Доказати себи «Дан за даном из сазависности» Мелоди Битти

Мелоди Битти

  19 јул.

Провела сам годину дана у доказивању свом мужу, какав бол ми причињава његов алкохолизам. Када сам почела да оздрављам схавитла сам да сам ја била тај човек коме је било потребно да схвати како ми је болно од свега тога.  

Анонимни сазависници

Годину дана сам се старала да докажем човеку са којим сам се састајала, колико сам одговорна и савесна. Потом сам схватила шта сам ја на самом делу радила. Није њему било потебно да схвати колико сам ја одговорна и савесна. Мени самој је то било потребно да схватим.

  Анонимни сазависници

Када се старамо да некоме докажемо да смо добри, да смо довољно добри, када показујемо да нам он или она причињавају бол, доказујемо да ми све разумемо, – све то може да нам сигнализира да се понашамо на  самоуништавајући начину понашања.

Када нема ресурса за љубав

Одрасла Деца Дисфункционалних Породица

Одговор на публикацију Не умем да волим 

Аутор: Јеромонах Агапије

Не умем да волим – је довољно честа фраза на исповестима. Понекад је то просто констатација свога несавршенства. А понекад…
Када између дугачких набрајања „стандардних грехова“ чујем: „Сагрешила сам унинијем, увредила сам се на мужа (родитеље), љутим се на децу, дешава се да се „истресам“ на њих, намам љубави према деци…“, и при том видим пред собом безизражајно лице с тужним очима – одмах питам: какве врсте проблема су биле у вашој родтељској породици?
У већини случајева питање погађа «у тачку». Преда мном је – представница Одрасле Деце Дисфункционалних Порадица (ОДДП). Иза општих речи се сакрива дубоки пласт непрорађњних емоција и унутарличносних конфликата.
За такве особе Бог је просто – Јавни тужилац, Судија, Који кажњава или награђује, Који уопште може да буде хладан и недоступан, Чију љубав треба заслужити. А пошто је, испунити до ситница сва требовања Новог Завета и црквених правила, довољно сложно – хронично осећање кривице је обезбеђено. И волети Га никако не полази за руком.

А ко вас је питао за савет?

Када долазим на родину, једна од ствари која ме буквално изводи ван себе јесте поток савета. Понакад се чини да, ако неко у принципу има шта да каже, он ће то нешто обавезно да каже или посаветује. Ја знам да је то просто такав начин живота, но, исто тако то изгледа као да те људи сматрају изродом, неспосабним за живот.

Уопште, такво понашање ми је свагда сметало. Неки тамо нејасни људи постојано налећу на твоје границе, са својим добрим намерама, и на разне начине треба да се сналазиш како да их одбијеш. Истина, њих то не зауставља. И ако се из трамваја, од непрошеног саветодавца, може побећи, од породичних саветодаваца се тако лако нећеш сакрити.

„О снази цвета и слободи погледа“ или „Како у страдању сачувати достојанство“

Из лекције познатог аустријског психолога Алфреда Ленгле – Како у страдању сачувати достојанство

Траума – то је унутарњи дијалог. Веома је важно при трауми не дозволити себи зауставити се. Потребно је прихватити то што се десило у свету, но не заустављати унутарњи живот, чувати унутарње пространство. Да би сачували унутарњи смисао у конц-логору су помагале просте ствари: гледње на залазак и излазак сунца, форму облака, случајно израсли цветић или брда.

Тешко је поверовати да такве просте ствари могу да нас нахране, ми обично очекујемо вешто веће. Но цветрић је био потврда тога, да лепота још постоји. Понекад су затвореници гуркали једно другог и знацима показивали како је свет прекрасан. И тада су осећали, да је живот толико вредан, да премашује све околности. У егзистенцијалној анализи то називамо фундаменталном вредношћу.