„О снази цвета и слободи погледа“ или „Како у страдању сачувати достојанство“

Из лекције познатог аустријског психолога Алфреда Ленгле – Како у страдању сачувати достојанство

Резултат слика за О ЦВЕТКе

Траума – то је унутарњи дијалог. Веома је важно при трауми не дозволити себи зауставити се. Потребно је прихватити то што се десило у свету, но не заустављати унутарњи живот, чувати унутарње пространство. Да би сачували унутарњи смисао у конц-логору су помагале просте ствари: гледње на залазак и излазак сунца, форму облака, случајно израсли цветић или брда.

Тешко је поверовати да такве просте ствари могу да нас нахране, ми обично очекујемо вешто веће. Но цветрић је био потврда тога, да лепота још постоји. Понекад су затвореници гуркали једно другог и знацима показивали како је свет прекрасан. И тада су осећали, да је живот толико вредан, да премашује све околности. У егзистенцијалној анализи то називамо фундаменталном вредношћу.

Још једно средство, помоћу којег смо преодолевали терор, били су – добри односи. За Франкла – је то била жеља дапоново  види жену и породицу.

Унутарњи дијалог такођер дозвољава да изградимо дистанцу од оног што происходи. Франкл је размишљао о том, да ће једног дана да напише књигу, почео је да анализира – и то га је одвајало од оног што се дегађало око њега.

листић.jpgТреће – чак и при ограниченој спољашњој слободи у њих су остајали унутарњи ресурси, помоћу коих су стројили свој образ живота. Франк је писао: „Човеку можете узети све, осим могућности да заузме позицију (став)“.

Могућност рећи суседу „Добро јутро“ и погледати му у очи није била необходна, но она је значила да код човека и даље постоји минимум слободе.

Положај паралитика прикованог за постељу претпоставља минимум слободе, но и њега треба умети проживети. Тада осећаш да си и даље човек, а не ствар, и да поседујеш достојанство. Код њих је још остала и вера.

Чувени егзистенцијални преокрет Франкла састоји се у том, да је питање „због чега ми се то догађа?“ он обрнуо у „шта то од мене очекује?“. Такав обрт значи да ја и даље имам слободу, а значи и достојанство. А то значи да ми можемо да унесемо нешто своје чак и у онтологишки смисао.

Виктор Франкл је писао: „То што смо тражили, имало је тако дубок смисао, да је он давао значај не само смрти, него исто тако и умирању и страдањима. Борба може да буде скромна и незаметна, није обавезно да она буде громка“.

Травма. Как сохранить достоинство в страдании?

психолог Алфред Ленгле

Аустријски психолог је преживео, вратио се кући, но потом је схватио да се разучио радовати се, и учио се томе изнова. То је био још један експеримент. Сам он није могао да схвати како су све то преживели. Размишљајући о свему, на крају је схавтио, да се више ничег не боји, осим Бога.

Завршавајући, надам се да вам је текст био бар мало користан.

Малене вредности постоје свагда, ако нисмо сувише горди да их увидимо. А речи поздрава, казане нашему компањону, могу да буду та пројава наше слободе, која даје смисао постојању. И тада можемо да се осећамо као људи.

http://www.pravmir.ru/travma-kak-sohranit-dostoinstvo-v-stradanii/

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.