћ, иначе се не могу извући…

    Одговор – Легостаева Марина Вениаминовна психолог
    – Када нам је жао свих – то је пројекција сопственог осећања према себи. И у том нема ничег доброг. Пошто нас жалост према себи, у таквој форми духовно обеснажује, пустоши.

    Ян_В
    – Марина Вењаминовна, можете ли да разјасните те речи подробније? На пример игуман Никон (Воробјев) је овако говорио „Мој завет пред смрт: кајте се, сматрајте себе грешницима као цариник, умољавајте Бога да вам пошаље милост своју и жалите једни другог“

    Одговор – Легостаева Марина Вениаминовна психолог
    – Жалити другог, жалити га истински, може само човек који је достигао виши духовни ниво. Старац Силуан је то могао, вероватно и Никон Воробјев. Ми често своје душевне (психолошке) квалитете прихватам за духовне. Требали би за себе срачунати да то није наша мера. Није ни пут. То се тиче и жалости. У дубини душе нама је пре свега жао себе… И с тим се треба помирити. А да би дошли до те мере, да можемо жалити друге, а не себе, треба се много много потрудити. А критеријум је ту веома прост. Часно себи одговорите на питања: умем ли да волим свеје непријатеље, да ли никог не осуђујем, да ли свима опраштам?

    Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.