А ко вас је питао за савет?

Када долазим на родину, једна од ствари која ме буквално изводи ван себе јесте поток савета. Понакад се чини да, ако неко у принципу има шта да каже, он ће то нешто обавезно да каже или посаветује. Ја знам да је то просто такав начин живота, но, исто тако то изгледа као да те људи сматрају изродом, неспосабним за живот.

Уопште, такво понашање ми је свагда сметало. Неки тамо нејасни људи постојано налећу на твоје границе, са својим добрим намерама, и на разне начине треба да се сналазиш како да их одбијеш. Истина, њих то не зауставља. И ако се из трамваја, од непрошеног саветодавца, може побећи, од породичних саветодаваца се тако лако нећеш сакрити.

Постоје такви људи који сваки проблем и сваки уздах оцењују као жељу сабеседника да добије неки савет или да чује мишљење. То се сматра за врлину (добродетељ), јер у наше време „нико бесплатно добре савете не даје“. Тј. ти треба да будеш срећан што имаш таквог изванредног саветодавца, пуног животне мудрости и жеље да у твој живот посеје нешто добро и вечно.

Но, шта ако теби то само добро и вечно није потребно? Како се показало, непрошени савет позитивно оцењује само 6% људи, 56% су категорички против њега, и 36% су сагласни на непрошени савет ако он долази од „правилног човека“, тј. оног кога они уважавају и сматрају ауторитетом. Савети које нико не тражи и не очекује често људе вређају и раздражују. Притом се код многих ствара утисак да их саветодавац критикује, пориче или чак унижава својим примедбама. Понекад савети бивају не само неочекивани, него и некоректни, јер се тичу тема које човек није спреман да разматра с мало блиским човеком.

Резултат слика за не хочу слышатьМада многи саветници себе сматрају доброчинцима и алтруистима, на самом делу њихови мотиви често и нису тако алтруистични. Давајући савет човек жели:

  1. Да се осећа неком потребан,
  2. Да буде је у праву,
  3. Да је вољен,
  4. Да чује речи благодарности и да осети сопствену важност (да, хвала ти Иване Ивановићу, за то што нам је тако весело.)
  5. Да демонстрира свој опит, ожиљке и неграде (када сам ја био… онда сам урадио… без обзира на… и сада је све у реду)

Многи људи дају савете да би осетили своје превасходство.

Често савете дају збуњени (узнемирени) људи. За њих је то покушај да ставе под контролу свет око себе. Ако неко из окружења такве особе не зна шта да ради, све може да се сруши и да наступи хаос. Ако људи унаоколо буду радили по савету, тада се ризик хаоса значајно смањује.

Исто тако, довољно често су саветници – људи са патолошким осећањем кривице и стида. Они се осећају обаветним да дају савете, зато што ако их они не буду давали све може кренути наупако и људи упасти у велики беду. А од тога ће га снаћи још већи стид и кривица ће лежати искључиво на ономе ко на време није дао савет.

Веома често је варијант непрошеног савета – банална пројекција.

Најчешће савете „како зарадити милион“, дају они што једва састављају крај с крајем.

Уопште, ако те не питају, боље је савет не давати (искључујући ситуацију где је живот у опасности). Ви можете да саветујете из осећања дружељубља и емпатије, но као разултат може испасти непраијатна ситуација. Ви немате увек сву информацију која би вам дала могућност да судите о том шта происходи са другим човеком и шта са тим радити. Да проблем другог може да вам буде веома познат, но свеједно ви не знате шта сам човек на самом дели хоће, и какав исход њему одговара. Он можда да говори шта угодно, а да у души жели нешто сасвим друго.

Обратите пажљу, ми често дајемо савете из нашег уображења, шта би ми чинили у тој или другој ситуацији. Људи често, давајући савет транслирају сопствена преживљавања и фантазије на другог. Више од тога, људи често саветују оно што на самом делу сами никада не би урадили.

Резултат слика за не хочу слышатьОсим тога, давајући непрошене савете требало би да имате у виду то, да их људи веома често очекују како не би узимали на себе одговорност за избор или доношење одлуке. Тј. Ако код њих, учинивши по вашему савету, нешто не крене како треба, они ће да на вас свале сву кривицу. Ето урадио сам како ми је казао тај магарац и сада сам морам да размрсим ситуацију. А ако им пође за руком, онда ће сваки пут да долазе код вас за савет, све дотле док не претрпе неуспех. А после неуспеха опет ће вас да окриве.

Други уопште немају потребу за саветом. Они већ знају шта треба да раде, но они се боје да ураде последњи корак и траже информацију која би подржала њихову одлуку. Они просто могу да из вашег савета узму тај део који им се свиђа, а опет да ураде по свом, а касније, ако не крене како треба, опет да вас окриве за „погрешан савет“.

Но то не значи да никада-никада, ни при каквим усовима, не треба давати савете. То је потребно чинити, но при одређеним принципима.

  1. Немојте даватио савет ако га не траже. Бива да људи свим својим изгледом демонстрирају да им је савет потребан и да га они желе чуту, но неке њихове бубуце у глави им то не дозвољавају да ураде. Ако људи не изражавају потребу за саветом помоћу речи тада њима ваш савет и није тако потребан.
  2. Ако се ипак сложила таква ситуација, није с горега рећи човеку, да си спреман дати му савет или изложити то како ти видиш ситуацију, ако је то њему потребно.
  3. Чешће говорите о свом опиту и подвлачите да је то ваш опит и да он није апсолутан. Тј. то што вама помаже не мора значити да ће помоћи другом човку. Или просто поделите информацију о питању које човека интересује. Дајте по могућности неколико варијаната решења проблема. Нека онај ко је тражио савет сам изабира. Када говорите „ја би на твом месту поступио овако…“, „ти треба да…“ „сви нормални људи…“, ви тада узимате на себе одговорност и доносите одлуку за другог човека. Јер је у вашем изразу већ заложено, шта је правилно, а шта не.
  4. Немојте да градите планове за друге људе. То подразумева одговорност за поступке другог. Неке ствари је из теорије тешки усвојити. Потребан је пракса. Ви можете колико угодно да причате о том шта је то роњење или алпинизам, но човек мора сам да се загњури у воду и пење по планинама.
  5. Немојте душом улаазити у туђе проблеме. Дајте људима пространство и могућност да решавају своје проблеме самостално. То је њихов живот и дужни су да за њега носе одговорност.

БАкаНе треба заборавити да је непрошени савет, нарушавање туђих граница. Ако ви сами улазите у туђе границе, то значи да је то ваш проблем, којега нисте решили са самим собом. Позабавите се, за почетак, собом и својим проблемом.

Ако се залећу к вама с непрошеним саветом, немојте се бојати да напоменете човеку, да је он заскочио на туђу територију и да му ту нису ради. Не бојте се да ће то изгледати неучтиво, зато што, давати севает без ваше жеље, управо и јесте веома неучтово, и ако пружите отпор саветодавцу, сасвим адекватно поступате.

Аутор: психијатар Стилсон Наталија

https://psy-practice.com/publications/rabota-obshchestvo/strana-neproshenykh-sovetov/

Advertisements

2 thoughts on “А ко вас је питао за савет?

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.